Zona tektonskih poremećaja

Od svega u Srbiji može da se napravi skandal, pa se u ovo pretvorio i konkurs Filmskog centra Srbije za sufinansiranje domaćih filmova sa nacionalnom tematikom. Reditelj Žarko Dragojević nedavno je podneo ostavku na mesto predsednika komisije koja je trebalo da odluči koji će od kandidata dobiti pomoć države. Povod za ostavku, kako je Dragojević obavestio medije, bila je procena da njegov favorit Djeca Kozare Lordana Zafranovića neće proći na glasanju. Taj gest je povukao lavinu insinuacija na društvenim mrežama o tome da je konkurs namešten, Zafranovićev pristup istoriji brutalan za ukus žirija, dok su kontekst srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu pozdravili svi komentari. Tome nasuprot, jedini naš predstavnik u Kanu, Teret Ognjena Glavonića, na „neviđeno“ je pobrao „kritike“ da je „antisrpski“, jer zadire u emotivno neraščišćeno pitanje „naših“ nedavnih zločina – masovnih grobnica Albanaca u sukobima s kraja devedesetih godina. Sve ovo nameće preispitivanje kako film treba da predstavi kolektivno „ja“ i zašto je to pitanje uvek toliko osetljivo. Zbog čega se preko sedme umetnosti mnoga kola prelamaju, učitavajući joj političku pozadinu ili je u te svrhe zloupotrebljavaju? Zašto se diže tolika prašina oko filma koji na umetnički način tumači prošlost? „Film jeste najdemokratičnija umetnost, Trifo je jednom rekao da svako ima dva zanimanja, svoje i filmskog kritičara“, objašnjava Boban Jevtić, direktor Filmskog centra Srbije. Ali, ta demokratičnost znači i veliko polje uticaja i vidljivije efekte na javnost nego kod drugih vidova umetnosti, nastavlja on: „Zato je politika oduvek prepoznavala moć filma i volela da se njome koristi“. Film je moćno oruđe, ali je još moćniji kao oružje, tome dodaje dramaturškinja Minja Bogavac. „Kao i pozorište ili književnost, film priča priče, kreira i konstruiše, ali i dekonstruše narative koje jedno društvo baštini u svom kolektivnom sećanju“, kaže Bogavac. Ipak, ono što film čini najučinkovitijim medijem, jeste činjenica da je dostupan ogromnom broju ljudi i da ulazi u njihove domove – zone komfora. I nema slabost (poput angažovanog teatra) da se obraća uskom krugu istomišljenika. „I zato – ukoliko ima provokativnu temu – ima moć da u društvu izazove pravi tektonski poremećaj“, kaže Bogavac. Iako je FSC na inicijativu Ministarstva kulture tek lane raspisao prvi konkurs za podršku ostvarenjima sa nacionalnim temama, u film sa takvim predznakom se odvajkada ulaže, a politika služi po potrebi. „Recimo, zlosrećni Boj na Kosovu Zdravka Šotre nepogrešivo se emituje u svim situacijama kada se smatra da naciji treba podići samopouzdanje“, primećuje Bogavac, uverena da je ovaj film posredno odgovoran za žrtve devedesetih, što će reći – da se njime manipulisalo. Takođe misli da ovde nemali broj ljudi dramu po kojoj je rađen taj film, ne doživljava kao poetsku interpretaciju, već kao istorijske činjenice i jedinu istinu o Kosovskom boju. Iz tog razloga bi Minja Bogavac, kad bi se latila ove tematike, najradije snimila dokumentarac o pojmu nacije u 21. veku. A ukoliko bi „nacionalni film“ podrazumevao igrani film sa temom iz lokalne istorije, bavila bi se „nekom superženom čije su zasluge za našu kulturu zaboravljene“. „Recimo, snimala bih biografski film o Miri Trailović. To bi bio feministički film, sa tematikom iz perioda Jugoslavije, ali bi postavljao pitanje o tome kako smo od kosmopolitske, u svemu progresivne zemlje, ponovo došli do toga da razmatramo nacionalna pitanja“, kaže Bogavac. Nekima previše, a državi premalo, pa je i ideja navedenog konkursa bila da se „pospeši interes domaćih autora za teme iz nacionalne istorije koje su, pokazalo se, vrlo popularne i za gledaoce“, kako kaže Jevtić. A da li će film biti manipulativan ili edukativan, „zavisi od pristupa autora, njegovog poštenja i ambicija“, naglašava on. Od toga zavisi da li će prevagnuti umetnost ili agitacija. Umetnička vrednost dela može i treba biti ocenjivana van pitanja morala, ali je moral nekog umetničkog dela presudan za njegovo mesto i značaj u istoriji, smatra Jevtić. Pa, iako su oba filmske gromade, Oklopnjača Potemkin i Trijumf volje povlače različita intimna čitanja. „Umetnik