Zašto sam odbio da radim za državnu bezbednost

Očevi i sinovi česta su tema u književnosti i istoriografiji. Bogatstvo i raznovrsnost odnosa, u svim vremenima i na svim prostorima, čine je neiscrpnom. Petar Esterhazi je u Ispravljenom izdanju romana Harmonia caelestis (2002.) pisao o doušništvu svog oca, poslednjeg grofa Esterhazi, mađarskoj komunističkoj policiji. Žarko Komanin pozabavio se porodičnom tragikom građanskog rata u Crnoj Gori u romanu Ako te zaboravim, oče (2005). Daroviti Slobodan Jovanović ostavio je delo Druga vlada Miloša i Mihaila, a temom očeva i sinova nastavio je da se bavi i u knjigama njihovih naslednika – kraljeva Milana i Aleksandra. O sudbini svoga oca Ilije (1925–2008.) pisao sam u dve svoje knjige: Angažovana istoriografija, knj. 1 (2004) i Vreme surovosti. Hronika podgorskog sela Istok, knj. 2 (2015). Moj otac završio je osnovnu školu i bio je seljak, potom stolar. Nije se bavio politikom, ali je tri puta hapšen i zatvaran, dva puta mučen i namrtvo isprebijan, a treći put se našao među onima koje je trebalo streljati (1944). Rečenicom „komunisti su pobedili, i to se mora poštovati“, koju mi je otac često izgovarao, hteo je da me poštedi komunističke pošasti. Ali, ništa više, pa ni ova opomena, nije mogla izbrisati iz dečje, kasnije, odrasle povesnikove glave urezane priče o očevom stradanju i mučeništvu. *** Godine 1975. država, odnosno Republika Srbija, pod pritiskom Josipa Broza Tita i Komunističke partije, proterala je s Filozofskog fakulteta osam profesora i asistenata. Razlozi ovakvoj drakonskoj kazni svima su poznati, te o tome neću pisati. Fakultet je devastiran, posebno odeljenja za filozofiju i sociologiju, koja se nikada nisu do kraja oporavila, čak ni danas. O proterivanju dvostruko manjeg broja profesora Pravnog fakulteta, godinu dana ranije, što je bio blaži obračun države i pravnika nego države i Filozofskog fakulteta, napisane su dve vredne knjige, Jovice Trkulje i Koste Čavoškog. Sasvim je prirodno postaviti pitanje zašto niko od prognanih profesora (dvojica su još u životu), niti od njihovih naslednika, nije napisao knjigu poput pomenute dvojice pravnika? Možda se odgovor krije u činjenici da su pravnici oterani s fakulteta zbog kritike budućeg ustava, a filozofi i sociolozi zbog kritike Tita. U ono doba Broz je još uvek bio neprikosnoven, ikona jugoslovenskog komunizma; u njega se nije smelo ni sumnjati, a pogotovo kritikovati. Ustav je bio, ipak, bez oreola, koji je štitio Titov lik. I pre tog događaja, a znatno više posle njega, država je obratila posebnu pažnju na Pravni i Filozofski fakultet, s razlogom. Prvi nešto manje, a drugi nešto više, važili su kao buntovnički fakulteti. Da bi se savladali i držali pod kontrolom, stavljeni su pod strogu kontrolu državnih službi – mira i reda radi! Od više primera na Filozofskom fakultetu, navodim samo tri. Prvi - na svakom spratu novog fakultetskog zdanja postojala su po dva, negde i tri direktna telefona, dodeljena onima u koje je država imala poverenje. Drugi je slučaj jednog bibliotekara Odeljenja za istoriju, koji je falsifikovao ispite kada je hteo i koliko je hteo, i koji je posedovao ključeve svih odaja na fakultetu, godinama nije mogao da bude oteran s fakulteta. A kada je otpušten, sud ga je vratio i s velikom sumom novca obeštetio. Tek potom je uklonjen, a da se skoro niko nije ozbiljno upitao kako je tako nešto moguće i ko mu je štitio leđa i zašto? Slučaj teranja osam profesora je za dobar intelektualni roman, slučaj bibliotekara je za roman o podzemnom životu na Univerzitetu u Beogradu. I, kao treći slučaj, nikako poslednji, jesu reči koje je napisao profesor i akademik Vasilije Krestić u Zapamćenjima (Novi Sad, 2016) o načinu vrbovanja nastavnog osoblja Filozofskog fakulteta od strane državne bezbednosti. Profesor je pozvan na „posebne razgovore“, po sopstvenom kazivanju, s ciljem da bude uvučen „u neke obaveštajne radnje“. On se branio pričom da njegov rad po bibliotekama i arhivima ne može za njih biti zanimljiv, a bezbednjak mu je uzvratio „da njih zanima sve, pa i razgovori koje ću voditi sa svojim kolegama“. On je ovo skraćeno kazivanje završio naglašavanjem kako su „naše obaveštajne službe u to vreme funkcionisale i kako su saradnike tražile i, verovatno, nalazile među mladim intelektualcima“ (str. 109–110). Ovo je bilo pre proterivanja osam profesora Filozofskog fakulteta i jedino javno priznanje, koliko mi je poznato, o vrbovanju za tadašnju i potonju doušničku delatnost. Isto se ponovilo i sa mnom, ali posle proterivanja osam profesora. Svestan činjenice da službe državne bezbednosti moraju da čuvaju državu i od spoljnih i od unutrašnjih neprijatelja, te su stoga prinuđene da angažuju doušnike u onim ustanovama u čiju delatnost i ljude imaju podozrenje. I to se može prihvatiti kao obavezan posao svih