Čauši su gori od sultana

Kada sam pozvala Sinišu Kovačevića da napravimo ovaj razgovor, nisam imala pojma da sam mu „pala“ na dan kad je odštampan njegov prvi roman Godine vrana. Ne bih ovo pominjala da me nije zbunio što mi je u istoj rečenici saopštio tu vest, ali i da je „u nekoj depresiji“. Prvo pitanje koje sam mu postavila tri dana kasnije se ticalo te teme: „Moje stanje depresije, ili bolje rečeno sete ili potištenosti je uzrokovano situacijom u kojoj se nalazim individualno, porodično, u okviru sela u kome živim, naroda kome pripadam, države čiji sam podanik.. Ta situacija se jako teško može promeniti - zbir individualnih potreba da se nešto promeni nije dovoljan. Potreba za promenom se mora kolektivizovati. Pripadam grupi ljudi koji nisu zadovoljni sistemom vrednosti, stanjem u državi, stanjem nacije, stanjem građanstva, a moju nesreću determiniše skoro pa čvrsta vera da je to gotovo nepromenljivo“, ističe trostruki dobitnik Sterijine i nagrade „Branislav Nušić“ za pozorišne drame. Odakle ti ta ideja? Ova vlast ispunjava želje Zapada. Bavićemo se metaforama, ipak smo mi neki umetnici, uđi u ovaj lik - ti si osoba o kojoj tvoji poslodavci znaju da imaš običaj da tu i tamo išamaraš partnera, fizički kažnjavaš decu, svađaš se sa komšijama... Dobila si zadatak da otuđiš deo svog stana ili dedinu kuću u kojoj si rođena - „završi to, a mi ćemo u međuvremenu zažmuriti na saznanja kojima raspolažemo o tvom kredibilitetu“. Da pređemo na rečnik angažovanih umetnika... Da se ne igramo skrivalice, ako je zadatak koji je stavljen pred ovu vlast da se žaba skuva i Kosovo otuđi, a sve mi se čini da jeste - onda se podrazumeva da za to vreme nema slobode reči, govora, medija, drugačijeg mišljenja... Ali i nakon što taj posao bude obavljen, može da se nasluti novi petogodišnji plan zbog kojeg će Zapad nastaviti da žmuri pred represijom koju ova vlast sprovodi nad nama u ime njihovih ambicija. „Evo ti još 5-7 godina da napraviš unitarnu Bosnu“! „Dajte mi još tri godine da potpuno promenim mentalnu strukturu ovog naroda, da ga uvedem u potpuni zaborav, potpunu konfuziju, pa da budemo ponosni članovi NATO-a“! Pre toga ĆU za još dve godine bonusa da ga zauvek oslobodim od rusofilije. Šta je tvoj odgovor na poruku da je ceo zadatak u tome da se prizna realnost? Realnost se nikada ne priznaje, dužnost je mislećeg čoveka da na nju ne pristaje, realnost je promenljiva kategorija. Da nije tako, još bi agama šetali opanke, doduše ponovo se na to navikavamo; još bi Nemci ubijali sto za jednog. Kad bolest uđe u porodicu, ne pristaješ na realnost nego se boriš protiv prokletinje, porodice koje imaju narkomaniju u kući bore se do iznemoglosti, ne pristaju na realnost, ne ostavljaju dete na nemilost narko dilerima i izvesnoj smrti na ulici, ili u nekom haustoru, nego zovu lekare, psihologe, rođake u pomoć, vojsku, vatrogasce i predsednika. Svaka je realnost trenutna, pa i kosovska. To mora biti stvar dogovora Srba i Albanaca, treba sačekati neke pametnije mlade ljude sa albanske strane koji će biti oslobođeni trijumfalizma i američke podrške i neke pametnije mlade srpske političare koji će biti oslobođeni svesti da je Kosovo isključivo i samo srpsko. Zašto žurba? Da bi se ušlo u čitanke? Da li znaš da je Milan Rakić komitovao na Kosovu? Ne misliš valjda da će neki novi mladi Srbi tek tako odustati od Kosova, od tog praprostora na kome su rođene najlepše srpske pesme i jezik i vera i crkva i sve kupole manastirske pod kojima shvataš do koje si mere sitan, a ponosan što si pripadnik toga naroda. Da se oslobodimo Dečana, jer za ime boga, nećemo zamrznuti konflikt!? Šta se dobija brzopletim rešenjem? Dosta brz Angelin i Trampov