I posle Tita - Milo

Milo Đukanović, iliti njegova Koalicija Za dobro građana Podgorice, pobedio je na nedavnim lokalnim izborima u glavnom gradu Crne Gore, sa ubedljivih 47,9 odsto glasova, a drugačije se nije moglo ni očekivati. Jer, ono što je Tito za bivšu Jugu, Vučić za Srbiju, to je ovaj iskusni „đetić“ za naše „po krvi“ najbliže komšije. Slično Podgoričanima, ali još zagriženije, natpolovično, glasali su žitelji Bijelog Polja, Pljevalja, Žabljaka i Danilovgrada, dok je u Šavniku DPS zaokružilo više od 60 odsto građana. Uz Mila su većinski pristali i Barani i Kolašinci, te su samo sredine sa pretežnim muslimanskim življem poverenje poklonili kandidatima drugih opcija. Tako i Crna Gora ima svoje Užičke republike – Plav i Rožaje, prividna ostrva slobode. Prebrajanje glasova je pokazalo „najveći izborni uspeh DPS u poslednjih nekoliko godina“, tokom kojih je Milo od premijera postao predsednik (ukupno šest mandata). NJegovih maltene tri decenije vlasti mogu da budu uzor ovom našem, jer po mnogome nalikuju. Bez jednog radnog dana u nekoj „normalnoj“ profesiji, isključivo na političkoj funkciji, skloni stranim investicijama i ćerdanju dedovine, slične retorike i dramaturgije vladavine masama, obojica sa po bratom sa izvesnim slabostima prema kojima su snishodljivi... Jedino što je Milo na Forbsovoj listi najbogatijih predsednika u svetu, dvadeseti po redu (makar uz fusnotu da se radi o „misteriji“), a A. V. nije. Niti ga to zanima, koliko dobrobit podanika. Pardon, svekolikog stanovništva. Koja je logika tog bratskog naroda da uvek za Mila glasa, sve i ako ispotiha na njega kuka, teško da možemo da dokučimo, s obzirom na to da nam nisu poznati ni sopstveni mehanizmi. Možda samo volimo „čvrstu ruku“, te da je poživeo Tito, ne bismo se ni razdvajali.