Vlast stvara beskućnike

LJudi kada nemaju novca, između hrane i plaćanja računa biraju da jedu. „Pitanje opstanka“, kaže Jovan Ristić, jedan od inicijatora fejsbuk-stranice Reci „ne“ izvršiteljima. Tako se na stotine hiljada građana našlo u vrtlogu sukcesivnih utuženja za naplatu računa, u dužničkoj spirali i žive u rolerkosteru dugova. Hiljade ljudi su, kao kod Kafke, saznale da su utuženi kada je izvršitelj sa policijom banuo na vrata i kada su odjednom ostali bez novca na računu ili kada su dobili informaciju od poslodavca da im skidaju od plate. I, kada su saznali da su ostali bez kuće. Ovo nije socijalno odgovorna država. Ovo nije država socijalne pravde, o tome ovde govorimo. O nepravednom društvu koje proizvodi beskućništvo. O antisocijalnim zakonima. O izostanku socijalno odgovornih zakona. O socijalnoj politici koju političari vode s prezirom, kao da ljudi traumatičnih socijalnih priča s ovom državom nemaju ništa. Osim – dugova, prema državi. Uvođenje javnih izvršitelja je deo te politike razaranja socijalnog tkiva države. Evo, da vidimo zašto je Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost u pravu kada kaže da vlast služi interesima bogatih i ne čini ništa da zaštiti najsiromašnije. Za nepune dve godine javni izvršitelj Miljan Trajković iz Niša zaradio je više od dva miliona evra. U 2016. godini na ime prihoda uplatio je PDV u vrednosti od 31.425.660 dinara. Za prvih osam meseci u 2017. oko 20 miliona dinara. Od Trajkovićeve zarade, država je dobila samo plaćen porez. Tokom 2015. u niškom naselju Pasja poljana običan građanin, socijalni slučaj inače, sa dve nezaposlene ćerke, zakasnio je sa plaćanjem dve rate za struju i Jugoistok je od izvršitelja zatražio da se dug namiri prodajom kuće. Kuća je data na licitaciju na osnovu računa od nekoliko hiljada evra i cena je samo neznatno premašivala iznos duga. Izuzmimo da svojevremeno nismo nikada videli na primer vilu Željka Mitrovića na licitaciji izvršitelja zbog neisplaćenog milionskog poreskog duga, ili ma kog drugog tajkuna, spustimo se mnogo niže na lestvici moći i videćemo da pravila nisu ista za sve. O tome je kao insajder svedočio javni izvršitelj Miodrag Grujović koji je nedavno otkrio da je više od deset puta privatni dug niških funkcionera naplaćen iz budžeta Grada Niša, Kliničkog centra ili neke druge ozbiljne državne ustanove. Još 2014. Savet za borbu protiv korupcije objavio je izveštaj o reformi pravosuđa, u kojem je Vladi Srbije skrenuo pažnju na ogromne nepravilnosti u radu privatnih izvršitelja i naglasio da im je omogućeno sticanje visokog profita, jer pojedinci od državnih preduzeća naplate i do 300.000 evra, dok zauzvrat država ne dobija ništa osim poreza. Savet je ukazao da državna komunalna preduzeća prilikom izbora izvršitelja ne primenjuju Zakon o javnim nabavkama jer je Komora izvršitelja u svom kodeksu navela da se za angažovanje ne primenjuje pomenuti zakon. „To otvara prostor za nesagledivu korupciju. Izbor izvršitelja i broj predmeta koji im se dodeljuje zavisi od čelnika preduzeća“, navodi se u izveštaju. Javne nabavke prilikom izbora izvršitelja nisu primenjene u šest beogradskih preduzeća - Infostan, Telekom Srbija, Elektrodistribucija Beograd, Parking servis, Gradske pijace i Pogrebne usluge. Infostan je samo jednom izvršitelju dodelio 6.057 predmeta i predujam od 