Novo sluđivanje građana

Vlast Aleksandra Vučića počela je pričom o penzijama „u koje se neće dirati“, potom pričom o njihovom radikalnom umanjivanju radi sprečavanja „bankrota države“, zatim pričom o suficitu u budžetu koji dozvoljava Vladi da „postepeno“ povećava penzije i sada pričom o novom „velikom povećanju“ od „možda osam odsto“ krajem 2018. Te priče vlasti izazivale su svakojake priče u javnosti, pa i one koje su dramatizovale stanje u javnim finansijama i opravdavale „hrabre reformske mere“, uključujući i pravno neutemeljenu „nacionalizaciju“ značajnog dela penzija. Deo penzionera taj zakon pravno osporava, ali je zbog tihe kolaboracije sa onima koji su sporni zakon i usvojili Ustavni sud izbegao da se o njemu izjasni. Ovih dana započela je nova priča o penzijama. Inicirali su je i Fiskalni savet i MMF. Dva inicijatora „hrabrih reformi“, koji su zdušno podržali i značajno umanjivanje penzija, sada ocenjuju da bi bilo uputno ukinuti Zakon o umanjivanju penzija. Time bi se automatski penzije morale isplaćivati shodno odredbama i dalje važećeg Zakona o penzijama i prema važećim rešenjima Fonda PIO. MMF predlaže da se problem reši „sistemski“, ali se, izgleda ne slučajno, previđa da postoji penzioni sistem, ozakonjen važećim Zakonom o penzijama i da je upravo vansistemskim „Zakonom o umanjivanju penzija“ ozbiljno urušen penzioni sistem. Stiče se utisak da predlog MMF-a i Fiskalnog saveta polazi od saznanja da su javne finansije stabilizovane, da postoji suficit u budžetu i da zbog toga prestaju razlozi koji su uslovili donošenje kriznog „zakona“, ali se - slučajno ili namerno - ostavlja po strani pitanje njegove pravne osnovanosti. NJima je svakako jasno da su posledice prestanka važenja zbog pravne neutemeljenosti bitno drugačije od onih kada se zakon „opoziva“ zato što su prestali razlozi za njegovu primenu. U slučaju „opoziva“ država nema obavezu da penzionerima vrati iznose penzija koje im nije isplaćivala 39 meseci. A kreatori zakona su upravo hteli da se osiguraju da državu jednog dana ne sačekaju zahtevi penzionera za isplatu neisplaćenih penzija, pa su u član 4. ugradili odredbu: „Isplate penzija izvršene po ovom zakonu smatraju se konačnim“. No, donosiocima nezakonitog zakona ne odgovara ni ovakav „opravdani“ opoziv zakona što ga predlaže MMF. Jer, i to bi otvorilo pitanje odgovornosti onih koji su nezakonito umanjili penzije. Zgodno je i za „lakoću vladanja“ da što duže traje navodno „privremeno“ umanjivanje penzija. Razumljivo je, stoga, da je vlast ušla u raspravu sa MMF-om i lansirala nove priče o traženju „novih rešenja“ kojima bi „svi penzioneri bili zadovoljni“. Ovo je novo sluđivanje građana Srbije, a upravo su „priče“ kojima se definiše politička agenda jedan od novih vidova autoritarnog vladanja. Ono što je nesumnjivo jeste da bi već i ukidanje zakona o penzijama stvorilo nove i značajne fiskalne obaveze aktualnoj vlasti, a te obaveze postaju veoma ozbiljne ako se navedeni zakon ukine kao nezakonit i ako država bude u obavezi da penzionerima vrati sve što im nije isplaćivala od decembra 2014. Ovde nema prostora za skretanje pažnje na sve dimenzije i varijacije ove „nove priče“. No, svakako valja upozoriti na to kako vlast od navodne namere onih koji bi da ukinu sporni zakon brani „siromašne penzionere“, jer bi u tom slučaju navodno ove godine ostali bez „dve penzije“, što Vučić i Vlada kao „neće dozvoliti“. Vlast tvrdi i da bi, uz novo „veliko povećanje“ krajem godine, mali broj penzionera imao „nešto“ manje penzije nego u novembru 2014. To nije istina i to će lako proveriti svaki penzioner ako pogleda „slipove“ koje dobija prilikom isplate, jer se vidi iznos penzije prema važećem rešenju i iznos umanjenja „po zakonu“. Na tim „slipovima“ se jasno vidi da je uprkos dosadašnjim „povećanjima“, procentualno umanjenje penzije ostalo praktički nepromenjeno – kod tzv. dobrih penzija ono iznosi više od 17 odsto. Mnogo je ozbiljnih pitanja koje otvaraju ove nove priče o penzijama. Ni vlast, niti njeni „analitičari“ nisu izneli konkretne činjenice o efektu tog umanjivanja na fiskalnu stabilnost. Nedostaje uvid u sve bitne činioce - sistemske i vansistemske - formiranja prihoda i rashoda budžeta koji su u zbiru uslovili da u protekle dve godine Vlada ima „brigu“ kako da rasporedi suficit. Sigurno je da „uštede“ zbog umanjivanja penzija nisu mogle dovesti do značajnog smanjivanja javnog duga. A pitanje je da li bi tog smanjivanja javnog duga i bilo bez nezakonitog umanjivanja penzija. Građani imaju razloga da budu zadovoljni što se javni dug Srbije smanjio. Ali, ono zbog čega ne mogu biti zadovoljni, bili penzioneri („siromašni“ ili „dobrostojeći“) ili ne, jeste urušavanje sistemskog upravljanja državom, gde spada i urušavanje penzionog sistema. Nažalost, sadašnja vlast nije završila sa svojim „kreativnim“ rešenjima za „usrećivanje građana“, pa valja očekivati i nove ideje za usrećivanje „svih penzionera“.