Ima li pravde za Davida

Već dva meseca na glavnom gradskom trgu u Banjaluci neprekidno se svaki dan u isto vreme okupljaju građani koji tako izražavaju protest zbog dozlaboga traljavog i sporog rasvetljavanja misteriozne smrti dvadesetjednogodišnjeg studenta Elektrotehničkog fakulteta Davida Dragičevića. Sve je preraslo u pokret pod nazivom „Pravda za Davida“, koji se širi i na druga mesta po Republici Srpskoj, delimično i u Federaciji BiH, a na Fejsbuku ta grupa već broji više od tri stotine hiljada članova, potpisuju se i peticije. Čak je ovim povodom zasedao i parlament Republike Srpske koji je formirao i poseban anketni odbor koji ispituje rad institucija. U nagoveštaju je i pravi pravni presedan – veliki broj građana podnosi pojedinačne krivične prijave, po nekim procenama biće ih više hiljada, protiv N. N. izvršilaca, kako veruju, zbog ubistva mladog Davida. Ukratko, dimenzionira se događaj dugog trajanja kakav nije viđen ne samo na ovim prostorima, pa i svetski mediji već vrlo ozbiljno pišu o celoj stvari. Optike su, dabome, različite pa su i ocene - o čemu se radi i kako bi sve moglo završiti - isto tako različite. Ipak, za bolje razumevanje cele stvari valja izneti bar kroki cele dramaturgije. Prvo o Davidu, bio je dete koje se na neki način izdvajalo – studirao je jedan od najtežih fakulteta, trenirao borilačke veštine, pisao pesme, bio jedan od neformalnih mladih lidera, zapažen momak. Nestao je u noći između 17. i 18. marta i to je Banjaluku diglo na noge. Telo sa mnogo stravičnih povreda pronađeno je tek 24. marta na ušću rečice Crkvena u Vrbas. Nedugo iza toga visoki funkcioneri ovdašnjeg Ministarstva unutrašnjih poslova izašli su pred javnost sa u najmanju ruku čudnom tezom – umesto onog uobičajenog „istraga je u toku, sarađujemo sa tužilaštvom...“ oni su odmah krenuli sa „konačnim istinama“, po kojima se mladić pod uticajem alkohola i droge te noći potukao, opljačkao jednu kuću a zatim namerno ili slučajno dospeo u rečicu Crkvenu u kojoj se utopio. I Banjaluka je eksplodirala, veliki broj građana nije poverovao. Rađene se čak dve obdukcije tela koje se ne slažu u vremenu smrti, razlika je čak u nekoliko dana. Zbunjivanju javnosti su doprineli i lokalni mediji. Oni koje smatraju bliskim vlastima celu priču su, kako to obično biva, u početku prigušivali, okupljanje nezadovoljnih građana prećutkivali i tako samo izazvali bes i povećali sumnju da se nešto ozbiljno krije. I tako je od grupe nezadovoljnih građana dimenzioniran pokret „Pravda za Davida“ koji se uvećava i širi po svim varošima Republike Srpske. Ti ljudi veruju da je David ubijen i da se to pokušava sakriti i da u tome učestvuje i deo policije. Policija je u kasnijoj fazi pokušala samo delimično da umiri javnost smenjivanjem trojice svojih niskopozicioniranih ljudi zbog traljavosti istrage, ali se i dalje drži osnovne priče mada u poslednje vreme vrlo primetno izbegavaju javne nastupe. U početku su prilično ofanzivno krenuli na jedan broj blogera i medija, ali su izazvali samo kontraefekat i pokazali veliko neznanje i nerazumevanje komunikacije sa najširom javnošću. Okupljanja sa stisnutom pesnicom, transparentima i ukupnom ikonografijom neke podseća na „obojene revolucije“, kakvih je bilo u regionu, ali ne i u Republici Srpskoj. Verovatno se u celoj dramaturgiji mogu pronaći i ti i takvi detalji. Dolaze ljudi, pre svih omladina i žene, na trgove i, uz zahteve da se do kraja rasvetli misterija, svako od njih donosi i svoju muku. I