Mržnja nije odgovor

Rekli su da je policija ispred njenog hotela i da joj treba nekih pola sata dok stigne. I pola sata kasnije, pokazala je na stepenište stare kuće. „Odgovara ti da sednemo ovde?“, pitala je. Razumela je dobro pitanja postavljena na srpskom. Odgovarala je na engleskom. Eliza Hodža je umetnica, foto-reporterka i arhitektica čiju su izložbu u Beogradu na festivalu „Mirdita, dobar dan“ desničari, među njima i oni Srbi koji su proterani sa Kosova, pokušali da spreče protestima. Ona nije nervozna dok sedi u centru Beograda, dok je svuda oko nje policija, i govori o stvaranju paralelnih svetova Srba i Albanaca, o školovanju u privatnim kućama, o pomirenju… Ali, suštinski ono što me zanima, jeste šta misli jedna mlada Albanka kada počne da uviđa da nestaju Srbi, njeni prijatelji iz detinjstva, iz njenog okruženja i da ih više nema. Da li pomisli gde su? Jeste li imali među Srbima prijatelje? Imali smo program u školi zajedno, pevali smo na dva jezika istu pesmu. Ali ne više nakon devedesetih. Posle 1991. imali smo potpuno odvojene svetove. Jesu li vam nedostajali? Šta sam mogla?! Šta bi ti uradila? Došao je momenat kada si morao da odabereš stranu. Nismo mrzeli jedni druge, samo si pripadao jednoj grupi, to je sve. Možda to nije ono što si želeo, ili što ti se sviđa, ili čega se plašiš, samo pripadaš tamo, samo vidiš - situacija je loša i ni ne razmišljaš. Mi smo živeli u gradu i nismo znali šta se događa u selima koja su bila etnički čista, a gde su mnogi ubijeni. Sećam se sela Lebane ili Devet Jugovića, u jednom trenutku samo nikoga nije bilo više tamo. Neko je imao neki plan. Nisam ovde da kažem - to je prošlost, već da se moramo držati sada zajedno, moramo živeti sa prošlošću, ali ne u prošlosti. To je razlika. Da mislim drugačije ne bih bila ovde sada da ti ispričam svoju istinu. Verujem u dobre ljude, i ti dobri ljudi će otvoriti svoja vrata i kreirati prostor za dijalog obe zajednice. Vaša fotografija sa UČK na izložbi „Mirdita, dobar dan“ u Beogradu provokacija je na ovako ranjivu atmosferu? Ne, ona je samo dokument, kao dokument bilo kog fotografa koji možete videti danas. Jeste li dokumentovali nesreću obe strane? Uzela sam fotografije iz devedesetih jer sam tada bila regularni fotograf, i te fotografije su sa protesta. Nemam fotografije žrtava ni sa jedne strane, niti ataka srpske policije nad Albancima, niti obrnuto. Imam fotografiju grafita na kojem na ćirilici piše „Ne damo Kosovo“ i pokazala sam je srpskoj policiji takođe. „Ovo može, a ovo drugo ne“, pitala sam. Ako je izlažem u Prištini, kao što jesam, za drugu stranu to je takođe provokacija? Ne, ove fotografije su priča o mojoj generaciji koja je odrastala u paralelnim institucijama Kosova. Ovo je moja lična priča. Nisam išla u rat, nisam bila policajac, nisam ubila nikoga. Zato se ova izložba ne bavi time ko je žrtva a ko pobednik i ko je heroj. Te fotografije su deo mog ličnog problema, to je pitanje ko smo i ko ćemo biti. Kada je situacija počela da se usložnjava nakon Titove smrti imali smo mnogo protesta na Kosovu, posebno nakon 1991. Milošević je došao na vlast, sve se promenilo za Kosovo. Pripadala sam onoj generacija koja je videla slom i sukob svega oko sebe. Škola se promenila. Išli smo u odvojene smene, albanska deca do jedan, srpska deca poslepodne. A