Dođavola s umerenošću

Dobro je poznato da Donald Tramp ništa ne čita - ne samo knjige (za nekoga s njegovim nivoom poremećaja pažnje, još i uverenog da iz njih ionako nema šta da nauči, to bi već bilo previše), nego ni interna dokumenta koja za njega, kao i za svakog predsednika, svakodnevno pripremaju u Beloj kući. Prema svedočenjima izvora iz njegovog okruženja, svaki pisani sadržaj koji nije sveden na nekoliko glavnih teza kod njega odmah proizvodi pad koncentracije i dosadu. Na osnovu uvida u njegove beskrajne tvitove zna se da ne stoji najbolje ni s pravopisom. Ali čak i od tako čudovišne osobe - infantilne, lažljive i, iznad svega, samožive - očekivalo bi se barem da u svakom trenutku zna kako mu se zove supruga. Ispalo je, međutim, da pouzdano ne zna ni to, pošto je prošlog vikenda njen povratak iz bolnice - gde je bila podvrgnuta nespecifikovanoj hirurškoj intervenciji na bubregu - na Tviteru pozdravio prekrstivši je iz Melanije u anglosaksonsko Melani (u originalu Melanie; tvit je ubrzo povučen i zamenjen istovetnim, ovog puta s ispravno napisanim imenom prve dame). Sirota Melanija, da - mada teško da svojevremeno nije znala u šta se upušta. Ali nije lako ni ostatku sveta, koji još najmanje do 2020, a sasvim moguće i sve do 2024. godine, mora da živi pod pretnjom novih opasnosti i nepotrebnih rizika s kojima ga sučeljavaju Tramp i radikali kojih se u međuvremenu nakupilo u njegovoj ekstremno protočnoj administraciji, i koji sada u njoj vode glavnu reč. Dovoljno je, uostalom, pogledati dosadašnji Trampov bilans na međunarodnom planu: istupanje Sjedinjenih Država iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama i nuklearnog sporazuma s Iranom (pa i povlačenje iz Transpacifičkog trgovinskog sporazuma, mada oko toga viđenja nisu tako unisona); preseljenje američke ambasade u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, uprkos upozorenjima da bi to moglo da iznova zapali Bliski istok - kao što pokazuje prošlonedeljno krvoproliće u Gazi; zatvaranje očiju pred saudijskim transgresijama u tom regionu, od Jemena do Katara; prvi koraci ka otpočinjanju carinskog rata s Evropom i Kinom... Nipodaštavajući odnos prema tradicionalnim evropskim saveznicima, u najmanju ruku bizaran tretman Rusije, koja se u Kongresu i u američkoj javnosti satanizuje, dok sam Tramp o njoj i njenom predsedniku upadljivo izbegava da kaže išta kritički intonirano, te ponašanje prema Kini - kojoj se čas preti, čas podilazi - da se i ne pominju (poslednje informacije govore da je, nakon ustupaka na koje je pristala kineska strana, pre nego što je trgovinski rat s Pekingom istinski i otpočeo već proglašeno primirje). Primer koji naizgled odudara od svih pobrojanih - a i to tek odnedavno, pošto se prethodno u potpunosti uklapao u destruktivnu matricu Trampovog delovanja - jeste neočekivani zaokret (ako je zaokret, to jest) u rešavanju permanentne krize na Korejskom poluostrvu. Od situacije u kojoj je, posle detinjaste razmene uvreda i pretnji između Trampa i severnokorejskog predsednika Kim DŽong-una, nekima već počelo da izgleda kako ni ono nezamislivo - nuklearni sukob SAD i Severne Koreje - više nije nemoguće, naprasno se došlo do prvih značajnih znakova odmrzavanja. Predsednici dve Koreje sastali su se na granici prvi put posle deset godina, a za 12. jun u Singapuru zakazan je „istorijski“ susret Trampa i severnokorejskog predsednika Kima (ne „predsednika Una“, kako ga je pred posetu Pjongjangu pogrešno nazvao državni sekretar Majk Pompeo - iako bi, makar kao bivši direktor Centralne obaveštajne službe, to svakako morao da zna). Veliko je, međutim, pitanje da li je zaista u najavi veliki korak ka smirivanju prilika na Korejskom poluostrvu. Delom zato što Vašington i Pjongjang imaju očigledno vrlo različite predstave o tome šta najavljena denuklearizacija u praksi treba da znači; delom zbog manjka diplomatskog takta s američke strane; a delom i zato što severnokorejski režim mora da vodi računa o sopstvenom opstanku, koji je moguć samo ako zemlja i dalje bude raspolagala oružjem za masovno uništenje koje će služiti kao uverljivo sredstvo odvraćanja od svake strane agresije. Severnokorejske vlasti jesu krenule da demontiraju svoj zvanično jedini nuklearni poligon na severoistoku zemlje, gde je izvedeno svih šest dosadašnjih nuklearnih proba - kao što je Kim i obećao; ali to samo