Evropa u klinču s Trampom

Zvanično, povod za izraelski napad na iranske ciljeve je prethodni iranski napad na izraelske. Šta se tačno dogodilo teško je utvrditi, kao i obično strana koja je napala tvrdi da je uništila ciljeve, strana koja je napadnuta da nije načinjena veća šteta, da je odbrana dobro obavila svoj posao i, naravno, da za napad nije bilo povoda. Da li je bilo direktnog povoda ili nije, manje je važno, ovaj sukob imao je drugačiji zadatak, ne toliko da uništi ciljeve ili ugrozi iranske pozicije, već da pokaže da Izrael neće mirno posmatrati podelu uticaja u Siriji, naročito kada taj uticaj jača u korist Irana. Tel Aviv i Teheran sukobljavaju se na sirijskoj teritoriji, sada više ne podržavajući različite strane, već ulaze u sukob sami. Otkako je 2011. počeo sirijski haos, svi su imali svoje planove, njih je promenio rast Islamske države, koja je postala zajednički neprijatelj, kako se međutim bližio kraj ID, pa zatim i kraj sirijskog rata, bilo je već jasno da prava borba tek predstoji. Svako je imao svoju računicu, a napada nije nedostajalo, uključujući zajednički američki, britanski i francuski napad prošlog meseca, kao odgovor na navodni prethodni hemijski napad. Najvažniji planovi pravili su se za budućnost sirijske teritorije i uticaja koji bi svaka strana mogla da ostvari. Izrael i Iran sada se bore sasvim otvoreno, naravno, preko Sirije. Iran je svoje pozicije već zauzeo na samom početku kada je Bašar al Asad bio sam i u teheranskom savezniku video jedini način da preživi. Za Teheran je to bila prilika da učvrsti svoj uticaj. Istovremeno, ta veza je poslednje što želi Izrael. Koliko je odluka o napadu vezana za vesti koje su stigle iz Vašingtona ostaje tema za analizu, ali odluka Donalda Trampa da SAD izađe iz nuklearnog dogovora sa Iranom - Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA) nekako se poklopila sa izraelskim napadima. U Beloj kući pobedu su odneli državni sekretar Majk Pompeo i savetnik za nacionalnu bezbednost DŽon Bolton, koji su snažno lobirali za prekid dogovora, ukoliko se ne ispune dodatni uslovi. A oni bi bili da se Teheranu ograniči razvoj nuklearnog programa konačno, a ne na određeni vremenski rok, kako je to trenutno. Jer, Iran je pristao da u narednoj deceniji ograniči obogaćivanje uranijuma, što je sasvim dovoljan korak za prvi ovakav sporazum koji je zauzvrat doneo ukidanje sankcija. Ostale potpisnice uz SAD, bile su Velika Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Nemačka. Sada se sve one slažu da sporazum ne treba menjati, da ga posebno ne treba napuštati i da je Trampov potez ishitren. Američki predsednik pak smatra da sporazum sadrži „katastrofalne mane“ i rešava da ga napusti. Šta će od sankcija ponovo stupiti na snagu još se ne zna, ali Sporazum je narušen, a Vašington je pokazao da nema previše volje za saradnju sa Teheranom. Druge potpisnice, poput Rusije i Kine založile su se za JCPOA i nastaviće da ga poštuju bez obzira na američke poteze. Taj stav zauzele su i Britanija, Francuska i Nemačka. I dok su evropske zemlje pokušavale da upozore na posledice i nudile razloge za opstanak dogovora, Izrael je rešio da iskoristi trenutak i pokaže koliko daleko je spreman da ide ukoliko oseti da je ugrožen. Benjamin Netanijahu, izraelski premijer, izjavio je da je napadom poslata jasna poruka: „Ko god da nas napadne - mi ćemo uzvratiti jače i ko god da se priprema da nas napadne mi ćemo ga napasti prvi“ Izraelske službe su, kako je već objavio Netanijahu, došle do iranske arhive i desetina hiljada stranica dokumenata koji dokazuju da nuklearni program nije obustavljen. Koliko istine ima u ovim optužbama, manje je važno, kada je Iran već u situaciji da ponovo razmatra svoje opcije ukoliko sankcije stupe na snagu u istom obliku u kom su ih već osetili. Nije ostalo neprimećeno i da je napad izveden pošto se izraelski premijer vratio iz Moskve. Šta je u susretu sa Vladimirom Putinom rečeno nije objavljeno, ali je iz izraelske vojske posle napada stiglo obaveštenje da je Rusija bila informisana. Moskva je bila najsnažniji Asadov partner, koji mu je pomogao da preživi i čiji je ulazak u konflikt potpuno preokrenuo sirijsku situaciju. U tom trenutku svi saveznici su bili dobrodošli, Moskva i Teheran podržavali su Damask, Rusija je pokazala da je ponovo globalna sila, a Iran da je regionalna. Ali borbe su se privele kraju i sada je na redu borba za pozicije koje nisu zajedničke. Iranski uticaj u Siriji, a zatim i Libanu, veze sa Hezbolahom, sukobi sa Izraelom, nikako nisu nešto što bi Moskva podržala. Dva Asadova saveznika sada se možda razilaze i sirijsku budućnost vide na sasvim različite načine, ali to ne znači da bi napad na iranske snage bio tolerisan. Hasan Rohani, iranski predsednik može da računa na rusku podršku u svakom slučaju, osim u slučaju napada na Tel Aviv. Ali za to teško da ima razloga, taj se scenario više spominje u samom Tel Avivu, kao opravdanje za granatiranje na sirijskoj teritoriji. Istovremeno Avigdor Liberman izraelski ministar odbrane, već je u aprilu najavio da će njegova zemlja uzvratiti iako ne želi rat, bude li napadnuta. „Uništićemo svaki iranski vojni položaj u Siriji koji preti Izraelu, bez obzira na cenu“, poručio je Liberman. Izrael ima razloga za strah. Sve su opcije na stolu kad je reč o Siriji, a to znači i mogućnost da i po uspostavljanju nekakvog dogovora odnos snaga bude takav da niko ne bude zaista siguran u svoje pozicije. Trenutak kada Iranu Vašington okreće leđa i kada još uvek nije jasno šta će sve od prethodnih mera ponovo stupiti na snagu, osim što je izvesno da milijarde dolara zamrznutog iranskog novca ostaju u američkim bankama, učinio se povoljnim za napad na položaje koji su potencijalna pretnja izraelskoj teritoriji. Što se Damaska tiče, on opet ostaje između različitih interesa, različitih strana koje se osećaju kao pobednici. Kakva sudbina tek čeka zemlju nije zahvalno prognozirati. Naročito kada ovakvi događaji pokazuju da bi sirijska teritorija mogla da postane mesto direktnog razračunavanja onih koji su do sada podržavali različite strane u unutrašnjem sukobu zemlje. Donedavni saveznici Asada ili pobunjenika, sada bi mogli da vode svoje ratove, ali, naravno ne na svojoj teritoriji, sirijska je za to daleko pogodnija.