Vedri kaktus iz mračnog vremena

Pogledao sam premijeru filma Poslednja avantura Kaktus Bate u Sava centru. Jedan moj drug kaže da je najbolji deo Beograda nevidljiv. Iznenadio me je broj interesantnih lica u publici. Film Kaktus Bata je posvećen Aleksandru Kostiću. U mraku kino-sale osetio sam se kao da sam još jednom sreo njegove vedre okrugle oči. „Zdravo, Kosta!“ U Poslednjoj avanturi Kaktus Bate svedoci vremena i stručnjaci za strip daju izjave na crno-belom filmu, kao da ih je intervjuisao Skorseze. NJihova ozbiljna lica odaju poštu jednom umetniku i jednom životu. Režiser Đorđe Marković i snimatelj Kosta Glušica imaju iskustva na polju reklame. Odlike njihovog izraza su prečice u izražavanju, nedostatak tupljenja i profesionalizam. Vidi se da su ovaj film radili iz duše. Temu je osmislio Aleksandar Zograf. Umoran od svog „oficijalnog ja“, on tu glumi sebe i ne-sebe. Stručnjak u zbijanju svojih drama u kvadrate stripa, Zograf nije manje vešt filmski pripovedač. Zadivljujuća je njegova sposobnost da pojednostavi ali ne i osiromaši svoj tekst. Sa svojim noir licem i bezazlenim temperamentom, Zograf je idealan konferansje za ovu priču. A to je priča o mrakovima i bezazlenosti. Projekat čije je snimanje trajalo sedam godina počinje na buvljoj pijaci koju Zograf naziva i muzejom čovečanstva i zabavom. (Mešavina muzeja i ruleta.) Tu, kažu, caruje podsvesno a svesno ima pristup vrlo malo. Novine i knjiga se mešaju sa starim slavinama i tašnama. Tu Zograf nailazi na zaboravljene primere naše popularne kulture iz 1930-ih. Uglavnom su ih radili ruski emigranti. Stripovi se zovu Zigomar, Princeza Ru i Boemi. Sad znamo da su ih prevodili na turski, poljski, francuski i španski jezik. Tu Zograf nailazi i na strip Kaktus Bata. Za razliku od drugih kaktusa, koji su ukopani i time se ponose, ovaj mali kaktus ide naokolo noseći svoju saksiju kao pantalonice. Kaktus je vedar sa diznijevskom njuškicom, ali ne neprestano nasmejan kao Diznijevi junaci. Robert Kramb je začuđen u kolikoj meri su čak i ambijenti stripa američki. Ipak, Zograf primećuje izvesnu neugodnost u pozadini tog stripa. Strip je nastojao u Drugom svetskom ratu u okupiranom Beogradu. O autoru se nije znalo ništa. Jedan drugi strip autor je tvrdio da je Kaktus Bata njegov. Zdravko Zupan je dokazivao da je to stilski malo verovatno. Zoran Đukanović se zgražao nad krađom celoživotnog dela jednog čoveka, ravnom drugom ubistvu Veljka Kockara. Na mnogim beogradskim adresama Veljka Kockara (to je pravo ime, ne nadimak), niko ga se nije sećao. Naš detektivski tim pronašao ga je na mestu gde su najmanje želeli da ga nađu, na spisku streljanih posle oslobođenja 1944. Obrazloženje: saradnik Gestapoa. Problem je bio u tome što je Gestapo pažljivo vodio spiskove a Veljka Kockara nema ni među saradnicima ni u propagandnom odeljenju. NJegova krivica je u tome što je objavljivao i potpisivao stripove pod okupacijom. Streljanje glumaca i strip crtača se nije dešavalo u drugim sredinama. U Beogradu je tu odluku pozdravio nadrealist Marko Ristić. Internacionalnu perspektivu ovoj priči daju Čarls Alverson i Robert Kramb. Krambova reakcija je antiteza onom neodređenom interesting sa kojim Amerikanci često komentarišu fenomene van svoje kulture. NJemu je savršeno jasno šta je za umetnika (Kockar je imao 24 godine kad je ubijen) značilo da se nađe među silama većim od sebe, između odlazećeg fašizma i dolazećeg komunizma. Kramb klima glavom i osmehuje se. Dok je Zograf preturao po prašnjavim folijama policijskih dokumenata, veseli Kaktus Bata je skakao po policama. Krio se i gledao ga. I pravo je da ova vedra njuškica, nepravedno zakopana a zatim otkopana sa đubrišta istorije, izroni u ovom filmu. Vedri kaktus iz mračnog vremena, urađen u plastelinu ili keramici, dobro bi pristajao u Beoizlog. Ovaj simbol naše popularne kulture, koji je preživeo rat i svog tvorca, bio bi bolji simbol Beograda od žgoljavog beogradskog vrapca. Zbog svoje komplikovane istorije, kao i zbog svoje vedrine.