Važno je glasati za život

Jednog čoveka veoma sam cenila i zato što sam živela u uverenju da je uvek bio na ispravnoj strani, odnosno da budem objektivna, na strani onih vrednosti koje sam lično doživljavala ispravnim. Istog čoveka prestala sam da cenim kada sam shvatila da zapravo prečesto nije bio prisutan baš onda kada je bilo potrebno otvoreno reći i obrazložiti svoj stav, onda kada je neko „za“ ili „protiv“ odlučivalo o važnim pitanjima. Bilo je jednostavnije, što bi rekli klinci, „praviti se mrtav“, odnosno još lakše - nekako baš tada - ne biti tu. To što je nekome lakše da ne iskaže svoj stav, ne znači, međutim, da je tako bolje. Osim što smatram da uvek treba braniti čovekovo pravo na mišljenje i njegovo slobodno izražavanje, zalažem se i za ohrabrivanje ljudi da to svoje pravo iskoriste. U određenim situacijama, smatram da to pravo na mišljenje predstavlja i obavezu da se iskoristi – da je nužno otvoreno, jasno i argumentovano reći svoj stav. Po mom mišljenju takvih situacija je mnogo, iako nisu baš sve od životne važnosti. Donošenje novog zakona o presađivanju ljudskih organa (transplantaciji), koji uvodi pretpostavljanu saglasnost za doniranje organa, predstavlja situaciju od koje direktno i u najbukvalnijem smislu zavise životi ljudi. On je konačno upućen u Skupštinu Srbije i zato smatram svojom obavezom da tom zakonu i u ovoj prilici dam punu podršku, znajući da je podjednako važno nastaviti širenje relevantnih informacija o ovoj temi koje će i drugim ljudima pomoći da svoj stav formiraju na bazi činjenica. Mi volimo da mislimo da smo bolji od drugih, da smo veoma pametan i human narod. Ja zapravo želim da verujem i da jesmo, iako mnogi podaci to demantuju. Na listi od 139 zemalja, Srbija je po Svetskom indeksu individualne filantropije na 132. mestu. Uz mnoge druge stvari, to ipak govori i o tome da mnogo više moramo da radimo na izgradnji pozitivnih vrednosti, na negovanju humanosti i solidarnosti. Zato bih volela da i oni koji skriveni marketing prepoznaju u iskrenom zalaganju velikih kompanija i hiljada njihovih zaposlenih da konkretnim delima pokažu koliko su im važni životi drugih, sada i sami učine više na informisanju i edukaciji građana o važnosti doniranja organa. Lično ću takvim naporima uvek odati priznanje, a srećna sam što radim u kompaniji koja humanosti pridaje veliki značaj, a zna i da nagradi tuđe napore. Mi u Hemofarmu smo uvereni da primere dobre prakse i dobročinstvo iskazano konkretnim delima treba negovati. Srećni smo što je Hemofarm fondacija, i u tom smislu, svoje reči potvrdila delom, uvodeći povodom 25 godina svog postojanja i Nagradu za izuzetnost, kojom želi da oda priznanje i pruži konkretnu podršku onima koji naše društvo čine boljim. Nije dobro da ljudi o važnim stvarima misle tek onda kada im je loše i da muku prepoznaju tek kad je njihova. Ako ste se ikad našli u situaciji da ste vi sami ili je neko vama blizak bolestan, znate koliko se bojite kad zazvoni telefon. Niste sigurni kakve vesti stižu. U Srbiji, međutim, veliki broj ljudi čeka poziv. Najvažniji poziv u životu. Onaj koji će im saopštiti da je neko donirao organ koji njima spasava život, jer obezbeđuje mogućnost transplantacije. Neki od njih, nažalost, ne dočekaju transplantaciju, a samo 10-ak posto pacijenata godišnje ode na tu životno važnu operaciju. Da bi se ona dogodila neophodan je donor i, u svakoj pojedinačnoj situaciji, 100 stručnjaka koji učestvuju u procesu transplantacije. Prema zvaničnim podacima, trenutno 750 pacijenata čeka na transplantaciju bubrega, 41 jetre, a 39 srca. Kroz kampanju Hemofarm fondacije „Najvažniji poziv u životu“ moje kolege i ja upoznali smo mnoge od tih pacijenata, ali i lekara. Osetili smo svu njihovu brigu, strepnju, nadu i trku sa vremenom. Delili smo tugu i bol zbog nedobijenih