Represivni aparat kao stranačka imovina

Da će sve što ima silu postati partijski posao demonstrirao je bivši predsednik Tomislav Nikolić kada je suspendovao važeći zakon za izbor šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, i odlučio da na to mesto ustoliči Aleksandra Vučića. Međutim, novi predsednik je otišao i korak dalje - kao glavnokomandujući oružanih snaga nije mogao sebe da zadrži i na tom mestu - pa je stolicu prepustuo prvom čoveku policije Nebojši Stefanoviću, čime je Srbiju vratio u političko-pravni okvir iz doba Miloševića, kada je policija upravljala službama, a Radmilo Bogdanović izvodio tenkove na sopstveni narod. To napuštanje koncepcije civilnog uređenja Službe državne bezbednosti kao nenaoružane formacije i stavljanje u ruke partijskog jurišnika koji često istupa i paradira prikazujući policiju na krajnje militantan način, nije jedino što je ovih dana pokazalo i dokazalo potpuni sunovrat demokratske kontrole nad silom. Pratio ga je i Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti Srbije, kao i Nacrt Strategije odbrane, koji su pisani bez ikakve konsultacije „sa ekspertima iz akademske zajednice i relevantnih organizacija civilnog društva“, kako je to nedavno u NIN-u objasnila Jelena Pejić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, uz opasku da se sada „sistem sastoji samo iz izvršnog i upravljačkog dela, a uloga kontrole je izostavljena“. A pratilo ga je još nešto – Vučić je prvi te službe nazvao „represivnim aparatom“. Na paradi policije, objašnjavajući zašto daje jeftinije stanove samo pripadnicima vojske, policije i bezbednosnih službi, a ne mladim naučnicima ili lekarima, izgovorio je da ne potplaćuje „represivni aparat“ zbog sebe - već zbog Srbije. Nazvavši te službe „represivnim aparatom“, što do sada nisu učinili čak ni mediji koji mu nisu naklonjeni, posredno je - po definiciji iz Vikipedije - priznao da upravlja policijskom državom. U kontekstu toga ne bi trebalo da nas čudi zašto je tokom ružne i krajnje nedemokratske rasprave o izmenama Ustava potpuno izostala diskusija o vojsci, policiji i službama bezbednosti, iako se svi slažu da su važeća rešenja loša i nepotpuna i da omogućavaju veliku partijsku kontrolu. Recimo, za službe bezbednosti je definisano samo da ih nadzire Narodna skupština, a u vezi sa policijom jedino da njeni pripadnici ne mogu biti članovi političkih stranaka. Zbog toga prof. dr Bogoljub Milosavljević u nedavno objavljenoj publikaciji Bezbednosni izazovi preporučuje: „Ustav treba da imenuje ovaj sistem i utvrdi njegova osnovna načela i definiše misije i ciljeve Vojske Srbije, policije i službi bezbednosti. Strategija nacionalne bezbednosti i Savet nacionalne bezbednosti treba da budu ustavne kategorije“. Naravno, ništa od toga, mada je teško poverovati da je još 2006. napisan dokument koji je potpuno po volji naprednjaka i koji im omogućava da taj „represivni aparat“ koriste kao stranačku imovinu. Na pitanje gde nas to vodi, Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradski centra za bezbednosnu politiku kaže: „Definitivno se ide ka zaokruživanju partijske kontrole nad bezbednošću građana i to ne samo postavljenjem ljudi bliskih partiji, već i istaknutih partijskih funkcionera i finansijera. Takođe i izmenama zakona o policiji, vojsci i BIA daju se veća diskreciona ovlašćenja upravo tim ljudima. Zakonom o policiji je izmenjeno ono što je usvojeno pre dve godine – transparentni sistem zapošljavanja, tako da na osnovu poslednjih izmena ministar može da propiše za koja radna mesta nije potreban konkurs. Takav zakon važi i za BIA, što nije neuobičajeno i u drugim zemljama, ali se u tim zemljama precizno utvrđuje i ko je na čelu službe. Kod nas je problem to što se na vrhu te piramide nalazi čovek koji je ponikao iz partije, a kome su data široka ovlašćenja i u takvim uslovima je veliki rizik da će doći do partijskog zbrinjavanja kadrova u BIA. Posebno kada se zna da su te zakonske promene propraćene i povećanjem budžeta BIA za oko 700 miliona dinara. Ako tome dodamo i izmenu po kojoj vojna policija može da pruža uslugu obezbeđenja onima kojima oni procene da je potrebna, pa i civilima, sve nam to svedoči o potpunom podvrgavanju sektora bezbednosti političkim odlučiocima.“ Nažalost, ne može se reći ni da su pomenute promene zakona, a ni kadriranja predstavljala iznenađenje. Kada je pre godinu dana Bratislav Gašić postavljen na čelo BIA uz obrazloženje da je „zamrzao“ članstvo u stranci (odmrzava ga prilikom slava i proslava SNS-a i prilikom operativnih usluga tabloidima) kao ozbiljan kandidat za to mesto važio je dr Radojica Lazić, profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost. NJegov izbor bi već predstavljao iznenađenje, jer se radilo ne samo o čoveku kvalifikovanom za to mesto, već i o autoru udžbenika Kontrola službi bezbednosti u Srbiji, u kom je navedeno da „pretresi i prismotra lica ili objekata, prisluškivanje telefonskih razgovora, te naredbe za prikupljanje podataka o pojedincima, treba da podležu ograničenjima“, kao i da je „uobičajena praksa da služba bezbednosti u demokratskoj državi mora tražiti sudski nalog kada želi da izvrši nadzor i druge istražne postupke protiv nekog