aplauz, moguće i „Nobel“ za mir i dugo kajanje. I konačan i definitivan smeštaj na pravo mesto u kolektivnom pamćenju. Da li si ti spreman da ratuješ? Ko govori o ratu, za ime boga, ovo su uvredljive konotacije! Ko priča o ratu osim potkupljenih intelektualaca koji govore da „Srbija više nema decu za bacanje“. Pa nije imala nikad dece za bacanje, ni onda kada je prosečna srpska porodica imala osam članova, nemaš nijedno dete nikad za bacanje! I ako imaš jednodete i ako si bezdetan i ako ih imaš četrnaestoro! Dostojevski je odavno napisao: „Ako kompletna sreća čovečanstva zavisi od jedne dečje suze, neka ta suza ne kane“. Ali trčati u poniženje, trčati u tu vrstu brzopletog i nepotrebnog poraza, to je meni nejasno. Apsolutno nejasno. Ako je ulog „ulazak u Evropu“? U trenutku kada razgovaram sa tobom imam 64 godine i dva dana. Ako mi Bog da još 20 godina života, ulazak u Evropu neću doživeti, ta kapija se do tada neće otvoriti. Za razliku od većine ljudi u Narodnoj stranci u kojoj sam potpredsednik, ja sam ubeđeni evroskeptik, to je moj lični stav. Druga je stvar što sam duboki poštovalac evropskih vrednosti i standarda. Kojih? Onih koje nose Gete i Bah, Sid Višis, Tomas Man, Almodovar, Bitlsi i Real Madrid. Onih individualnih, religijskih, seksualnih, sindikalnih, umetničkih sloboda, radnih i higijenskih navika koje Evropa nudi čovečanstvu. Šta ti misliš da bi se dogodilo kada bismo mi sutra rekli „nećemo u Evropu“? Da li ti misliš da bi nam Evropa dozvolila da kažemo – „znate šta, imamo da vam kažemo nešto novo - mi nećemo“!? Rekli bi nam: „odakle vam ideja da nećete, morate!!! Otvarate poglavlja, dobijate neku besplatnu pomoć... nema više nazad!!!“ Priznaćeš da se radi o pomalo šizofrenom političkom iživljavanju. Ako ne veruješ da će se nešto promeniti u narednih 20 godina, zašto onda pričamo, zašto „trošiš reči“? Zato da bih kada se „gore“ sretnem sa ocem, ili sa nekim svojim nerođenim sinovima, mogao da kažem: „Pokušao sam. Nisam bio dovoljno mudar, nisam bio dovoljno ubedljiv, nisam imao dovoljno političkog, intelektualnog, ljudskog autoriteta da povedem više ljudi za sobom, ali sam pokušao“. Ne bih voleo da se ovo shvati kao lamentiranje – ovo prinudno odsustvo je više stvar mog izbora da se ne poljubi sultanov opanak, ono je rezultat mog ličnog nepristajanja na pasivizam. Odakle si „odsutan“? Iz profesije, iz pozorišta, sa televizije, moji scenariji nisu prošli nijedan konkurs. Nisam pristao da me nema. Pa sedim, pa pišem, pa sam napisao jednu dramu, poslao je Dušku Kovačeviću a on je i ne pročita, pošaljem mu drugu dramu, on je opet ne pročita. Pošaljem treću dramu Brstini, on mi odgovori istom rečenicom kao i Kovačević: „Puni smo“. Pa, ispraznite se, rođaci. I vreme je, a i biće vam lakše. Četvrtu pošaljem Ćustiću u Beogradsko dramsko, on je odbije, pošaljem je u Narodno pozorište, odbiju me - „puni smo“. Ali, te moje četiri drame su tu, čekaju neka bolja vremena. Sećaš li se ko je bio ministar finansija u vreme kada Nušić piše Gospođu ministarku? Teško da znaš, e tako će i moje drame potvrditi svoju vrednost jednoga dana... nekoj generaciji koja će doći. U pozorištima koje pominješ se igraju komadi pisaca i reditelja koji se nikako ne mogu svrstati u „režimske“ ljude? To je dobra stvar, odlična. Mogao bih to da uvažim kada bih bio skroman čovek i pomislio da moje drame nisu dobre. Ali, moje drame su fantastične. Ja koljem goveda, a ovi kuvaju argo supicu. Moje su drame trenutno najbolje u ovoj zemlji, ne postoji niko ko može da im se primakne! Bukvalno, ali bukvalno niko. Ne igraju se zato što sam previše jasan i glasan u kritici stvaranja vođe i naopakog sistema vrednosti. Da ne bih pridavao sebi preveliki