onda smo odbili srpsko obrazovanje, i odlazili na časove u paralelno organizovanom sistemu kućne varijante obrazovanja koje je respektovalo našu tradiciju, istoriju, jezik i sve što za nas predstavlja Kosovo. Albanci koji su radili na Univerzitetu i u srednjoj školi su izbačeni. Moji roditelji su izgubili posao, otac na Radio-televiziji, mama u vrtiću, a ja sam završavala srednju školu u paralelnom sistemu, u kućnoj varijanti. Bojkotovali ste srpski jezik ili Miloševića? Milošević je reprezentovao politiku Srbije. Bila sam mlada, 15, 16 godina, i bila je to odluka profesora a ja sam rekla – da, za promenu sistema sam, jer Kosovo ne želi više takvu autonomiju, jer ljudi na Kosovu više ne donose odluke, jer o svemu što treba da se uradi za Kosovo, odlučivalo se u Beogradu. I zato su ljudi odbili da slede te odluke, jer to što je važilo za nas, nije važilo za njih. U paralelnom svetu povukli smo se na periferiju, tamo su bile naše škole, bolnice, galerije, prodavnice, sve što nam je bilo potrebno. To je bila erija etnički potpuno čista, gde smo se osećali sigurnije. Tako da, bio je to grad – Priština, sa velikim jazom između dve etničke grupe, različiti znakovi, bioskopi, sportski događaji... Jedan grad funkcionisao je kao dva različita, odvojena grada. Jednog dana vraćala sam se kući i videla unezverene ljude okupljene u komšiluku i saznala da je tog dana, rano ujutru, pogođen albanski mladić snajperom. Uzela sam foto-aparat i to je bila moja prva fotografija objavljena u jednom magazinu. I počela sam da fotografišem sve što se događalo na ulici na demonstracijama. To što sam, kao mnogi, odlazila na demonstracije nije bila stvar mog izbora, to je bilo pitanje opstanka. Pripadala sam toj generaciji koja nije imala dileme šta treba da uradi za bolji život i slobodu. To je priča otkuda ja ovde. Fotografije koje sam donela su fotografije iz tog vremena. Znam da ima ljudi kojima se neće svideti, ali to su dokumentarne fotografije sa ulica i demonstracija na kojima smo tražili više slobode. Neke od tih fotografija su oduzete na granici, jedna od njih je ona sa parolom UČK? Organizator je znao kakva je moja postavka, to nisu fotografije o žrtvama, već o aktivizmu i solidarnosti u slobodnom prostoru u paralelnim kućama gde smo kreirali opstanak. Imala sam izložbu u Prištini i kada su me pozvali da dođem pitala sam da li ste videli o čemu je moja izložba, nema tu čega da se stidim, ali sam pomislila možda im se neće svideti to da vide. I rekli su da zašto ne, ’ajde da se vidimo i da razgovaramo o tome šta se to događalo na Kosovu iz vizure Albanaca obrazovanih u tom paralelnom sistemu. Rekla sam okej, ako nemate ništa protiv, nemam ni ja. ’Ajde da govorimo o našim iskustvima i kako smo mi prošli sve te godine i eto kako sam ja ovde. Ovo je moja priča ali razumem da ljudi ovde i ljudi tamo imaju različitu priču, moramo o tome da razgovaramo, ne možemo opstati ako ne znamo šta se kome događalo. Ne moramo biti na istoj liniji oko svake stvari koju je neko uradio, ali ’ajde da podelimo iskustva za istim stolom. Zato ovaj festival vidim kao važnu platformu mira. Razumem da je za neke potrebno još vremena jer su doživeli mnogo neprijatnija iskustva nego ti ili ja, razumem njihov otpor, ali ne možemo zauvek živeti zaglavljeni u prošlosti. Na tim