Turski marš na nemirnu Bosnu

Sve što se u Bosni i Hercegovini ovih dana dešava, a ima bilo kakve veze sa najavljenom posetom i predizbornim mitingom turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana u Sarajevu, nimalo nije izvan smisla - još manje izvan zakona. U pravu je Zlatko Lagumdžija, nekadašnji ministar spoljnih poslova BiH, kada kaže da je Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) legalna politička organizacija svuda u svetu i da sa pravno-proceduralnog aspekta ne postoje nikakvi problem da se organizuje predizborni skup. Nije neistina ni Lagumdžijina tvrdnja da su i lideri iz susednih zemalja, takođe, imali predizborne skupove u Bosni, te da je i on sam davao podršku Ivi Josipoviću u kampanji za predsednika Hrvatske. Ono što, međutim, Lagumdžija prećutkuje jeste da su ti skupovi bili namenjeni državljanima BiH koji imaju pravo glasa i u susednim državama, a da je Erdoganov skup „gađa“ Turke koji žive u Evropskoj uniji. Nepobitno je, takođe, da je najava Erdoganovog mitinga podelila javnost u Bosni. To što su na društvenim mrežama formirane grupe koje podržavaju ideju o predizbornom skupu, kao i virtuelni centri koji se protive ovom naumu, manji je deo problema. Prave nevolje mogle bi doći ako bude najavljenog kontramitinga onih koji Erdoganov miting vide kao opasnu igranku. Doda li se tome da se najavljuje dolazak blizu 10.000 Turaka iz evropskih zemalja, postaje jasno da se bezbednosna situacija ozbiljno usložnjava. Da li policija BiH može da garantuje sigurnost građanima tog 20. maja u Sarajevu pitanje je na koje za sada bošnjački zvaničnici nemaju odgovor. Ali, ma koliko čitava stvar karikaturalno i udvorički izgledala, turski predsednik i Bakir Izetbegović, bošnjački član predsedništva Bosne i Hercegovine, u ovoj situaciji našli su zajednički imenilac. Na stranu to što Erdoganov bezobzirni desant iritira i ostatak regiona i dešava se uz prećutnu podršku Beograda, koji je u Erdoganu otkrio bogzna kog po redu strateškog partnera i iskrenog prijatelja; prenebregava se i činjenica da se Turska nikada nije odrekla ambicije da se trajno vrati na ove prostore. Možda na ovom mestu treba podsetiti na Erdoganove reči da mu je Alija Izetbegović, u tom trenutku već teško bolestan, poručio da „čuva Bosnu“. „Kada sam ga posetio u bolnici u Sarajevu rekao mi je: ‘Ostavljam ti Bosnu u amanet. Bosna je ostavština Osmanlija’, podsetio je pre nekoliko godina Redžep Tajip. ‘Osim toga, čitava operacija ima nekoliko nivoa i na više načina nadilazi stereotipni predizborni skup koji bi trebalo da okupi tursku dijasporu uoči prevremenih, opštih izbora zakazanih za jun. Nije neka tajna da je mlađi Izetbegović pod velikim Erdoganovim uticajem - i to ne samo političkim, već i religijskim, budući da su se obojica napajala islamom koji je artikulisan pod okriljem Muslimanskog bratstva. Dakle, sve i da hoće, a neće, Izetbegović nema nikakvog motiva da svog patrona sprečava u naumu da pošalje nekoliko poruka. Ako je u prethodnom period nevolja za obojicu Izetbegovića bila to što su suštinski bili američki, a ne turski klijenti, ta prepreka sada ne izgleda nimalo nesavladivo. Niti je Amerika pod Trampom ista, niti je Turska više nužno atlantski satelit koji se na Balkanu pojavljuje isključivo po nalogu Vašingtona. Dakle, to što će Erdogan u Zetri prisustvovati šestom zasedanju generalne