Država u pokušaju

Proleće u Srbiji je vreme obeležavanja godišnjica tragičnih događaja izazvanih NATO bombardovanjem. U Novom Pazaru je poslednjeg dana maja održan pomen civilnim žrtvama tog zločina u kojem je stradalo jedanaest osoba. Najmlađa žrtva, dečak Marko Simić, imao je samo dve godine. Poginuo je u naručju svoga oca. Fotografija nasmejanog deteta, koje bi danas bilo mladić, ostavlja bez reči. ZAŠTO? Reč sa spomenika žrtvama bombardovanja zgrade RTS-a. Pitanje na koje nema odgovora. Ali, i kada bi ga bilo, ništa se ne bi promenilo. Jer, deca izginula u toj agresiji nikada neće odrasti. Mnogo je uzroka koji su pokrenuli ubilački mehanizam NATO alijanse. O tome znaju više eksperti i analitičari. Neupućenima u putanje svetske politike ostaju samo obrisi vidljivog sveta. A tu je gomila kreatura povezanih zajedničkim interesima, čak i onda kada su na suprotnim stranama. Posebno onda! Uvek je to jedna te ista strana gde su laži, pohlepa i licemerje konvertibilna valuta. Da nije tako ne bi samo petnaest godina nakon NATO bombardovanja Srbije jedan od najvećih zagovarača oružane intervencije – persona duboko omražena i u vlastitoj zemlji zbog laži i afera – nekadašnji premijer Velike Britanije, Toni Bler, postao savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića. Dok su građani Srbije tokom tromesečnog bombardovanja gledali na ekranima Blerovo iscereno lice, ni u snu nisu mogli pomisliti da će ta maskota svetske politike biti plaćena njihovim novcem za savetničke usluge budućem srpskom premijeru, koji je u to vreme bio ministar informisanja. I nije važno koliko dugo je potrajala saradnja, koliko je novca isplaćeno Bleru – čiji su honorar navodno izmirili Emirati. Ali, čak i da jeste tako bilo, Bler nema šta da traži u Srbiji. Ali, ako nema šta da traži u Srbiji, to ne znači da za njega, i njemu slične, nema mesta u krugu ljudi koji već šest godina vode Srbiju. Oni nemaju ništa da ponude sem rasprodaje resursa vlastite zemlje. U tome su bez premca. Proces upropašćavanja Srbije odvija se geometrijskom progresijom. Srbija je postala eldorado za belosvetske mahere velikog formata, jer pored toga što dotira strane investitore, ona im u paketu takođe isporučuje jeftinu radnu snagu. Bezočni su primeri eksploatisanja i ponižavanja naših radnika. Deluje nadrealno podatak da u fabrici tekstila Kajzen u Smederevu tri stotine žena koristi jedan toalet, i čak moraju da se upisuju, a supervizori beleže koliko se dugo zadržavaju. Radnice imaju pravo na samo dve čaše vode dnevno. Srbija naprednjaka podseća na Englesku iz doba Dikensa. Kada jednom kroz pola veka neki istoričar bude pravio bilans našeg vremena, teško da će moći da sagleda sav besmisao i hipokriziju u kojoj je živelo srpsko društvo u eri naprednjaka. Ipak, on će znati ono što mi danas ne znamo, recimo, kako li će tada izgledati Beograd na vodi jedne potonule zemlje koja je decenijama bila država u pokušaju, i kojom su vladala četiri jahača apokalipse: laž, manipulacija, pretnja i korupcija. Ovih dana čitam Boje jednog vremena, memoare Snježane Grković Janović, socijalne radnice koja je živela u Beogradu od 1958. do 1970. godine. Kakav izvanredan opis epohe. Na jednom mestu nalazim podatak da su zemlje socijalističkog lagera pred kraj Drugog svetskog rata, i nekoliko godina posle, imale obavezu da SSSR-u upućuju određene kvote zvanično streljanih ljudi. Tako se rešavao nedostatak radne snage u zemlji Velikog brata. A ta radna snaga mogla se trošiti bez ikakvih obzira. Autorka pominje slučaj povratka iz Sibira jednog jugoslovenskog „mrtvaca“, zvanično osuđenog i pogubljenog pred kraj rata, koji se nakon dvadeset godina vratio u svoje selo u Zagorju. Mnogi neće poverovati u tu priču, jer bi u tom slučaju morali da se suoče sa razmerama ljudskog zla koje ne mogu pojmiti. Tako funkcioniše svet. Pa tako, ni neki naši potomci kroz pola veka neće verovati da je u Srbiji bilo vreme kada je plaćeni ubica državne bezbednosti bio poslanik u parlamentu, ili, da je vladarski par iz Požarevca naručivao ubistva svojih političkih protivnika, ili, da je bilo moguće da se u toku jedne noći za potrebe naprednjačkog državnog aparata poruši čitava jedna ulica u beogradskoj Savamali, a da naručiocima nikada nije pošlo za rukom da sami sebe otkriju i pohapse.