Državna plata – državna tajna

Netransparentnost, nepravičnost i demagogija. To su tri karakteristike sadašnjeg sistema plata u državnom sektoru. Netransparentnost je prisutna prilikom formiranja i nakon formiranja zarada. Plate se u državnom sektoru utvrđuju na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka. Prema najnovijoj analizi Fiskalnog saveta, na kojoj se zasniva ovaj tekst, formiraju ih čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i više od 200 dodataka na osnovnu platu. To su posledice činjenice da se u Srbiji gotovo svaki deo državnog sektora izborio za izdvojen režim zarada i sopstveni sistem vrednovanja poslova. Sve te propise teško je uočiti, pregledati, uporediti a kamoli kontrolisati primanja koja iz njih proističu. Nakon što se plate formiraju i isplate, dolazimo do novog problema: na kraju i ne znamo kome se i koliko plaća za rad u državnom sektoru. Još pre nekoliko godina planirano je da se napravi centralni registar zaposlenih, kao najprecizniji i najpouzdaniji izvor podataka o zaposlenosti i zaradama u javnom sektoru, ali njega još uvek nema. Ono što je javnosti dostupno nije dovoljno - u najboljem slučaju se može doći do podataka o prosečnim zaradama po ministarstvima, nikako i do zarada na pojedinačnim ili bar karakterističnim radnim mestima. Nepravičnost proizlazi i iz lošeg sistemskog okvira, a posledica je i proizvoljnih povećanja zarada iz godine u godinu. Prvo objašnjenje za neodgovarajuće odnose između zarada je sistemske prirode i proizlazi iz pomenute fragmentacije propisa. Kada veliki broj propisa određuje zarade, ne treba da čudi da su potpuno narušeni odnosi između plata u različitim delovima državnog sektora i unutar njih, tako da se neretko za ista zanimanja i rad isplaćuju zarade koje se razlikuju i za više desetina procenata. Na primer, u sektoru prosvete, rad vozača u ustanovi visokog obrazovanja važećim propisima vrednovan je za 25 odsto manje nego radnika na istoj poziciji u ustanovi učeničkog standarda. Drugo, na takav iščašen sistem dodaje se činjenica da se u svakom budžetskom procesu promene plata sprovode arbitrarno i neopravdano se favorizuju pojedini sektori. Tako su promene primanja u državnom sektoru više odraz moći sindikata i političkih prioriteta Vlade, nego potreba države i objektivnih kriterijuma kao što su složenost, rezultati ili rizik posla. Posledice su da se jednaki ili manje zahtevni poslovi više plaćaju ili da se isto plaćaju iako se evidentno razlikuju po složenosti i kvalifikacijama. Ukupna mesečna primanja koja zaposleni u državnom sektoru ostvaruju najčešće su znatno veća od plate, usled različitih dodataka koji se ne vide u osnovnoj zaradi - a upravo se ona pominje u javnosti, čime se često stvara utisak preniskih plata. Ispostavlja se da u državnom sektoru Srbije ubedljivo najveća prosečna primanja imaju zaposleni u sektoru policije – više od 70.000 dinara u 2018. - sledi odbrana, dok obrazovanje, zdravstvo i administracija prilično zaostaju. Prosečna primanja u sektoru zdravstva u 2018. godini iznosiće oko 55.000 dinara, pa ispada da prosečni zaposleni u MUP-u zarađuje za trećinu više od prosečnog zaposlenog u zdravstvu. Ovakvi međusektorski odnosi primanja nisu uobičajeni u zemljama regiona: dok su u Srbiji primanja zaposlenih u MUP-u za oko 40 odsto iznad republičkog proseka, u regionu centralne i istočne Evrope (CIE) ta razlika je oko 25 odsto. Zaostajanje u zdravstvu je naročito izraženo u slučaju lekara specijalista - oni u Srbiji zarađuju oko 50 odsto iznad prosečne plate u državi, a u zemljama regiona je ta razlika veća od 80 procenata - ali je evidentno i kad se posmatraju plate lekara opšte prakse ili medicinskih tehničara. Zarade u obrazovanju u regionu su na nivou prosečne plate u državi, a u Srbiji su (sektorski prosek je 52.000 dinara) zapravo nešto iznad tog nivoa – veće su za oko sedam procenata. Postoji nekoliko specifičnosti merenja zarada u prosveti koje otežavaju davanje jednoznačne ocene o njihovom nivou. Jedna od njih je da ne postoje dezagregirani podaci o zaradama po delovima sektora obrazovanja (osnovno, srednje i visoko), pa je moguće da je sektorski prosek nešto veći od republičkog proseka zbog većih zarada u visokom i srazmerno manjih zarada u osnovnom i srednjem obrazovanju. Demagogija se ogleda u preuskom zvaničnom rasponu (od najniže do najviše zarade) u kome se kreću plate. Bolje je sve zaposlene uključiti u sistem, nego funkcionerima odrediti malu