Zemljotres se odlaže

Događaji umeju surovo da se poigraju sa štampanim medijima, pa ono s čim se računalo koliko juče već danas može potpuno da prestane da važi; nedeljnici su tu posebno ranjivi, jer ih rokovi predaje tekstova i odlaska u štampu redovno izlažu riziku da se, u nemogućnosti da do kraja isprate zbivanja koja su još u toku, već na dan pojavljivanja u prodaji nađu u beznadežnom zaostatku u odnosu na ono što se u međuvremenu događalo. Upravo nešto takvo desilo se prošle sedmice, kada su svi nedeljnici, pa tako i ovaj, procenu daljeg razvoja situacije u Italiji gradili na u tom trenutku legitimnim pretpostavkama da od formiranja nove vlade do daljeg nema ništa; da će se nesuđeni premijer Đuzepe Konte vratiti u anonimnost još brže nego što je iz nje izašao; da je ponavljanje izbora neminovnost; te da je samo pitanje koliko će brzo novo glasanje uslediti. Kad ono - sve suprotno od toga. Predsednik Serđo Matarela, čija je prethodna intervencija direktno dovela do formulisanja pomenutih pretpostavki - nakon što je, odbijanjem da se saglasi s predlogom da evroskeptik Paolo Savona bude ministar ekonomije, faktički blokirao formiranje čitave vlade - u poslednji čas je, naime, populističkom, ideološki nedefinisanom Pokretu pet zvezda (M5S) i desničarskoj Ligi dao još jednu priliku da ga ubede da im prepusti vođenje države. A M5S i Liga su, odstupajući jedan korak i za ministra ekonomije ovog puta kandidujući Đovanija Triju - još jednog evru nenaklonjenog ekonomistu čiji su stavovi navodno umereniji od Savoninih (mada je nedavno u jednom članku zaključio da je, umesto Italije, Nemačka ta koja treba da istupi iz evrozone) - Matarelu smekšali taman koliko je trebalo da im da blagoslov za formiranje vlade. Čak se i za Savonu našlo mesta: postavljen je na manje važno mesto ministra za evropske poslove. I voilà: Italija je, tri meseca od izbora i posle mnogo muka, konačno dobila vladu, sa sve profesorom Konteom kao premijerom - što znači da njegovi roditelji, avaj, ipak neće biti pošteđeni svakodnevne brige za to kako će se uranjanje u mutne vode politike odraziti na sinovljev ugled. I dobro je što se (zasad) tako završilo. Kad je Matarela odbacio Savoninu nominaciju za ministra ekonomije, pa još mandat za formiranje prelazne vlade poverio Karlu Kotareliju, ekonomisti s dugim stažom u Međunarodnom monetarnom fondu, našao se na udaru kritika i sa levice i sa desnice. Zamereno mu je da minira formiranje vlade koja ima jasnu većinu u parlamentu; da, po već oprobanom italijanskom maniru u novije vreme, favorizuje neizabrane tehnokrate u odnosu na političare s demokratskim mandatom, više brinući o tome šta će reći finansijska tržišta nego građani Italije; te da, dovodeći zemlju na korak do ponavljanja izbora, samo jača poziciju M5S i Lige. Sada su, naravno, te kritike bespredmetne koliko i pomenute, samo nedelju dana stare a potpuno obezvređene pretpostavke o mogućem razvoju situacije na Apeninima: Matarelin rizični potez nije pokrenuo lančanu reakciju koja bi izazvala upravo onu vrstu pometnje kakvu je po svaku cenu želeo da izbegne. Ali da je moglo da postane dramatično - moglo je. U tih par dana neizvesnosti oko toga hoće li morati da se ide na nove izbore ili ne, registrovan je nagli rast prinosa na italijanske obveznice, sunovrat indeksa na Milanskoj berzi usled pada akcija italijanskih banaka, najavljeno moguće snižavanje kreditnog rejtinga zemlje... Sve to kao najava još mnogo većih potresa u slučaju ponavljanja izbora koji bi se - s obzirom na ranija zalaganja M5S i Lige za izlazak Italije iz sistema jedinstvene evropske valute (u međuvremenu su ti stavovi ublaženi) - faktički pretvorili u referendum o daljem italijanskom članstvu u evrozoni. A to bi se onda, s obzirom na značaj i veličinu italijanske ekonomije u evropskim okvirima, neizbežno pretvorilo u direktnu egzistencijalnu pretnju ne samo po evrozonu, već i po Evropsku uniju samu. I zbog toga je konačno formiranje vlade - čiji je sastav, uostalom, realan izraz odnosa političkih snaga u zemlji - svakako najbolji mogući epilog u okolnostima takvim kakve su. Drugo je, pak, pitanje na šta će izaći ovakva vlada. Iako su obe stranke koje je čine po svom karakteru populističke, one ne samo da nisu prirodni saveznici, nego su po mnogo čemu i na suprotnim pozicijama; osim toga, stalno iznova treba podsećati i na to da je, za razliku od ideološki manje-više jasno profilisane Lige (nekad separatističke, danas nacionalističke i ksenofobične), M5S krajnje atipična politička tvorevina vrlo fluidnog identiteta, čija se opredeljenja menjaju i neretko su protivrečna - barem posmatrano iz konvencionalne političke perspektive. „Nikad ne znate šta misle ili šta će uraditi“, opisuje M5S u izjavi za britanski Obzerver Đulio Sapeli, profesor ekonomije koji je neko vreme bio u kombinaciji za premijersko mesto u novoj vladi. „Vrlo je teško predvideti koliko će ova vlada potrajati. (...) M5S je pokret čije je vođstvo uvrnuto.