Budimo realni, tražimo nemoguće

Pedeset godina je prošlo otkako su se ulice Pariza, a zatim i drugih svetskih gradova, napunile studentima, a još uvek nema potpunog odgovora na neka od ključnih pitanja. Šta je donela ta revolucija? Ko je dobio, a ko izgubio u tom sukobu? Gde su završile vođe protesta i nekadašnji borci spremni na sve? Šta je danas ostalo od najvećeg protesta koji je uzdrmao evropsko društvo? Počelo je na Univerzitetu u Nanteru, gde su se studenti pobunili protiv najavljenih reformi. Francuska vlada je tada pokušava da reformiše sistem, koji je iz godine u godinu bivao sve opterećeniji. Dok je 1938. bilo 60.000 studenata, 12 godina kasnije njihov broj je porastao na više od 140.000, da bi ih 1967. bilo više od 600.000. Bila je to već ozbiljna snaga, što su političari prevideli kada su doneli rešenja o smanjivanju mesta za upis, povećanju troškova, oštroj selekciji, za koju su studenti smatrali da ide na štetu siromašnijih i smanjenju broja mesta u studentskim domovima. Akademci iz Nantera pobunili su se i zatražili ozbiljne reforme, veće slobode, učešće studenata u odlukama fakulteta, drugačiji način izbora nastavnika... Prvo na spisku zahteva bilo je ukidanje ženskih i muških domova i slobodne posete. Ono što su cinici nazvali zahtevom studenata „da spavaju zajedno“, zapravo je bila želja za reformom obrazovnog sistema, a pretvorila se u borbu za redefinisanje važećih društvenih pravila. Za uspostavljanje nekih drugačijih odnosa, koji bi važili za generaciju koja je dolazila. Na scenu su stupili snažno i odlučno, onako kako to niko nije očekivao. Francusko društvo sa svojim konzervativnim zahtevima gušilo je generaciju koja je postala sve obrazovanija, sve zahtevnija i koja je sanjala o drugačijem svetu. To je postala snaga koje je mogla da mobiliše društvo, a ono što je zvučalo mladalački naivno pokazalo se dovoljno snažnim da - kao u najboljim snovima revolucionara - ujedini studente i radnike, intelektualce i obične građane u rešenosti da nešto mora da se menja. Činjenice govore ovako - posle hapšenja studenata na demonstracijama, Danijel Kon Bendit, „crveni Danijel“, studentski vođa i njegovih dvestotinak kolega zauzeli su Univerzitet. Policija ih je rasterala posle desetak dana, ali su se oni prebacili na Sorbonu. Ubrzo u štrajk ulaze i radnici, zajedno okupiraju fabrike. Počinju sukobi sa policijom, neredi, ima i poginulih, sve je u zastoju, saobraćaj, trgovina, a sukobi ne prestaju. „Budi realan, traži nemoguće“, poručivali su studenti, zahtevajući sve više, dok je država, potpuno zatečena, sve manje bila u stanju da zavede red. Istovremeno, počinju pobune u Velikoj Britaniji gde je, pored Vijetnamskog rata, jedna od tema bila i položaj imigranata; u Nemačkoj je bunt došao iz osećaja da nema prostora za opoziciju u vladi Vilija Branta, da nema pravih odgovora za ono što se događalo u ratu. Rudi Dučke koji je bio na čelu protesta brutalno je pretučen, to je dodatno razgnevilo demonstrante; u Italiji se borba vodila zbog socijalnih nejednakosti, velike razlike između severa i juga, velikog uticaja mafije i države koja nije bila sposobna da se sa svim tim izbori; u Češkoj je praško proleće značilo pokušaj reformi, ali je ubrzo prepoznato kao subverzija i završilo se ulaskom sovjetskih tenkova; u Americi je pokret vođen otporom prema ratu u Vijetnamu i zahtevima za pravima crne manjine; u Japanu su se studentima pridružili seljaci zahtevajući više slobode i izmeštanje američke baze sa Okinave. Sve su to bili različiti zahtevi u različitim okolnostima, ali je zajednička bila pobuna generacije koja je dolazila. Francuska će ostati upamćena kao centar te pobune. Najzad, tu je sve i završeno tako što je Vlada pregovarala sa sindikatima, ponudila veće plate i manje radnih sati, a sindikati tu ponudu prihvatili. Podrška je opadala kako je rastao haos na ulicama. Šarl de Gol pustio je da svakodnevni prizori sukoba, saobraćajnih blokada i potpune paralize društva uplaše građane. Raspisao je izbore i – ubedljivo pobedio. Šta je bilo tako opasno u pokretu koji je, kako se činilo tada, zaustavljen i nije uspeo da ugrozi pozicije vlasti, da se o njemu i danas govori sa tolikom strašću? Da li je to bio još jedan utopijski pokret, čije su vođe na kraju završile u sistemu protiv kog su se borile