30 miliona dinara, dok je drugi dobio 1.012 predmeta i predujam od 4,8 miliona dinara. Unija sindikata prosvetnih radnika obraćala se takođe Vladi i to otvorenim pismom ministru prosvete Mladenu Šarčeviću u kojem ga upozorava da je Komora izvršitelja Srbije objavila oglas o javnoj prodaji Železničko-tehničke škole u Beogradu 24. januara ove godine. Informaciju da je javna prodaja zakazana za 24. januar zaposleni u školi su saznali u nedelju 21. januara i to neformalnim putem. Zbog poreskih dugovanja, sudski izvršitelji popisali su deo voznog parka Zavoda za hitnu medicinsku pomoć u Nišu. Nisu moćnici, ali jesu i opštine na udaru izvršitelja koji su naplatili 25 miliona dinara sa računa opštine Ćuprija na osnovu nezakonitih odluka Osnovnog suda u Paraćinu. Reč je o zaostalim zaradama zaposlenih u Domu zdravlja, koje su izvršitelji naplaćivali preko opštinskog budžeta. Prošle godine Saobraćajni institut CIP sa neto dobiti od 103 miliona dinara u 2016. godini, stavljen je na licitaciju da bi se namirili dugovi Železnica Srbije, čiji su računi blokirani gotovo dve godine. I konačno, država socijalne pravde Ustavom zagarantovane, pokazala je svu svoju bahatost juna prošle godine. Dok su se novinari istraživači bavili tajnim spiskom tajkuna koji nisu platili porez na imovinu (njihova izmirenja računa za struju su tajna), porodica Havatmi iseljena je iz svog stana na Dorćolu, a koji je u međuvremenu prodat, zbog duga od 6.500 evra. Izvršitelji su iselili penzionerku Branku Havatmi i njenog sina Tarika, koji boluje od cerebralne paralize, u prisustvu policije. I, obračun države sa siromaštvom je počeo. Vladimir Todorić, advokat i član predsedništva Narodne stranke, koja se zalaže za ukidanje privatnih izvršitelja, kaže za NIN da je suludo to što se po važećem zakonu dozvoljava izvršenje pre pravosnažnosti odluke suda. „Toga apsolutno nema nigde u Evropi. Tako se dešava da se žrtvama prevara, kojima je nezakonito napravljen dug, pleni stan iako nisu dužni pa onda oni moraju da dokazuju stvar na sudu posle izbacivanja iz stana. Cilj uvođenja izvršitelja nije bio veća efikasnost, kako se tvrdilo, nego enormno bogaćenje malog broja ljudi bliskih Srpskoj naprednoj stranci. Izvršitelji zarađuju od nekoliko desetina hiljada do sto hiljada evra mesečno kao platu, dok je prosečna plata u Srbiji 400 evra“, kaže Todorić. Izvršitelji su po zakonu preduzetnici i bave se privrednom aktivnošću. Ne interesuje ih primena zakona ili pravda. Oni ne rade ukoliko ih poverioci ne plate i zato ih jedino i interesuje interes poverilaca. Tako imamo, kako Todorić navodi, ove neverovatne slučajeve zaplena škola, bolnica, opština, naučnih instituta. Trebalo je da izvršitelji, kako podseća, poboljšaju izvršenje neisplaćenih zarada radnicima, tako se i reklamiralo njihovo uvođenje, ali su postali sredstvo u rukama moćnih protiv najsiromašnijih koji zbog previsokih računa za struju i komunalije ostaju bez stanova i kuća. Sve zemlje u Evropi koje imaju privatne izvršitelje imaju obavezan zakon o imovinskom cenzusu kojim se ograničava domet izvršenja. Određeni fond prihoda i pokretnih stvari izuzima se od izvršenja ili se ograničava mogućnost aktiviranja hipoteke ukoliko porodica nema drugo mesto za život. Todorić podseća da je još knjaz Miloš 1837. zabranio mogućnost da se zbog duga izgubi cela porodična