bitaka, ali i neopisivu sreću zbog života koji je nakon uspešnih transplantacija dobio novu šansu. Zajedno sa hiljadama javnosti poznatih i nepoznatih ljudi koji su potpisali donorske kartice delili smo i delimo nadu. Veoma sam ponosna što je među tim potpisnicima donorskih kartica i veliki broj zaposlenih u Hemofarmu. Oni su svim srcem podržali kampanju „Najvažniji poziv“, u kojoj smo bili partner Ministarstvu zdravlja Republike Srbije i što je ona dala značajne rezultate. Brojne nagrade koje smo povodom ove kampanje dobili raduju nas jer dokazuju da mnogi prepoznaju i vrednuju naš napor i dobročinstvo, ali naše istinsko zadovoljstvo predstavljaju pre svega konkretni rezultati – činjenica da je broj donora značajno povećan, samim tim i transplantacija, da je Srbija proglasila 6. jun za nacionalni dan donora i da je konačno u Skupštinu Srbije upućen novi zakon koji predviđa podrazumevano donorstvo. Sada svi zajedno moramo raditi na informisanju građana, širenju informacija koje su od izuzetnog značaja za razumevanje ove teme, za razbijanje neosnovanog straha i predrasuda i za poboljšanje stanja u oblasti transplantacije u Srbiji. LJudi mnogo toga ne znaju, a neznanje izaziva predrasude i strah. Strah, pak, opredeljuje ponašanje ljudi. Zato u Srbiji umiru ljudi koje bismo mogli da spasimo. Da se to ne bi dešavalo, građani Srbije treba da znaju da su 16 puta veće šanse da im zatreba tuđi organ nego da njihovi donirani organi budu upotrebljeni za transplantaciju, da jedan donor može da spasi živote čak osam ljudi i da crkve svih veroispovesti podržavaju donorstvo jer ga smatraju posmrtnim dobročinstvom i izrazom ljubavi prema drugom. Takođe, pored toga što transplantacija organa obezbeđuje duži život pacijenta i bolji kvalitet života, na taj način se i štedi novac koji može biti usmeren na lečenje drugih ljudi. Primera radi, pacijent na dijalizi košta zdravstveni sistem godišnje oko 25.000 evra, dok stabilan transplantirani bolesnik košta manje od 5.000 evra godišnje. To znači da bi isti novac koji se sada troši na dijalizu jednog pacijenta, značio obezbeđeno finansiranje za terapiju petoro ljudi kojima je transplantiran bubreg. Mi imamo vrhunske timove lekara koji obavljaju i najteže transplantacije. Povećanje broja donora učlanjuje nas u svetsku porodicu transplantacije što šanse za život mnogih dodatno povećava. Ali da bi Srbija to postigla mora da ima makar 10 donora na milion stanovnika, a trenutno – nakon rekordnog povećanja, ima 5,5 donora na milion stanovnika. Činjenice ukazuju i da sve zemlje u kojima je daleko bolja situacija u oblasti transplantacije imaju zakone koji predviđaju podrazumevano donorstvo. Takva je i Hrvatska, koja sa Španijom deli prvo mesto po broju transplantacija na godišnjem nivou. Poređenja radi u Srbiji se sada obavi pet puta manje transplantacija nego u Hrvatskoj u kojoj se godišnje u proseku obavi 450 ovakvih operacija. To je postigla zahvaljujući zakonu o pretpostavljenom donorstvu, ali i dobroj organizaciji programa, jakoj medijskoj kampanji i dobroj prihvaćenosti programa na nacionalnom nivou. Uostalom, pretpostavljena saglasnost i dalje ne znači da morate biti donor organa. Svako može da se izjasni da neće da bude donor, a pravo da ne dozvoli saglasnost i dalje ima porodica. Razlika, koju oni koji se bune i ne poznajući suštinu ne žele ni da uoče je međutim, veoma važna. Novi zakon pretpostavlja da želite da iskoristite mogućnost da onda kada vama to već ne znači ništa, nekome drugom podarite život. Zakon vam, poštujući ljudska prava, dozvoljava i da to ne želite, ali vas nagoni da o tome makar razmislite. Ta bitna razlika u odnosu na sadašnje stanje možda će vas podstaći da bolje čujete i lekare i druge stručnjake, ali i pacijente, one kojima od te vaše saglasnosti zavise životi.