lica ili grupe lica“. I da bi još sve to trebalo zakonski formulisati. Naravno da ga je „pobedio“ naprednjak slabijeg obrazovanja ali sa zavidnim brojem afera pod kojim je BIA postala jedan od instrumenata za obračun sa neistomišljenicima, što je prilikom izmene zakona o BIA na neki način potvrdila i potpredsednica SNS-a Marija Obradović. Ona je poslaniku DS-a Radoslavu Milojičiću, koji je rekao da se zakon pravi „zbog Gašića i SNS-a, da bi oni imali potpunu kontrolu nad službom bezbednosti“, uzvratila da ima „strah od BIA i spoznaja koje ta agencija može da ima“. Da li „ta agencija“ zajedno sa VBA ima sazanja koja ne bi trebalo da ima, ili ih čak i fabrikuje po sopstvenom nahođenju (u javnosti se spekuliše da bezbednosne agencije u tabloidima lansiraju laži o političkim neistomišljenicima, a onda od sudova traže nalog za praćenje na osnovu „informacija“ iz tih tekstova), nebitno je za njihovo trenutno pozicioniranje u društvu. Na osnovu informacija do kojih je došao poverenik u prethodnoj godini je broj onih koji se prate i prisluškuju po nalogu suda od strane BIA porastao za 10 odsto, dok VBA uporno tvrdi da te podatke nema. S obzirom na to da nijedna od pomenutih agencija ne može da se obrati sudu (čak ni sudovima, koji ne kriju da ih izvršna vlast pritiska) i zatraži nalog za praćanje s obrazloženjem da im je potreban da bi neki od omiljenih tabloida snabdeli pikanterijama o bilo kome, pretpostavlja se da se neki ljudi prate mimo zakonske procedure. To je donekle potvrđeno i istraživanjem Instituta za evropske poslove, koji je dobio neformalne podatke od različitih telekomunikacionih kompanija prema kojima BIA i VBA imaju direktan link za pristup podacima, listinzima, lokacijama na kojima se neko nalazi ili korespondenciji. Do sada su se (uglavnom bezuspešno) oglasili mnogi „neprijatelji režima“ sumnjama da su nezakonito praćeni i da su informacije o njima potom prosleđivane tabloidima. U više navrata su o tome govorili aktivisti Inicijative Ne davimo Beograd, čije je akcije policija presretala i ako nikada nisu bile javno najavljene, predsednik PSG Saša Janković, čije su se privatne fotografije pojavljivale u Informeru, brojni novinari, pa i bivši direktor VBA i nekadašnji poslanik SNS-a Momir Stojanović, koji je za NIN izjavio da „nije paranoja već stvarnost da se novinari, lideri opozicionih stranaka i direktori medija u Srbiji prisluškuju“. Nedavno se oglasio i Stevan Dojčinović, urednik KRIK-a, koji je imao pun tretman (praćenje i prosleđivanje skupljenog materijala tabloidu): „Bezbednosne službe su van demokratske kontrole. Razmatrajući kome da podnesem žalbu, shvatio sam da imam dve mogućnosti. Jedna od njih je skupštinski odbor za kontrolu službi bezbednosti, ali kako većina članova tog tela dolazi iz vladajuće koalicije, odustao sam od toga. Poseban paradoks je što je jedan od članova odbora i član SNS-a Vladimir Đukanović, koji nas često optužuje da radimo za strane obaveštajne službe. Druga opcija bila je da se žalim zaštitniku građana, kome sam podneo pritužbu.“ I zaista, u tom skupštinskom odboru ne samo da naprednjaci i njihovi sateliti čine većinu, već među članovima ima i potpuno nekompetentnih ljudi, koji i da hoće ne bi umeli da utvrde nezakonito prisluškivanje. S druge strane zaštitnik građana ima stručnu službu koja to može tehnički da izvede, ali se postavlja pitanje da li može i u praksi. Na pitanje u kom broju im se građani javljaju sa pritužbama na rad službi bezbednosti i da li bezbednosne službe sarađuju prilikom provere, iz stručne službe zaštitnika odgovaraju da se radi o relativno malom broju (36 pritužbi za poslednjih pet godina, a tri postupka su vođena po sopstvenoj inicijativi), a da je „saradnja u skladu sa zakonskim standardima, ali postoje uslovi za njeno značajno unapređenje“. Međutim, da bi se izbegle optužbe dela javnosti o tome da li se ostvaruje demokratska i civilna kontrola nad celokupnim bezbednosnim sektorom u Srbiji, samim tim i nad službama bezbednosti, ali i razbio mit o nedodirljivosti tih službi, zaštitnik građana za NIN najavljuje nadzor nad njihovim radom, koji će samim tim postati transparentniji. I dodaje: „Zaštitnik građana namerava da pitanju nadzora službi bezbednosti posveti posebnu pažnju time što će uspostaviti redovne kontrolne posete koje će realizovati u okviru unapred utvrđenog plana i metodologije. Cilj kontrolnih poseta je da javnost stekne potpuni uvid u rad službi bezbednosti sa stanovišta poštovanja dobre uprave i zaštite i unapređenja ljudskih prava svih građana“. Međutim, Predrag Petrović upozorava da će situacija biti sve gora jer je primetan trend nepoštovanja kontrolnih institucija poput Zaštitnika i Poverenika od strane vladajuće partije, uz hermetičko zatvaranje institucija. A na pitanje da li to znači da u potunosti gubimo civilnu kontrolu nad sektorom bezbednosti, kaže: „Sve službe kod nas su pod civilnom kontrolom jer svi slušaju naloge civilnih pretpostavljenih. To nije bio problem ni u doba komunizma, sve službe su slušale civilna naređenja Komunističke partije, problem je što mi nemamo demokratsku kontrolu.“ Dakle, pitanje više nije da li imamo kontrolu, nego da li je išta ostalo od demokratije.