značaj, reći ću i ovo - nema Vučić nikakve veze sa tim, čauši su u želji da mu se dopadnu malo oprezniji nego što bi to bilo potrebno. To je suština. „Kako, sine, misliš, nije se moglo? Pričao si za NIN, za nekoliko nedeljnika, gostuješ na nekim televizijama“, pitaće te neko, sasvim dobronamerno. Da li Vučić nekom brani da čita novine i gleda televizije na kojima se govori drugačije od preporučenog mišljenja? Da, on brani! Kako? Uvođenjem latentne represije zbog koje se radnici po trafikama znoje svakog četvrtka - oba primerka NIN-a koja im donose stavljaju ispod svih drugih novina i prodaju ih krišom. Dogodilo mi se da me prijatelj pozvao na slavu, uz napomenu: „molim te, samo nemoj o politici, tu su mi neki ljudi iz SNS-a“! To je ta latentna represija koja se širi kao korov... Previše pričamo o njemu. Ko brani opoziciji da se ujedini? Što se mene tiče taj bih savez napravio sutra i zvao u njega i molere i instalatere iz Lajkovca i Udruženje ljubitelja knjige iz Bajmoka i Udruženje ptica i ribica iz Sremske Mitrovice. Moje osećanje odgovornosti je usmereno ka tome da smo ovu zemlju dobili od svog potomstva, a ne od očeva. Od naše svesti zavisi da li ćemo svojoj deci vratiti gradove iz kojih su pobegli, ili ćemo im kukavički mahati preko „skajpa“ kad nam se jave iz Toronta ili sa Novog Zelanda. Koji bi bio politički argument za udruživanje sa strankama iz kojih su mnogi od vas u „prethodnim životima“ izlazili? U ovom političkom trenutku nema ničeg bitnijeg osim da se udružimo oko stava da ova vlast ne radi u interesu građana i države Srbije. Ko posti sredom, a ko je ateista, u ovom času je potpuno irelevantno. Da te podsetim na scenu iz jednog od fantastičnih filmova Petra Lalovića: strašna oluja, na jednom deblu nasred nabujale reke stoje lisica i fazan, balansiraju, ni jedno od ta dva bića ne sme naglim pokretom da naruši ravnotežu jer će se udaviti. Meni ovaj trenutak izgleda tako. A šta se dogodilo kada se taj balvan dohvatio obale i da li je fazan otišao živ i zdrav, ne znam. Verujem da jeste. Kritičari te ideje će reći - vi se ujedinjujete samo protiv Vučića!? Protiv sistema vrednosti, ne protiv Vučića. Zamisli šta bi se otkrilo ukoliko bi građanima Srbije ponudila 10 fotografija predsednika u krupnom planu, sa zadatkom da prema izrazu njegovog lica pogode da li je u tom času razgovarao sa Merkelovom, Šrederom... ili Drobnjakom, gradonačelnikom Niša, novinarom N1... Niko ne bi omanuo. Nije li prepoznavanje tog opšteg prostakluka, nesrazmere u snishodljivosti i aroganciji, dovoljno za udruživanje? Šta je to što tebe tera da se već dugo stranački angažuješ, istina uvek u opozicionim strankama? Pravo pitanje je šta ti možeš da učiniš za Rim, ne šta Rim može da učini za tebe, kaže mudri Ciceron. Ovo ja činim za moj Rim. Jedino tako možeš danas da odeš u Lazarevac, a sutra u Kragujevac i da govoriš pred pedeset ili četiri stotine ljudi, jedino tako ta misija može da se širi. Šta bi meni moglo da treba od stranke? Šta očekuješ - da sa 64 godine imam ambicije, da budem... šta? Ministar kulture? Koje kulture – nepostojeće? Da budem direktor televizije? Koje televizije - nepostojeće !? Zar si toliko izgubila veru u altruizam, u potrebu da se učini nešto za drugoga? Jedne godine sam, kao student, u Kameničkoj ulici u Beogradu video tipa koji bezočno tuče neku devojku. Probao sam da mu kažem: „nemoj prijatelju... šta to radiš?