Daske na izdisaju

Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, prošle nedelje održan u Novom Pazaru, a inače je „lutajući“, pokrenuo je lavinu ključnih pitanja za opstanak pozorišnih kuća u tzv. provinciji. Selektor Aleksandar Milosavljević obratio se javnosti vapajem: mala budžetska davanja, nekompetentnost uprave, smanjivanje kapaciteta raznim merama, zbrka u repertoarskoj strategiji... sve to ugrožava funkcionisanje pozorišta van prestonice. Ovom treba dodati da su četiri od sedam takmičarskih predstava na „Joakimu“ spremane kojekuda, jer date ustanove nemaju ni salu, ni pozornicu. A o šminkernici i skladištu za fundus kostima i scenografije da i ne govorimo. „U neuslovima u kojima ta pozorišta rade, neretko bez svoje zgrade, a sva po pravilu sa jadnim tehničko-tehnološkim resursima, teatarski život je osuđen na propast“, kaže za NIN Milosavljević „Pitajte Novopazarce, Vranjance, Gračaničane, Lazarevčane kako žive i rade kao podstanari“, predlaže vrstu ankete, kako bismo uspeli da shvatimo i kako neka pozorišta istrajavaju uprkos tome što imaju samo petoro-šestoro glumaca. „A prebrojte ovdašnje pozorišne fakultete, akademije i druge teatarske škole, koje svake godine ’produkuju’ na desetine glumaca. Gde će oni raditi? Od čega će živeti?“, opravdano je zabrinut selektor „Joakima“, inače, bivši upravnik SNP u Novom Sadu, sada pozorišni kritičar. Komentarišući ovdašnji trend „unijaćenja“ ustanova kulture, on ističe primer zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović“, odnedavno dela novoosnovane institucije, skupa sa Centrom za kulturu i turizam. I opominje da na ovaj način već devastirani srpski teatar srlja još dublje u marginalizovanje. „A kada bude dovršen proces transformisanja pozorišta u domove kulture i slično, ove nekadašnje teatre pohodiće prestonički i drugi glumci iz popularnih TV serija, okupljeni oko teksta neke lake komedije ili kvazipolitički angažovane lakrdije“, projektuje. Takva sumnjiva smesa puniće sale publikom koja će biti ubeđena da gleda pozorište. Katastrofalna kadrovska politika koja se sprovodi naročito u manjim sredinama, takođe ne obećava ništa dobro, ali se ovo, naglašava Milosavljević, odnosi i na celu Srbiju. „U Beogradu i Vojvodini situacija je za nijansu bolja - zbog veće koncentracije umetničkih kapaciteta, drugačije tradicije, značajnijeg broja profilisane publike i bolje teatarske infrastrukture“, objašnjava. No, i tamo vladaju isti nakaradni zakoni i suštinska nezainteresovanost vlasti za sudbinu pozorišta, ističe on. I druge države u tranziciji bile su suočene sa sličnim izazovima, ali, dok je ovde razoren kompletan sistem institucija, tamo su vlasti nastojale da očuvaju integritet pozorišta. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog brige za svoju kulturnu baštinu, jezik, identitet... Obaška vera u teatar kao jedan od najvažnijih izvorišta savremenog stvaralaštva. Slovenci su se, navodi Milosavljević, svojevremeno oglušili o sugestije iz Evropske unije da smanje broj pozorišta, zarad kulturne dobrobiti stanovništva. I pozorišta u Evropi trpe pritiske neoliberalnog kapitalizma, pa vlasti krešu subvencije. Pa ipak opstao je jedan Rur, iako osnovan praktično u rudniku, i dobrano se odrazio na stanje uma lokalnih žitelja. Ali, pozorište je u Nemačkoj zaštićeno Ustavom, kao bastion nacionalnog sopstva, koji mi uspešno uništavamo. „Najveći problem našeg teatra danas je odsustvo bilo kakvog sistema, precizno saopštene odluke države šta želi od pozorišta. Nisu dovoljne parole i strategije, nego konkretni zakoni koji će definisati ’pravila igre’ u teatru“, Milosavljević ukazuje na