ili, ipak, pokret koji je pomerio granice? Mnogi će reći da je ideja ’68 poražena, da ju je liberalni kapitalizam potpuno dotukao i da su „deca cveća“ i u Americi i u Evropi bila dobrostojeća srednja klasa koja je na kraju završila na dobro plaćenim poslovima. Danijel Kol Bendit postao je političar, priključio se Zelenima i stigao do Evropskog parlamenta, Bernar Anri Levi gradio je karijeru na ratu u Bosni, Iraku i bilo kom mestu koje mu je moglo doneti političke poene, savetovao je Sarkoziju da počne bombardovanje Libije i, sve u svemu, od nekadašnjeg buntovnog šezdesetosmaša postao je sve ono protiv čega je demonstrirao. Bernar Kušner, nekada vatreni učesnik studentskih demonstracija, osnovao je Lekare bez granica, postao ministar zdravlja u nekoliko mandata, a bio je i na mestu prvog čoveka Unmika na Kosovu od 1999. do 2001. Konačno, tržište je progutalo sve, uključujući i sećanja na studentske proteste. U prestižnoj pariskoj Školi lepih umetnosti grupa studenata osnovala je Atelier Populaire iz koga su izlazili plakati koji su pozivali na pobunu, na borbu, na promene. To je bio deo akcije u trenutku kada je protest bio na vrhuncu, delili su ih na ulicama i svakako nisu mislili da će se jednog dana, posle pedeset godina, recimo, isti ti plakati prodavati na aukcijama i u galerijama i da će dostići cenu od 2.500 evra. To je možda dobra vest za umetnike koji su ih stvarali, ali ne i za ideju kojom su bili vođeni. Druga strana priče je da su se studenti protestima izborili za duboke društvene promene, promenu odnosa, osvojili nove slobode, uspostavili drugačiju političku kulturu i na mnogo načina obeležili svoju generaciju, a i one koje će doći kasnije. Sve je bilo drugačije posle ’68, položaj manjina, radnika, žena, homoseksualaca, odnosi žena i muškaraca, roditelja i dece, profesora i studenata, sve se menjalo… „Pitajte 343 žene, uključujući i Simon de Bovoar i Katrin Denev – koje su 1971. potpisale deklaraciju u kojoj obznanjuju da su sve imale abortus i zahtevale njegovu legalizaciju. Tri godine kasnije novoizabrani predsednik Valeri Žiskar d’Esten imenovao je Simon Vej za ministarku zdravlja. Vej je tako postala prva žena na ministarskom mestu i 1975. uspela je da pobedi snažan otpor da se legalizuje abortus. Nemoguće je, naravno, tačno izmeriti sve faktore koji su pomogli njenom sjajnom dostignuću. Ali nema sumnje da je, kada je njeno telo položeno u Panteon, duhu ’68 takođe odata počast“, napisao je Robert Zarecki, profesor Univerziteta Hjuston. Da taj duh, ipak, nije ostao poražen pokazalo se i mnogo decenija kasnije, kada je na izborima 2007. Nikola Sarkozi obećavao glasačima da će „uništiti ostavštinu ’68“, čime je gađao Segolen Roajal i njene socijalističke ideje. Ispostavilo se da je duh studentske pobune još uvek dovoljno živ da pokrene one koji strahuju da bi ih te ideje mogle ugroziti. Baš u trenutku kada se navršava pola veka studentskih protesta i aktuelni predsednik Emanuel Makron i njegova vlada se suočavaju sa protestima. Reforme obrazovnog sistema opet se svode na restrikcije i studenti opet ne pristaju na ta rešenja. Razlika je, međutim, u tome što su se onda borili za više slobode, a sada se vodi bitka da se sačuva ono malo preostale. Ondašnji demonstranti želeli su istinu o ratu, ekonomiji, politici i društvu, želeli su slobodu... Danas mladi već znaju previše o ratu, politici, manipulacijama i slobodi izražavanja, ali istovremeno i o nemogućnosti da se ostvare, zaposle i pronađu svoje mesto u sistemu koji ih melje. Današnji studenti bore se da zadrže ono što imaju i da im se ne oduzima još više. Oni koji porede današnje šetnje pariskim ulicama i sukobe iz ’68, primećuju da su nekadašnji borbeni levičari živeli u zemlji u kojoj je nezaposlenost bila manja od dva odsto, a današnja francuska omladina bori se sa stopom nezaposlenosti od 20 do 40 odsto. NJihov svet je znatno komplikovaniji i u tom svetu nekadašnja borbenost izgleda drugačije. Ipak se te 1968. dogodilo nešto što još uvek uzbuđuje i plaši. Taj fenomen ni posle pet decenija nije do kraja objašnjen, uprkos svim analizama, tribinama, raspravama, knjigama, tekstovima. Ima nečeg magičnog i očaravajućeg, a kako se čini i iz ugla današnjih političara još uvek zastrašujućeg u čuvenoj paroli iz ’68: „drugačiji svet je moguć“.