“, a on je pokušao da me udari i to se nije dobro završilo po njega. Ali, odmah zatim, pamtim - mrak. Policija i ljudi oko mene su mi prepričali da me je devojka koju je on tukao udarila kamenom kockom u glavu i bacila u nesvest. A ja bih sutra to ponovo uradio, to je taj zov politike u čoveku koji ga tera da reaguje na nepravdu, potreba da nekoj generaciji koja dolazi raščisti put da im život bude bar za jednu malu nijansu svetliji i lakši. Tamo gde se ja spremam da otputujem, tamo ću uskoro imati sve, ništa mi neće nedostajati za 10-15 godina... Ali s druge strane ima neko ko ostaje ovde iza mene, ima neko ko treba da mi upali sveću za zadušnice, i ja tu sveću treba da zaslužim, da mi unuka dođe i kaže: „hvala ti, deko“. Ako ne bude u Ženevi. Šta te je pridružilo Vuku Jeremiću, o kome si pred predsedničke izbore... U tome je suština. Hteo sam da te podsetim da je moj prvi kontakt sa Vukom Jeremićem usledio pošto sam izjavio da „neko ko ima nameru da se kandiduje za predsednika države ne treba tu trku da trči za utešnu nagradu jer je izgubio mesto u borbi za generalnog sekretara“. Taj mladi čovek je imao dovoljno intelektualnih potencijala u sebi da me bez obzira na takve rečenice pozove da razgovaramo, objasnio mi je svoje političke pozicije, ja njemu svoje, pa smo se našli na polju gde korpus zajedničkih stvari koje delimo daleko prevazilazi korpus naših razlika. Šta ima na tom polju što prevazilazi sve ideološke razlike? Vrane na umirućem jelenu koje nisu sačekale da nesrećnik krepa, a kljucaju mu tamo gde je najosetljiviji - po očima. Jer, pobogu, jelenske oči su najukusnije, a ionako će za minut-dva ili pet krepati pa neka one odrade svoj deo posla. Eto to je. Ko bi bio jelen? Narod, građani Srbije su taj jelen. Zar ne vidiš da smo u jednoj potpunoj regresiji? Zar ne primećuješ da smo izgubili empatiju? Zar ne vidiš da smo u situaciji da je naš vođa šest godina superiorni gospodar svih medija!? Verujem da ima svoju garderobu u prostorijama nekih televizija. Zar ne vidiš da su zacarile rečenice: „Ćuti, samo da ne bude gore“, „Jebiga, brate, moram da zaposlim dete“? Zar ne primećuješ da se u glavu jednog čoveka smešta svaka odluka, do toga da lično odlučuje kolika nagrada čeka fudbalere ukoliko budu svetski prvaci!? Deset miliona evra, šta fali? Ništa. Samo je nejasno zašto nije ponudio po milijardu svakom igraču, a po milion svakom građaninu koji je navijao. Čemu štednja u tolikoj komociji? Zar ne vidiš da je to uzurpacija svega? Da su ljudi pristali da budu figure? Da svedočimo vremenu nedostojnih. Nedostojnih u mantijama, nedostojnih u uniformama, nedostojnih na čelu države, nedostojnih u Skupštini, nedostojnih u Vladi, Nedostojnih na univerzitetima, nedostojnih na čelu velikih preduzeća... Zato su oni malobrojni dostojni, a ima ih, još dragoceniji. „Ko ti piše naslove“? - Jezivo me je nerviralo to pitanje u vreme dok sam radila svoju emisiju. Zašto si naslovio roman Godine vrana? Imam dug prema jednoj mladoj ženi koja se zove Jelena Ponorac, koja je autor naslova. Manjo Vukotić je čovek koji je 40 godina davao naslove, ja sam slovio kao čovek koji daje dobre naslove i pomaže kolegama i studentima, ali ovog puta smo se obojica zavrteli u netačan krug, a ta žena je našla u jednom sekundu naslov koji je idealan. Jedna od tvojih junakinja u nekom trenutku 1918, usred Beograda, izgovara: „Nije mi ništa, samo mi se malo gadi da dišem“. Da li si joj pozajmio svoju rečenicu iz Beograda 100 godina posle? Sve su to moje rečenice. Još mi se ne gadi da dišem, ali sam sve svesniji opskurnosti kojom smo okruženi. Dragan Jovićević, urednik kulture, koji mi je pozajmio knjigu, na moje pitanje da li smem da podvlačim, odgovorio je užasnutim pogledom, a onda prošaptao: „Nemoj, molim te“. Zato umesto citata „pisma očevima“ iz romana, pitam tebe, šta bi voleo da piše u pismu koje bi ti naslovila ćerka? „Ponosna sam, hvala“, ili „nisi me obrukao, hvala“. To bi bilo sasvim dovoljno. Trudio sam se da je ne obrukam.