srž eutanazije profesija vezanih za „daske koje život znače“. Pročešljani i usaglašeni, takvi zakoni bi iscelili „šizofreniju“ u kojoj je svaki rukovodilac pozorišta ili direktor festivala prinuđen da svakodnevno čini prekršaje da bi bila održana proba ili izvedena predstava. „Normalni zakoni bi napokon pokazali šta se očekuje od pojedinih segmenata našeg pozorišnog mehanizma, šta je čiji zadatak, ko ima kakvu misiju i obavezu, kakva je, konkretno, pozicija nacionalnih, gradskih, regionalnih ili pozorišta za decu, festivalskih manifestacija...“, nabraja Milosavljević. Takođe bi bila jasna i razlika između umetničkih i komercijalnih pozorišta, bulevarskog i estradnog teatra, edukativnih predstava za najmlađe i besramnih „tezgi“ koje decu regrutuju za rijalitije... Reanimacija na smrt bolesnog teatra podrazumevala bi i prepoznavanje pozorišnih specifičnosti u odnosu na druge elemente u javnom sektoru (sport i turizam, recimo), kao i priznavanje zanimanja svojstvenih samo teatru, a bez kojih on ne egzistira. Značila bi zadnju šansu. „Za normalnu zakonsku regulativu ovdašnji se pozorištanci već decenijama bezuspešno bore, a sada je dogorelo do nokata. Pozorišta u unutrašnjosti, razume se, prva plaćaju danak jer su ona najslabija karika u teatarskom lancu“, zaključuje Milosavljević. Naše pozorište, međutim, neće nestati, siguran je. Ono - novo i drugačije - uveliko postoji i funkcioniše u straćarama, napuštenim zgradama, podrumima ili tavanima na beogradskom Dorćolu, u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu...“ Stvaraju ga mladi ljudi koji ne haju za famoznu srpsku distinkciju koja podrazumeva razliku između repertoarskih i festivalskih predstava. Oni možda ne znaju mnogo o povesti i teoriji teatra, nisu čuli za Artoa i Grotovskog, ali će instinktivno slediti njihove staze i praviti predstave ’surovog’ i ’siromašnog’ pozorišta“, on nas usmerava ka svetlu na kraju tunela. Da nam nakon turobnog uvoda o smrti domaćeg pozorišta, čiji je kancer metastazirao, ulije još malo nade, Milosavljević naglašava da alternativni pokret postoji i u srodnim oblastima, među dramskim piscima, recimo. NJihovi smeli i inventivni komadi prikazuju se na repertoarima, upravo u tzv. provinciji, uprkos svim opstrukcijama. Takve bisere iz blata mogli smo videti na ovogodišnjem Festivalu profesionalnih pozorišta „Joakim Vujić“, a nabasaćemo na njih i na Sterijinom pozorju u Novom Sadu. „Upravo ovi mladi pisci, glumci, reditelji, dramaturzi, scenografi, kostimografi, kompozitori danas stvaraju novu Užičku republiku domaćeg teatra“, poentira Milosavljević. I pretvara jednu tužnu priču u mit o oslobođenju, ili vaskrsnuću bilo teatra, bilo naciona. Što teže, to bolje Kako sve navedene tegobe dejstvuju u praksi, pokazuje slučaj vranjskog pozorišta „Bora Stanković“, možda i u „najtežem položaju, budući da je zgrada teatra izgorela još 2012“, kako objašnjava Bojan Jovanović, glumac i umetnički rukovodilac. „Sve komade prilagođavamo prostoru Doma vojske i Omladinskog kulturnog centra gde nastupamo, dakle, biramo manje, da mogu da stanu na scenu“, kaže Jovanović. Jutarnju probu obavljaju na jednom mestu, a popodnevnu na drugom, od učionica do svečane sale gimnazije i holova. Kostimi su im raštrkani na bar pet lokacija. Uz sve to im je i budžet ubedljivo najmanji od svih profesionalnih pozorišta. „Paradoksalno, na dva poslednja izdanja Sterijinog pozorja osvojili smo nagrade, što je istorijska stvar, jer nikad do tada nismo ni učestvovali na međunarodnim festivalima“, naglašava Jovanović. Ali, da njegovom ushićenju ne dajemo maha, pa da vlast posle pomisli da „što teže - to bolje“.