po sebi ništa ne znači. Osim što je sasvim moguće da je poligon jednostavno postao nepotreban nakon što je ispunio svoju svrhu, njegovo uništavanje ni u kom slučaju ne znači i odricanje od nuklearnog arsenala, tim pre što Kim zasad nema na osnovu čega da veruje Trampovim uveravanjima da će u slučaju „potpune, proverljive i nepovratne“ denuklearizacije, kakvu SAD od njega zahtevaju, Severna Koreja biti ostavljena na miru (ili čak „dobiti snažnu zaštitu“ i „postati veoma bogata“ - šta god te Trampove formulacije trebalo da znače). Naročito ne nakon nepromišljene izjave američkog savetnika za nacionalnu bezbednost DŽona Boltona koji je, govoreći o tome kako bi denuklearizacija Severne Koreje trebalo da izgleda, pomenuo „libijski model“ - posle čega se u Pjongjangu ponovo upalila crvena lampica. E, sad: kad je upotrebio taj izraz, Bolton je zapravo mislio na dogovor koji je Zapad 2003. postigao s libijskim liderom Moamerom el Gadafijem o odricanju od (u tom trenutku ionako rudimentarnog) programa nuklearnog naoružanja. Ali kad se pomene „libijski model“, većina ljudi, a posebno u diktaturama poput severnokorejske, pomisli na nešto drugo: na od stranih sila potpomognutu pobunu koja 2011. nije dovela samo do svrgavanja Gadafijevog režima, nego i do njegove brutalne smrti u rukama podivljale mase, a potom i faktičkog raspada zemlje. Pogotovo kad takvu frazu upotrebi usijana glava i prononsirani spoljnopolitički jastreb poput Boltona (koji, recimo, ima obraza da i dalje tvrdi kako je pod lažnim premisama doneta odluka o intervenciji u Iraku bila ispravna); i još gore, pogotovo kad - ne shvatajući o čemu je zapravo njegov savetnik za nacionalnu bezbednost govorio - tu frazu ponovi i Boltonov nedotupavni šef, tumačeći je upravo u skladu s ovim drugim, prepoznatljivijim značenjem, po kome se pod njom podrazumeva promena režima. I još, da pojača utisak, podvuče kako će „totalno uništenje“ poput onog libijskog snaći i Severnu Koreju ako se s Amerikancima nekako ne nagodi. Sve to na manje od mesec dana od singapurskog sastanka. Kandidat za „Nobela“, kako se nekima pričinilo u prvi mah po inicijalnom neočekivanom proboju? Pre će biti kandidat za Darvinovu nagradu. U Pjongjangu su se zbog ovoga, te zbog američko-južnokorejskih (iako davno najavljenih) vojnih manevara, prikladno sablaznili i u poslednji čas otkazali za prošlu sedmicu planirane razgovore sa Južnom Korejom na najvišem nivou, te zapretili otkazivanjem susreta Trampa i Kima - s tim što se zasad na tome i završilo: samit jeste pod znakom pitanja, ali nije otkazan. Ono što je očigledno jeste da i Severna Koreja tu igra neku svoju igru, kakva god ona bila, i da verovatnoća da ona bude u skladu s američkim očekivanjima ostaje minimalna. Čemu, uostalom, može da se nada Kimov režim kad vidi kako se Vašington odnosi prema Iranu? U dosad najotvorenijoj pretnji koju je Trampova administracija uputila Teheranu, Pompeo je početkom ove sedmice, u svom prvom političkom istupu od stupanja na dužnost, saopštio da će se Iran, ukoliko ne promeni svoju politiku, suočiti s „najsnažnijim sankcijama u istoriji“ i ispostavio spisak od 12 zahteva koji izlaze daleko izvan okvira onoga što ima veze s iranskim nuklearnim programom. Od Teherana se tako zahteva ne samo da prestane s obogaćivanjem uranijuma i obelodani dosijee o „svim prethodnim pokušajima stvaranja nuklearnog oružja”, nego i da obustavi testiranja balističkih raketa; uskrati podršku Hamasu, Hezbolahu i Palestinskom islamskom džihadu; prestane s pretnjama Izraelu; povuče sve snage pod svojom kontrolom iz Sirije; ukine podršku šiitskim pobunjenicima u Jemenu… U stvari, jedino što od iranskog režima nije eksplicitno zatraženo jeste da se samoukine - mada se iz Pompeovih naknadnih komentara lako da zaključiti kako Trampova administracija ostaje opsednuta idejom svrgavanja vlasti u Iranu, uprkos katastrofalnim posledicama koje su drugde u regionu imali prethodni poduhvati te vrste. Da sve bude još fantastičnije, Pompeo je najavio i da Vašington pregovore o iranskom nuklearnom programu ubuduće neće razdvajati od rešavanja drugih pomenutih pitanja - što može da znači samo jedno: da nikakvog dogovora dve strane nikad neće ni biti. Nema nagrade za odgovor na pitanje šta u takvim okolnostima ostaje jedina druga opcija za ostvarivanje ovakvih maksimalističkih, ultimativnih američkih zahteva.