Samo recite „ne“

Odluka Donalda Trampa da odbaci Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) i Iranu ponovo uvede sankcije, predstavlja pretnju globalnom miru. Evropska bezbednost zavisi od očuvanja sporazuma, bez obzira na američko povlačenje iz njega. To, pak, od Evrope zahteva da zajedno s Rusijom, Kinom i drugim članicama UN, osigura dalji razvoj ekonomskih odnosa s Teheranom. A to je izvodljivo samo ako se Evropa suprotstavi američkim ekstrateritorijalnim sankcijama - čiji je cilj da se neamerički akteri odvrate od trgovinskih i finansijskih aktivnosti s Iranom - i na kraju ih anulira. Cilj Trampovog poteza je jasan i, štaviše, eksplicitan: svrgavanje iranskog režima. Svesni suludosti takve ambicije, građani Evrope tačno predosećaju da evropski bezbednosni interesi više nisu usko povezani s američkim. (...) Ponižavajući neuspeh francuskog predsednika Emanuela Makrona, britanske premijerke Tereze Mej i nemačke kancelarke Angele Merkel da ubede Trampa da se ne povlači iz JCPOA bio je predvidljiv. Američka odluka reflektuje dve konvergentne sile: duboko usađenu spoljnopolitičku tendenciju - koju su pokazivale sve skorije američke administracije - ka uspostavljanju hegemonije na Bliskom istoku, te Trampovu specifičnu psihopatiju. Tramp uživa u sramoćenju evropskih lidera; njihova nelagoda njegov je trijumf. Ali oni nisu bez ikakve moći. Sporazum s Iranom je još moguće spasiti upravo zato što je u pitanju multilateralni sporazum, podržan u Savetu bezbednosti UN (Rezolucijom 2231), a ne sporazum isključivo između SAD i Irana. Štaviše, prema članu 25 Povelje UN, sve članice UN, pa tako i SAD, obavezne su da se pridržavaju JCPOA. Trampova odluka da se SAD povuku iz sporazuma sama po sebi predstavlja kršenje međunarodnog prava. (...) Čak i ako se SAD sada izuzimaju iz JCPOA, one imaju samo dva načina da spreče implementaciju sporazuma između Irana i ostatka sveta. Jedan je da isprovociraju rat. Ovo očito jeste na američkoj agendi, posebno nakon što se doajen neokonzervativaca DŽon Bolton vratio u Belu kuću kao savetnik za nacionalnu bezbednost. (...) Ekstrateritorijalne sankcije su drugi način na koji SAD mogu da unište JCPOA. Jedno je, ipak, da SAD odluče kako neće trgovati s Iranom, a nešto sasvim drugo da američka vlada nastoji da sprečava trgovinu između Irana i neameričkih aktera. Upravo ovo je američka namera; a na Evropi i Kini je da tu ambiciju poraze, u interesu globalnog mira, kao i zarad sopstvenih ekonomskih interesa. SAD će biti u stanju da nametnu antiiranske sankcije kompanijama koje operišu na domaćem tržištu, a najverovatnije i stranim ograncima američkih firmi. Ali one će gledati da odu još mnogo dalje, nastojeći da blokiraju i neameričke kompanije koje posluju s Iranom. SAD će verovatno uspeti u tome da onemoguće transakcije u dolarima, budući da one uglavnom prolaze kroz američki bankarski sistem. Pravi problem pojaviće se kad je reč o neameričkim kompanijama koje posluju izvan SAD i aranžmane s Iranom dogovaraju u drugim valutama, poput evra ili juana. SAD će sigurno pokušati da kazne takve kompanije, bilo targetiranjem njihovih lokalnih ogranaka tako što će ih izvoditi pred američke sudove, bilo onemogućavajući im pristup američkom tržištu. Evropska unija tu mora da se čvrsto postavi i ode dalje od toga da Trampa moljaka za izuzeća iz režima sankcija za pojedinačne poslovne aranžmane, jer je to proces koji bi evropske zemlje stavio u još podređeniji položaj i doveo ih u poziciju da zavise od Trampovih hirova. Evropa treba da kaže odlučno i nedvosmisleno „ne“ američkim ekstrateritorijalnim sankcijama, posebno kad je reč o kompanijama koje ne sklapaju dolarske aranžmane. EU treba da insistira na tome da ekstrateritorijalne sankcije krše međunarodno pravo i pravila Svetske trgovinske organizacije. U EU treba da budu svesni da bi bespogovorno pristajanje na američke zahteve bilo ravno tome da se Americi izda blanko ček za uspostavljanje pravila rata i mira izvan okvira Saveta bezbednosti UN, te pravila globalne trgovine izvan okvira STO. EU treba da bude spremna da mehanizam za rešavanje sporova unutar STO upotrebi protiv SAD, te da svoj slučaj iznese pred Savet bezbednosti i Generalnu skupštinu UN. A ako se Evropa bude ustručavala da tako postupi, Kina će to svakako iskoristiti da kapitalizuje na poslovnim mogućnostima koje se otvaraju u Iranu. I biće u pravu što tako postupa. Najveći izazov za Evropu nije pravni ni geopolitički. On je psihološki. Evropski lideri se ponašaju kao da je Americi još stalo do transatlantskog savezništva utemeljenog na zajedničkim interesima, vrednostima i pristupima. Nažalost, to više nije slučaj. SAD i Evropa i dalje imaju mnoge zajedničke interese; ali se njihovi interesi u značajnoj meri i razlikuju, posebno kad SAD krše međunarodno pravo. Evropi je potrebna njena vlastita bezbednosna politika, kao što su joj potrebne i vlastita trgovinska i ekološka politika. Sučeljavanje oko JCPOA je stoga trenutak istine. Svetski mir zavisi od toga da li će Evropa odbraniti Povelju UN i pravila međunarodne trgovine.