obaveštajnih službi, sve dok se granica zaštite države i naroda ne naruši i zađe u privatnost i stranačke potrebe. Stoga neću pominjati ni godine, ni ličnosti, ni brojeve telefona, ni mesta sastanaka, ni imena ljudi umešanih u ovu radnju, kao ni ono što mi je nuđeno, materijalno i profesionalno. Posle upornog i dužeg ubeđivanja, dužan sam da naglasim da su razgovori protekli bez pretnji, moj odgovor bio je – ne! Svesno izbegavam da iznesem kolike sam neprijatnosti doživeo, zbog takve odluke. Postojao je samo jedan kolega kojem sam imao hrabrosti da poverim svoj problem i nemir. Ispričavši mu sve, očekivao sam podršku, u smislu – nećeš valjda i mene da špijuniraš – a on mi je, zamišljen i suzdržan, odgovorio: „ne moraš, ako nećeš“! Ove, poražavajuće reči, sasvim su me obeshrabrile, ali su mi otvorile oči i ubedile da je doušništvo unosno zanimanje, čemu nisam hteo, tako uporno, da se priklonim. Ako su Krestića i mene vrbovali da radimo za državnu bezbednost, nesporno je da su to radili i sa mnogim drugim licima na Filozofskom fakultetu, i pre i posle. Da je tako, činjenica su direktni telefoni koji su dodeljeni samo pojedinim, sasvim je jasno, poverljivim osobama. Broj direktnih telefona je lako utvrditi, ali je broj doušnika teško utvrditi. *** Dugo sam živeo u zabludi kako me nisu nijednom upitali zašto odbijam ponudu koja je u svemu, i u materijalnom i u profesionalnom pogledu, mnogo obećavala, osim u jednom, moralnom i duhovnom srozavanju osobe koja se prihvati takve obaveze? Rastao sam i stasavao kao i svako seosko dete, ali, za razliku od njih, s jednim teškim duševnim nemirom. Moji roditelji rodili su osmoro dece; bio sam najstariji. Priče o stradanjima moga oca, koje sam toliko puta čuo u Istoku, u Metohijskom Podgoru, potom u Ralji, gde se otac s porodicom preselio, duboko su se urezale u moju dečju podsvest i nisu me ni danas napustile. Robovanje Italijanima i Šiptarima (1942/1943) – fašistima, iako teže od dva potonja, osim u jednom vidu, budilo je u mojoj dečjoj mašti teške misli. Saznanje da 1944. godine od komunista umalo nije bio streljan sa sugrađankom Stanom Vulić, ostavilo je neizbrisiv i poguban trag. Kao i svaka mlada osoba, tako sam i ja rastao s uverenjem da se ne bih rodio da su mi oca tada ubili. Samo oni koji su sazrevali s takvim uverenjem, u životu inače punom raznih nevolja, mogu to da pojme. Posle završetka studija istorije, i posle prijema na Filozofski fakultet, kao oformljena ličnost, već zreo i dorastao mnogim iskušenjima, nikako nisam mogao da se oslobodim priča o očevom stradanju. Sasvim je razumljivo što nisam mogao da prihvatim da budem doušnik komunističkoj državi i njenim obaveštajnim vlastima, jer bi to, za mene, bila izdaja oca, ali i ljudi s kojima sam radio. Početak teksta tek sada dobija smisao, i kada je reč o očevima i sinovima, i kada je reč o Iliji. Ove godine trebalo bi da odem u penziju, ali mi novi Zakon o visokom obrazovanju, inače pun kontradiktornosti i manjkavosti, omogućava da ostanem još dve godine. Uredno sam podneo zahtev koji je prošao Odeljenje za istoriju i Kadrovsku komisiju i dugo čekao odluku Nastavno-naučnog veća, koju sam, s naporom, izborio pre nekoliko dana. U međuvremenu se desilo nešto neuobičajeno za ovakav postupak. Docent dr Danko Leovac, član moje katedre, i upravnica Odeljenja prof. dr Danijela Stefanović, dobili su preteće poruke na mobilnim telefonima, neuobičajenog i dosad nikom poznatog vida i oblika, u pogledu organizovanja glasanja kako mi se ne bi produžio radni odnos. Leovcu je, osim na telefonu, ista osoba pretila dva puta, na ulici i na kućnom pragu. Ostalo je nepoznato kome su još sve slate preteće poruke, jer mnogi nisu spremni da ih saopšte, uvereni da je u ćutanju spas. Leovac je obavestio policijske uprave Palilula i Stari grad i dobio potvrdu u kojoj piše da je slučaj prosleđen Javnom tužilaštvu. O ovome smo Leovac i ja govorili na TV Prva. Meni lično u poslednjih 10 dana zvonili su dva puta u pet sati ujutro i nestajali dok bih došao do vrata. Želim da podsetim javnost i profesore Filozofskog fakulteta da su 1975. godine dva profesora istorije – Jovan Marjanović, predsednik Skupštine Filozofskog fakulteta i Sima Ćirković, dekan Filozofskog fakulteta – podneli ostavke, u znak protesta što država izbacuje s fakulteta osam profesora. Danas, kada mene pod pritiskom spolja prisiljavaju da odem s fakulteta, bez obzira na to što zakonom ispunjavam uslove, moje ime niko na Nastavno-naučnom veću ne sme ili neće da pomene, niti pak da zatraži ista prava kao i za preostale učesnike ovog zahteva, osim pojedinaca s Odeljenja za istoriju. Oca se neću odreći, ni mrtvog, niti se kajati što nisam bio doušnik i cinkario one koji sada sve čine da me udalje s Filozofskog fakulteta. Profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i bivši član SNS-a