Ubistvo istine

Predstava u kojoj je novinar Arkadij Bapčenko navodno ubijen u Ukrajini, da bi sledećeg dana iznenada oživeo, završena je kratkim objašnjenjem da drugog načina nije bilo. NJegov je život, naime, bio u opasnosti, za petama mu je bio plaćeni ubica, ukrajinske službe su to saznale, pratile gospodina G., kako je nazvan navodni organizator i pre mesec dana dogovorile se sa Bapčenkom o akciji spasavanja lažnim vestima o ubistvu. Sam Bapčenko poigrao se još malo, pa je neposredno pre nego što će biti objavljena vest o njegovoj smrti, na svoj blog postavio fotografiju srušenog helikoptera, u koji mu, navodno, pre četiri godine ukrajinska vojska nije dozvolila da se ukrca. „Od tada 29. maj smatram svojim drugim rođendanom“, napisao je. I onda je baš ovog 29. maja ponovo „ubijen“ i ponovo je preživeo. Tako živ, pošto je sa sebe oprao svinjsku krv kojom je bio poliven kako bi scena izgledala verodostojno, gledao je prenos sopstvene smrti, ožalošćene prijatelje i kolege, cveće, sveće, suze i bes. Mora da je to bio čudan osećaj, gledati svoju fotografiju na zidu redakcije Novaja gazeta, sa kojom je sarađivao, među fotografijama sedam kolega koji su prethodno zaista izgubili živote radeći svoj posao. Ubrzo potom, Bapčenko se pojavio živ, zdrav i raspoložen, možda i malo previše raspoložen za nekoga ko je upravo na najstrašniji način testirao srca porodice i prijatelja. Zašto je moralo baš tako, još uvek nije jasno. Niti je nemušto objašnjenje zvaničnika ikome bilo dovoljno. Jer ovaj je slučaj otvorio i pitanje poverenja u medije, koji su odavno preplavljeni snimcima i fotografijama čiju autentičnost niko ne može da utvrdi. Ukrajinska služba nije se, ipak, poslužila lažnim snimcima na mrežama: kola Hitne pomoći su zaista došla i on je zaista ležao u lokvi krvi. Sve je bilo kao u filmu. Posledice će, kao i obično, biti stvarne. Od početka ove godine stradala su 33 novinara, nešto više nego u istom periodu prethodne. Zatvaranja i pretnje se i ne broje. Novinarska udruženja su ogorčena, jer „ovaj novi korak informacionog rata“, kako su ga nazvali Reporteri bez granica, za žrtvu ima celu profesiju. Od zvaničnika nije bilo pravog odgovora osim da je navodno trebalo otkriti rusku zaveru i spasiti život novinara. A javnost je otkrila i ko je Bapčenko. NJegova neobična biografija beleži da se sa devetnaest godina prijavio za profesionalnog vojnika. Put ga je odveo Čečeniju gde se borio 1995, a zatim još jednom četiri godine kasnije. Po povratku, bio je ratni reporter u Čečeniji, Gruziji i Ukrajini. A onda je postao i pisac i objavio roman o ratu u Čečeniji. U Kijevu je podržao demonstrante i od vojnika ruskih trupa pretvorio se u novinara koji je protiv ruske vlade. Moskvu je napustio zbog uznemiravanja i pretnji. Živeo je u Češkoj i Izraelu, pa se zatim vrato u Kijev. I postao je pacifista, koji mrzi rat, ne želi oružje, zalaže se za mirno rešavanje sukoba i u stalnom je sukobu sa Moskvom. „Bio sam dobar vojnik. Sada sam loš vojnik. Želim da živim više nego da umrem“, napisao je on 2017. godine. Želeo je i da tvituje, pa je, nakon avionske nesreće u kojoj su poginuli članovi ruskog vojnog orkestra Aleksandrov u decembru 2016, na letu ka Siriji gde je trebalo da održe koncert za vojnike, napisao: „Posle svih ovih ratova i smrti osećao sam jednu stvar kada sam čuo da su predstavnici ruske vojske poginuli - ravnodušnost.“ Kako je ovaj komentar naišao na zgražanje, objasnio je da je bio proganjan, da su mu pretili smrću, da su vlasti želele da ga proteraju. Pre 29. maja bila je to, sasvim moguće, još jedna priča o progonu novinara, sada je to još jedna priča o čoveku koji je igrajući se progona i smrti izgubio svaku šansu da mu, u slučaju neke stvarne opasnosti, iko poveruje. Kao što je i ostala sumnja da li mu je zaista prećeno smrću, da li je zaista proganjan, da li je policijska akcija zaista uspela i da li je stvarno pronađen spisak od 47 imena ljudi koje je ruska služba nameravala da likvidira. Ko će verovati bilo čemu što bilo ko od nadležnih ima da kaže o ovom slučaju, a posebno Bapčenku. Na nevolju, sa sobom je povukao i kolege. Ukrajinski sukob već se odavno pretvorio u grotlo polutačnih, netačnih, lažnih, isfabrikovanih informacija, kojima su se Kijev i Moskva međusobno optuživali. U tekstovima koji su pisani povodom njegove navodne smrti bilo je svega, a najviše optužbi na račun Rusije. Te su se optužbe već sledećeg dana vratile kao bumerang i pogodile pravo u glavu ukrajinsku vlast. Kijev sada treba da izračuna šta je dobijeno, a šta izgubljeno ovom akcijom. Petar Porošenko, ukrajinski predsednik, izjavio je, u trenutku kada je objavljeno da je Bapčenko živ, da „ukrajinske službe za sprovođenje zakona postaju svakim danom sve jače u suprotstavljanju ruskoj agresiji“, ali se ispostavilo da je ova akcija bila pre demonstracija nespretnosti ukrajinskih službi, nego njihove snage. Kijev je uostalom priznao da je lažirao vest i da je za navodno ubistvo optužio Kremlj. Tako je postavljeno jednostavno pitanje: koliko puta je to učinio do sada? Moskva je samo poručila da nije prvi put da se manipuliše informacijama i da na adresu Kremlja stižu lažne optuže, da je ovde reč o „zaista čudnom slučaju“ i da Ukrajina postaje „najopasnija zemlja za novinare“. Najzad, u vremenu u kome su gledaoci toliko zatrpani strašnim slikama ratova i ubijanja, šta može da proizađe iz još jedne krvave scene, za koju se potom ispostavi da je lažna? A onda se još ispostavi i da su prevarene i vlade kijevskih saveznika, pa se među onima koji su poverovali u ovu vest našao i Boris DŽonson, britanski ministar inostranih poslova, koji je ostao „užasnut“ činjenicom da je „još jedan glasni ruski novinar ubijen“. Još nije stigao odgovor ukrajinskih vlasti ni na jedno od pitanja koja su postavljena. Još nije objašnjeno zašto je Bapčenko bio meta, zašto nije bilo drugog načina da se zaštiti, zašto je sve moralo da bude javno, zašto su mediji morali da budu tako brutalno zloupotrebljeni i da li je išta postignuto celim ovim cirkusom, osim gubitka kredibiliteta.