nije bilo druge, morala je zasedati Narodna skupština Republike Srpske. Očekivano, mučna i teška priča okončana je formiranjem Anketnog odbora u čiji sastav su ušla četiri predstavnika opozicije i samo jedan poslanik vlasti. Na čelu je predsednik opozicione Partije demokratskog progresa Branislav Borenović koji za NIN kaže da oni nisu ni policija, ni tužilaštvo, ali da će vrlo ozbiljno istražiti kako je ko radio. Iz ovoga naše institucije moraju izaći jače, jer ovo i mogu samo razrešiti nadležne institucije, ali svi oni koji neće ili ne znaju svoj posao moraju biti pomereni sa svojih pozicija u tim institucijama. Dakle, nema ovde nikakve teorije zavere, da je ovo upereno protiv institucija. Naprotiv, na ovaj način ćemo sačuvati institucije“, poručuje Borenović. Ne govori on ovo slučajno, jer se već mogu čuti teze, prvo iz dela vlasti, a onda i onih koji vole da ih zovu analitičarima, kako je sve upereno da se sruši Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske, a onda i sama Republika Srpska. S posebnom pažnjom najšira javnost prati reagovanje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Išao je lično i na sahranu i da izjavi saučešće, bira reči kad govori o slučaju, ali je utisak da je prilično zbunjen razvojem situacije. Policiju je samo blago ukorio rečima da im je konferencija za medije, na kojoj su izašli sa „konačnim istinama“, bila - greška. S obzirom na njegov stil vladanja mnogi su očekivali više, ali zasad je tako, pa su se umnožile spekulacije da nije uspeo sa nekim kadrovskim pretumbacijama unutar MUP-a - bar zbog greške sa konferencijom za medije. Cela priča dobija na specifičnoj težini i zbog toga što se početkom oktobra u Republici Srpskoj očekuju redovni opšti izbori i nisu bez osnova prognoze da će razrešenje misteriozne smrti studenta prilično uticati na raspoloženje biračkog tela. Pažljiviji su uočili da na proteste dolaze ljudi iz svih političkih opcija - i iz vlasti, i iz opozicije - pre svih omladina i žene i to je poseban fenomen koji niko i ne pokušava ozbiljno istražiti i objasniti, ali se ta činjenica registruje. I još, ako je suditi po poslednjim danima, „vreme ne jede događaj“, ne smanjuje se broj ljudi koji protestuju, peticije koje se potpisuju sve su duže, a broj krivičnih prijava koje građani pojedinačno podnose tužilaštvu vrtoglavo raste. Kao da glavni događaji tek dolaze, a istraga se vrti u krug – i što kažu bolje da ne kažu, jer je na rečima sve nekako nemušto, više brane i veličaju sebe umesto da odgovorno i profesionalno rade svoj posao. Broj teorija o tome šta se mladom Davidu zaista dogodilo je ogroman, a još ih je više o tome ko je sve upleten u njegov nestanak i smrt. U svim pokušajima analiza – od onih kućnih, kafanskih, medijskih – utisak je da najmanje pristalica ima zvanična verzija, saopštena na policijskoj konferenciji za medije, koja je bila i okidač za proteste koji prerastaju u događaj koji će obeležiti Republiku Srpsku za jedno duže vreme. Da li će u svemu ovom Republika Srpska biti uzdrmana? Dežurni analitičari ističu da nije isključeno da se i na ovim prostorima može ponoviti „obojena revolucija“, ali je u to teško poverovati, jer većina ovdašnjih krupnih i ključnih političkih igrača, pozicionih i opozicionih, zna da se takva igra ne može ovde odigrati. Biračko telo, a i najšira javnost je izuzetno senzibilno na sve što jeste Republika Srpska. Sva istraživanja to pokazuju. O političkim prvacima, dabome, ni približno ne misli tako.