imovina. Zaštitio je narod. „To rešenje postoji i danas širom Evrope“, kaže Todorić. Knjaz Miloš je Ukazom 1837. predvideo „da bi se predupredila bednost i propast mnogih familija koje od tuda proishode, što mnogi zadužuju se na svoja dvižima i nedvižima dobra, pa kad ne mogu ovog duga svog isplatiti, prodaju im se sva dobra na koje su dug učinili, i tako im žene i djeca lišena svoga imjenija, sasvim propadaju, uređujemo i zaključujemo da u varošima na kuću u kojoj ko s familijom živi, a u selima na kuću, baštinu, dva vola i kravu niko se zadužiti ne može niti će se intabulacija na rečena dobra učinjena i pred kakvim sudom za pravilnu priznati“. Todorićeva stranka i dobar deo opozicije zalažu se za ukidanje privatnih izvršitelja i vraćanje izvršenja u okrilje suda jer smatra da bi se na taj način stalo na put pljačkanju nepokretnosti i socijalnoj tragediji na ulicama Srbije. Jovan Ristić, jedan od inicijatora fejsbuk-stranice Reci „ne“ izvršiteljima, kaže da se svi koji podržavaju rad izvršitelja pozivaju na Zapad, ali da su zaboravili da na Zapadu postoje sistemi zaštite. „Pitajte odgovorne zašto nema ličnog bankrota. Zašto nema delotvorne socijalne karte. Socijalno pravedno društvo mora da vodi računa da ne mogu svi da plaćaju tržišne cene komunalija. Za njih moraju da postoje socijalne karte, ali mi nemamo delotvorne socijalne karte i teško se ispunjavaju uslovi za njihovo dobijanje“, kaže Ristić. U SFRJ i SRJ zemljoradnik nije mogao nikako da izgubi kuću i zemlju. Danas je jedino što je ostalo od tog imovinskog cenzusa, zemljište zemljoradnika do 12 ari koje mu se ne može oduzeti u naplati dugova, ali može kuća. Za sve ostale kategorije stanovništva važi načelo da se za dugove odgovara celokupnom imovinom. I za najmanji dug, ako nemaš drugu imovinu da ponudiš radi izmirenja, možeš izgubiti sve što imaš – krov nad glavom. „Mi ne idemo na letovanja, zimovanja, ne razbacujemo se, nego živimo da zakrpimo mesec, kada se pojavi nepredviđeni trošak mi izlećemo iz zgloba. Ne plate jednu, drugu ratu, pa kada se nakupe računi dolaziš na utuženje. A može da se desi da i ne saznaš da si tužen. Možeš i ne saznati da si tužen, posle dve neuspele dostave i utuženja iz bilo kog razloga može da dođe do neuručenja, posle se to rešenje kači na oglasnu tablu suda, posle osam se smatra da je uručeno“, kaže Ristić. Ovo se ne može dogoditi u bogatijim zemljama kao što je Slovenija, na primer. U Sloveniji se ne može pleniti imovina, a novčani iznos može samo do visine koja ostaje na računu dužnika i iznosi oko 500 ili 600 evra, što se računa kao minimum za dostojan život. I oni rade isključivo po nalogu suda. Na tribini o ulozi države u procesu prinudnih iseljenja građana, održanoj na Fakultetu političkih nauka uz saradnicu portala Mašina Iskru Krstić i aktiviste Združene akcije Krov nad glavom Ivana Zlatića, govorili su i izvršitelji Jovan Pješčić i Nikola Kmezić koji su potvrdili da i među izvršiteljima ima onih koji imaju „emotivni i moralni problem“ i ne podržavaju iseljenja ljudi iz jedinog doma. Oni podržavaju izmenu zakona tako da dom u kom ljudi žive ne može biti predmet izvršenja ni u kom slučaju, ko god da je poverilac. Združena akcija Krov nad glavom prva je otvorila borbu protiv sistema koji proizvodi beskućništvo, za stambenu politiku koja štiti pravo na dom dostojan čoveka.