Biti pesnik

Komentari povodom smrti Borislava Radovića, kako oni u medijima tako i oni na društvenim mrežama, slažu se u jednom – umro je veliki pesnik. Ova ocena, sama po sebi neupitna koliko takvi sudovi uopšte mogu biti, dobija dodatno na značaju kada se uzme u obzir činjenica da je Radovićev osnovni opus srazmerno mali. Iako pesnikova bibliografija broji nešto preko dvadeset izdanja poezije i eseja, ona se zapravo svodi na šest pesničkih knjiga: Poetičnosti (1956), Ostale poetičnosti (1959), Maina (1964), Bratstvo po nesanici (1967), Opisi, gesla (1970) i Pesme 1971-1982 (1983), kao i tri knjige eseja: Rvanje s anđelom i drugi zapisi (1996), Neke stvari (2000) i O pesnicima i o poeziji (2001). Sve Radovićeve knjige poezije nakon 1983. predstavljaju zapravo dopunjavanje te središnje knjige, kako novim, ne tako brojnim pesmama, koje nastaju do 1998, tako i strogim izborom najboljih pesama iz prethodnih pet knjiga, jednako kao što se i eseji grupišu oko dvaju osnovnih tematskih i stilskih krugova: onih koji se tiču opštijih tema iz ciklusa Neke stvari, i onih sa fokusom na poeziju i pojedine pesnike. Drugim rečima, Radovićeva slava temelji se na visokim estetskim merilima i stvaralačkoj samodisciplini, koji su podrazumevali neprestano fino dorađivanje pesničkih tekstova (ponekad tek poneki zarez) za svako novo izdanje, a što je za posledicu imalo to da je svaka njegova pesma samosvojan umetnički proizvod i mali katalog različitih postupaka, stilova i tonaliteta. Štaviše, u vreme kada je glavne stilsko-poetske tokove oblikovala poezija utemeljena na konceptu i avangardnom nasleđu, Bora Radović je nenametljivo naglasio da biti pesnik, još uvek i iznad svega, znači umeti pisati pesme.