je uvek pristrasan, ta pristrasnost nas na kraju krajeva i zavodi, samo što ponekad može da bude oslobađujuća, a ponekad pogubna“, navodi Jevtić. Od čega zavisi na koju će stranu utisak pretegnuti, pre je pitanje za sociologe no za filmske poslenike. Jedno je ipak sigurno, a to je da ima brojnih primera što ukazuju na moć filma da sanira rak-rane zajednice. Svoja isceliteljska svojstva ta umetnost je pokazala serijom Holokaust emitovanom osamdesetih u Nemačkoj, izmenivši pogled žitelja na ratne zločine, više no decenije denacifikacije i obrazovanja, ističe Jevtić. Slično se desilo i u Francuskoj gde je film Tuga i sažaljenje Marsela Ofilsa otvorio oči čitavoj naciji o rasprostranjenosti kolaboracionizma ustanovljenog u okupiranom Višiju. Američki film je svojedobno u velikoj meri oblikovao javno mnjenje u vezi sa ratom u Vijetnamu, nabraja Jevtić. „Jednostavno, film, i kao umetnost i kao popkulturni proizvod, lakše i dublje utiče na ljude jer su konkretni istorijski podaci tu u drugom planu. Bitna je emocija koja se vizuelno ili dramaturški, kroz narativ, izaziva kod auditorijuma“. Na taj način gledalac menja ili potvrđuje svoj pogled i svoje razumevanje određenog istorijskog fenomena ili trenutka. Da mi kao društvo još nismo zreli da se izborimo sa svojim avetima, predočavaju upravo komentari na društvenim mrežama s početka teksta. Državna taktika ne podstiče tabue i ne uvodi zabrane, izričit je Jevtić, čemu je dokaz materijalna podrška Teretu, recimo. O Djeci Kozare ne želi da priča pre objavljivanja rezultata konkursa, ali se iz njegovog tona zaključuje da o cenzuri ovde nema ni pomena. Opšta pomama u postovima govori o još jednom – film, nekad presudno oruđe manipulacije ili emancipacije, danas ima sporednu ulogu u odnosu na internet. Putem društvenih mreža danas se lakše i delotvornije prenose političke i ideološke poruke. „I sa druge strane došlo je do promene: konzument filma je kroz sve to obilje sadržaja postao mnogo mudriji i nepoverljiviji, samosvesniji, kritičniji“, Jevtić naglašava da smo stoga daleko odmakli od Gebelsove vizije filmske propagande. Film nije ni koren našeg nacionalnog identiteta, tvrdi Jevtić, identifikujući „mentalitetske datosti i izmaštane ili stvarne istorijske činjenice“ kao bazu za samoprepoznavanje. Književnost je, veli, dala tu najveći doprinos od svih umetnosti. Svoj smo odnos prema sebi/nama gradili na epskoj poeziji, Kočiću, Sremcu, Stankoviću, Nušiću, Andriću, Dučiću, pa sve do Ćosića, Bećkovića, Dušana Kovačevića... „Naravno, govorim o uticaju, ne o vrednosnim sudovima“, Jevtić poentira. Film nam služi da taj identitet preispitujemo kontinuirano. „Određene stvari prihvatamo, druge odbacujemo, ili ih sagledavamo iz drugog ugla, konteksta, prilagođavamo ih okruženju, svetu, pa ih ponovo prihvatamo ili odbacujemo“, opisuje tok toga „ko smo mi“ procesa. „U suprotnom, ako tog preispitivanja nema, ovaj naizgled monolitni identitet toliko je krhak da ga neprekidno treba ’braniti’ od raznih ’neprijatelja’“, izričit je. „Pored toga što je to zamorno, ponekad i opasno, na duže staze je i pogubno za sve, uključujući i ’branioce’“, dodaje. „Jer dok vi imate iluziju da napredujete, u stvari skakućete u mestu mašući uvek istom zastavom. A svet se u međuvremenu ubrzano menja“, poručuje Jevtić. Dakle, dogod budemo bili u „gardu“ prema drugačijem mišljenju, nećemo se razvijati ni kao pojedinci, ni zajedno. Dok god spočitavamo filmom iznete detalje, nećemo se pročistiti umetnošću. Ostaćemo u mulju samoobmane. Savršeni podanici ispranog mozga Možda nacionalni identitet nije nužan pojedincu, ali jeste elitama koje vladaju i one će uvek naći načina da vam ga serviraju, kaže Minja Bogavac. A kad se nagutate te „ukusne kašice“ čiji je glavni sastojak „ideja da pripadate nečemu većem od vas samih“, a začini - drevno, magijsko i pretnje neprijateljima, postajete savršeni podanik ispranog mozga, veli Bogavac. Spremni ste „da branite svoje“, ne pitajući se za čiji račun, ko vas napada i zašto, ponosni ste u masi, dok ste kao pojedinac najbrutalnije poniženi, zabavljeni „igračkom“, dok su „obe ruke vlasti u vašim džepovima“. To je kost koja se baca izgladnelima, da zavaraju svoju glad, zaključuje Bogavac.