skupštine Unije evropskih demokrata Turske, samo je pojavni oblik stvarnih nauma. Da se ne lažemo, čovek koji je u sopstvenoj zemlji zaveo strahovladu i uhapsio više od 50.000 ljudi na talasu odmazde za neuspeli puč, neće preterano štetovati na izborima čak i da mu dijaspora okrene leđa. A mala je verovatnoća da se tako nešto desi. Na koncu, čovek njegove političke lukavštine nikada ne bi ni raspisivao izbore da nije logistički pripremio sigurnu pobedu. Mnogo bliže pameti jeste ideja da Erdogan, nakon što su mu pojedine zemlje Evropske unije zabranile takve skupove na svojoj teritoriji, želi da Briselu „baci malo sode u oči“ i pokaže da u Evropi za njega ipak postoji prijateljska teritorija. Sasvim je drugo pitanje šta time dobija Bosna. To što Izetbegović dobija opominjuće poruke od nemačke kancelarke Angele Merkel, jer je makar deklarativno proklamovani cilj BiH članstvo u EU, teško da će ga mnogo uzbuditi. Najpre, evropske perspektive svih zemalja Zapadnog Balkana krajnje su maglovite, a nije nemoguće da Izetbegović kao i Erdogan čitavu Uniju vide kao potrošen projekat koji, nagrižen unutrašnjim protivrečnostima, ulazi u svoju odumiruću fazu. Nije onda teško ni zaključiti zašto se Sarajevo drži nečeg tako bliskog i opipljivog. Mnogo veća opasnost leži u mogućnosti da prosrpske i prohrvatske stranke Erdoganov skup vide kao oblik radikalizacije Bošnjaka. Ukoliko se ispostavi da novouspostavljeno prijateljstvo Vučića i Erdogana i spuštanje tenzija na relaciji Beograd - Sarajevo ne uključuje Banjaluku, biće to problem koji bi mogao da se obije o glavu Srbiji i Srpskoj. Ni po jada što su srpski i turski predsednik trasu auto-puta Beograd - Sarajevo možda dogovorili mimo koridora koje je želela Republika Srpska, ali ako je cena tog smirivanja Dodikova glava, nije teško pretpostaviti da bi posledice mogle biti u najmanju ruku eksplozivne po čitav region, niti da će se Dodik zadovoljiti ritualnim uzvikivanjem parole o tome kako Bosna nikada neće biti turski sultanat. Poslednji, ali ne i najmanje važan nivo Erdoganove posete su unutrašnjepolitički razlozi. Pojedini mediji navode da je jedan od ključnih razloga Erdoganove posete zapravo podrška bračnom paru Izetbegović i Stranci demokratske akcije uoči oktobarskih izbora. Politički analitičari, takođe podozrevaju da bi turski predsednik, koji se u prošlosti već nebrojeno puta otvoreno mešao u tamošnja politička pitanja, posetu Sarajevu mogao da iskoristi za podršku njegovom favoritu za kandidata SDA za člana Predsedništva BiH. Ono što čitavu stvar čini potpuno apsurdnom jeste činjenica da je reč o Izetbegovićevoj supruzi Sebiji. Politički analitičar Mehmedalija Nuhić jedan je od onih koji smatra da Erdoganov najavljeni miting u Sarajevu pre svega predstavlja otvorenu podršku Izetbegovićima i SDA uoči opštih izbora u BiH. „Čini se da su to na vreme prepoznale i brojne opozicione stranke, zbog čega skoro svakodnevno stižu sve žešće kritike povodom najavljenog dolaska novokomponovanog turskog sultana“, kaže Nuhić. Budu li se ove pretpostavke pokazale tačnim, javnost bi sasvim opravdano mogla da postavi pitanje: uz čiji to pristanak Erdogan i Izetbegović promovišu dinastičku politiku u kojoj se vlast najpre seli sa oca na sina i sada na supružnika? I da, ako se to desi, Dodikova upozorenja da Bosna neće biti sultanat izgledaće posve neuverljivo.