“ Da u M5S imaju neke „uvrnute“ ideje najblaže je što se može reći za organizaciju koja se, recimo, zauzima za ukidanje obavezne vakcinacije, i to u zemlji koju je poslednjih godina i inače uhvatila antivakcionaška pomama, kao još jedan izraz gubitka poverenja građana u državu, njene institucije i norme. Za ukidanje prošle godine usvojenog zakona kojim se za decu do 16 godina propisuje primanje deset obaveznih vakcina zalaže se, međutim, i Liga, koja je po tom pitanju zapravo i isključivija od M5S, koja sada kaže da bi neke od obaveznih vakcina zadržala. Pitanje se stoga nameće samo od sebe: ako su na vlast u Italiji došle stranke koje u 21. veku imaju ovakve stavove po pitanju javnog zdravlja, šta tek od njih može da se očekuje u drugim sferama? Teško je reći, ali biće veoma... Pa, zanimljivo. Nova koalicija istovremeno najavljuje značajno smanjenje poreza (Liga se zalaže za jedinstvenu poresku stopu, čime se, naravno, favorizuju bogati - a oni su ogromnom većinom na severu zemlje, gde je glavna izborna baza stranke); povećanu javnu potrošnju; te uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka od oko 800 evra. A sve to u zemlji s jednim od najvećih javnih dugova na svetu od oko 2.300 milijardi evra, ili preko 130 odsto nacionalnog BDP-a. Nije potrebno da imate diplomu iz ekonomije da biste se upitali kako, dođavola, koalicioni partneri misle da to izvedu, a da državu ne dovedu do bankrotstva. S druge strane, međutim, običnim Italijanima je do te mere dosta odricanja, dvodecenijske stagnacije, evropskih direktiva i nemačke arogancije, da je većina njih - kao što, uostalom, rezultati martovskih izbora nedvosmisleno pokazuju - spremna da proba nešto novo. Makar u slučaju Lige to „novo“ treba shvatiti uslovno: tada poznata kao Liga Sever, ova stranka je prvi put, istina nakratko, na vlast u sklopu koalicije sa Silviom Berluskonijem došla još davne 1994, da bi se kasnije, opet u savezu s njim, ponovo vraćala u vladu i tokom prošle decenije. Ipak, ni Ligi - koja je svoju geografsku odrednicu odbacila kako bi se koliko-toliko približila i biračima iz ostatka zemlje - ne može da se ospori da je sa Mateom Salvinijem kao liderom postala drugačiji i relevantniji (a svakako još antipatičniji) politički entitet u odnosu na svoje ranije inkarnacije. Kao jedan od potpredsednika vlade - drugi je, naravno, lider M5S Luiđi di Majo, koji će obavljati i važnu funkciju ministra za ekonomski razvoj, rad i socijalnu politiku - ali pre svega kao novi ministar unutrašnjih poslova, Salvini je već od prvog dana uhvatio zalet za ono što vidi kao svoju glavnu misiju: da iz zemlje protera ilegalne imigrante, čiji se broj procenjuje na oko 500.000 ljudi. „Besplatna vožnja je završena. Vreme je da spakujete svoje stvari“, poručio im je. Hoće li, ako ne pre a onda na sledećim izborima, istu poruku njemu i koaliciji koju s Di Majom predvodi uputiti i italijanski birači? Prva smena vlasti bez izbora od obnavljanja demokratije u Španiji Socijalisti na mala vrata Batrgao se španski premijer Marijano Rahoj koliko je mogao, ali na kraju nije imao kud. Teret presuda krajem maja izrečenih bivšim zvaničnicima njegove Narodne partije (PP) osuđenim za korupciju monumentalnih razmera bio je prevelik, i nakon što mu je parlament prošle sedmice - na inicijativu opozicione Socijalističke partije (PSOE), a uz podršku poslanika levičarskog Podemosa, te regionalnih partija iz Katalonije i Baskije - izglasao nepoverenje, njegova vlada je pala. Ovo je prvi put od obnavljanja demokratije u zemlji da jedna vlada s vlasti odlazi na ovakav način. Pravila igre su, pritom, takva da ovo ne znači da automatski slede izbori, već da kormilo preuzima druga po snazi partija u parlamentu - u ovom slučaju PSOE; novi premijer je tako postao svojevremeno otpisani lider socijalista Pedro Sančes, iako njegova stranka u 350-članom telu ima samo 84 poslanika. No, i Rahojeva vlada formirana posle izbora 2016. bila je manjinska, pa je nekako opstajala; da njeni operativci nisu do guše bili upleteni u nezakonite poslove, uključujući uzimanje velikih suma novca za popunjavanje partijskih crnih fondova u zamenu za nameštanje javnih nabavki (ili da te kriminalne radnje nisu razotkrivene, moglo bi se dodati) preživljavala bi i dalje. Ovako kako je, i PP i Rahoja stigla je pravedna kazna - a to se u svetu politike, nažalost i na opštu štetu, ne dešava baš često. Uzalud je Rahoj ukazivao da ni socijalisti nisu bez putera na glavi, i da neće biti da je PP jedina partija koju izjeda korupcija. Koliko god ovo bilo tačno, to ništa ne menja na suštini: političku i moralnu odgovornost u datom trenutku može da snosi samo stranka na vlasti. I to je sigurno bilo jasno i njemu. Ako ništa drugo, Rahoju može da lakne barem zbog jedne stvari: više neće morati da se bakće s maksimalističkim zahtevima upravo vaspostavljene katalonske samouprave, nakon što je istekao period tokom koga je Katalonijom upravljano direktno iz Madrida. Nova katalonska vlada je podjednako separatistički nastrojena kao i ona koju su centralne vlasti jesenas raspustile, a sada će gledati da Sančesu dobro naplati podršku koju su mu dve indipendističke partije u parlamentu dale za rušenje Rahoja. Krug se zatvorio, igra počinje od početka.