platu (a onda im primanja povećavati članstvima u nadzornim odborima i slično), a mnogima (pravosuđe, nezavisne institucije, agencije) ostavljati slobodu da se posebnim propisima praktično izdvoje iz krovnog zakona ili dopuštati dodatke na platu koji urušavaju ideju da osnovna plata pokriva najveći deo zarade. Potreban nam je popis svih radnih mesta u državnom sektoru, izgradnja hijerarhije radnih mesta i priznanje da bi najodgovorniji i najsloženiji poslovi trebalo da budu i najviše plaćeni. Poređenje i kontrola različitih zarada (pa i opravdanosti postojanja tih razlika) lakši su u takvom sistemu. Trajno bi se regulisali međusobni odnosi zarada i postiglo da za zaposlene u svim sektorima države važe isti i objektivni kriterijumi za formiranje njihovih zarada – umesto da se posebnim sektorskim propisima daju veće privilegije samo određenim grupama. Isplata budžetskih zarada od 2019. trebalo bi da bude fiskalno odgovorna i da ukaže na zaokret ka uređenijem sistemu. Tim budžetom morala bi da prestane praksa da se plate zaposlenih u državi povećavaju znatno više nego u privatnom sektoru, kao i to da se u pojedinačnim ministarstvima povećavaju bez jasnih ekonomskih parametara. Trebalo bi imati u vidu da je – na osnovu podataka za prva dva meseca 2018. godine - prosečna zarada zaposlenih u državnom sektoru Srbije bila za gotovo 19 odsto veća nego u privatnom sektoru. Ova razlika samo se delimično može objasniti boljom obrazovnom strukturom zaposlenih u državnom sektoru. Dobrim delom to je, ipak, posledica njihovog povlašćenog tretmana - uz sve druge pogodnosti, poput veće sigurnosti radnog mesta. Dinamika privredne aktivnosti (stopa rasta bruto domaćeg proizvoda) i zarada u privatnom sektoru nameću da zarade isplaćene iz budžeta rastu godišnje za oko pet odsto. Ispravljanje strukturnih slabosti može biti započeto ako se poveća transparentnost i smanji nepravičnost. To bi se postiglo popisivanjem radnih mesta u jedinstveni katalog, opredeljivanjem novih i objektivnih ciljanih plata za ta radna mesta i, konačno, donošenjem odluke da se u okviru prosečnog porasta zarada (pomenutih pet odsto) više usmeri baš onima za koje je jasno da znatnije zaostaju za ciljanom zaradom. Na primer, porast plata za sedam procenata radnicima u zdravstvu (jer zaostaju za prosekom) i za dva odsto u policiji (jer je preplaćena). U periodu od nekoliko godina takva povećanja zarada donela bi ispravljanje sadašnjih nelogičnosti u sistemu. Uporedo bi trebalo diferencirati povećanja zarada i unutar sektora - u policiji, na primer, nekom u administraciji plata ne bi trebalo uopšte da raste dok bi se za rizična radna mesta plata uvećala iznad proseka za taj sektor. Da bi sve moglo da se prati, bilo bi zgodno da se obećana digitalizacija i razvoj elektronske uprave dokažu baš kroz izgradnju informacionog sistema i detaljne i blagovremene podatke o zaposlenima i zaradama u državnom sektoru. Reforma plata u budžetskom sektoru trebalo bi da bude praćena i reformom zaposlenosti i reformom državnih preduzeća - to su povezane teme koje imaju direktan i indirektan uticaj na nivo zarada koji se isplaćuje iz budžeta; ipak, ne treba imati iluziju da se sistem može urediti bez rešavanja pitanja o kojima se govori u ovom tekstu. Pravi je trenutak da se uredi sistem plata u državnom sektoru. Pozitivni trendovi u budžetu i ekonomskoj aktivnosti otvaraju prostor da se o budžetskim platama razmišlja hladnije glave. Sada nije potrebno smanjivati ukupne izdatke za zaposlene u državnom sektoru, pošto se oni nalaze na nivou koji odgovara ekonomskoj snazi (BDP-u) i mogućnostima (budžetu) zemlje. Ono što jeste potrebno je promena sistema - kako raspoloživa sredstva najbolje upotrebiti, odrediti ko i za koliko radi za državu. Nije reč o ćatama (mali broj u ukupnom broju zaposlenih), već o obrazovanju, zdravstvu, bezbednosti, pravosuđu - sistemima zbog kojih država i postoji. Promene nisu lake: u stručnom pogledu pretpostavljaju razrađene sektorske analize, a u implementaciji prevazilaženje otpora privilegovanih grupa zaposlenih. Posledice nečinjenja ili loših odluka su, međutim, još teže - neće se promeniti višegodišnji trend odlaska najobrazovanijih i najstručnijih zaposlenih u državnom sektoru zbog neodgovarajućih plata (specijalisti medicine, stručnjaci iz oblasti informatike), a u isto vreme preferencija prosečnog stanovnika Srbije ostaće zapošljavanje u preplaćenom i sigurnom javnom sektoru, na poslovima koji nisu zahtevni.