fotografijama koje su dokument jednog vremena nema Srba, ubijenih, proterivanih, niti fotografija iz 17. marta kada su paljene srpske crkve? Bila sam fotograf samo do 1999. Inače, svidelo se to nekome ili ne, moram reći da ne mogu da zamislim normalne ljude koji se vraćaju s posla kako nemo posmatraju rušenje 17. marta ili u tome učestvuju. Bila sam tada u Belgiji, kako god, ne mislim da je to normalno. U danu kada ste stigli u Beograd, desilo se više napada na Srbe na KiM. Šta mislite o takvom Kosovu i takvom pomirenju? Vidim Kosovo kao državu građana, ne nacija, svako ko želi da zna kakvo će biti Kosovo, želeo on to ili ne, mora da zna, biće multietničko, i nadnacionalno, mora biti. Dvadeset godina od proglašenja nezavisnosti napadati Srbe, loše je i za albansku zajednicu, to znači da nismo učinili ni korak, a mnogo novca je stiglo iz UN, SAD, Brisela da se stvori mir, razumevanje i suživot. Momenti nasilja obaraju sve platforme političara kreirane da pomislimo da će biti bolje. Ovi momenti nas vraćaju nazad ka zidu. I to mi se ne sviđa. Živeli ste u paralelnom društvu, Albanci su odbijali autoritet Beograda, zašto očekujete da Severna Mitrovica sada prihvati odluke Prištine? Srbi sada imaju svoje predstavnike u parlamentu i vladi, sede zajedno jedni s drugima… Ako ne prihvatate vlast Prištine onda ne možete biti deo vlade ili parlamenta, a Srbi su deo regularne i legalne vlasti Kosova. Devedesetih mi smo izašli iz sistema i nismo učestvovali u njemu. Srbi treba da urade to isto? Ne, ne želim da kažem to, samo kažem da su Srbi danas deo vlasti na Kosovu. Ako to Gračanica prihvata, ne znam zašto je to sporno u Mitrovici. Zato što veruju da je Kosovo srpsko… Ali zašto to nije situacija u Gračanici? Nisam tu da razgovaram o politici, mogu samo da govorim ono što lično osećam i mislim, lično mislim da za neke ljude treba još vremena da prihvate neke stvari. Ima li suživota na Kosovu između Srba i Albanaca? Ima. Je su li Srbi sigurni u Prištini? Jesu. Zato što ih onda tamo nema? Možete da odete tamo i niko vas neće posmatrati neobično, baš kao što sam ja danas išla Beogradom i niko me nije zagledao, nije ih briga. Ista je stvar u Prištini. Možda nekoliko godina nakon rata ali danas Srbi imaju različite aktivnosti, ljudi iz drame, pozorišta, ljudi iz sveta muzike su tamo. Dolaze i niko ih ne pita odakle su. Jedno je kada dođem kao gost ali kako ću da živim tamo? Istina je da mnogi Srbi ne žive u Prištini više. Dok sam bila dete mnogo Srba je živelo tamo ali ne i nakon rata. Moje pitanje je uvek bilo gde su svi ti ljudi jer se sećam njih kada sam bila dete. Neki su otišli u Mitrovicu, neki u Gračanicu i znam da su neki u Srbiji. Napustili su je tokom rata i posle se nisu vratili. Zašto Albanci nisu stali u zaštitu svojih komšija Srba i zašto Srbi prethodno nisu stali u zaštitu svojih komšija Albanaca? Ne znam. Isterani smo aprila 1999. pred očima naših komšija Srba, izbegli u Makedoniju. Naše komšije Srbi nisu nas dirali, ništa se nije dogodilo, samo su nas pustili - da idemo. U tišini. I znam kasnije da se to događalo i na drugoj strani i da je to istina. I sada, pre mog dolaska u Beograd dobila sam mnogo poruka da brinu, a onda kada sam stigla poručivali su mi iz Prištine da je dobro da policija bude uz mene… Ne želim da izigravam heroja, samo verujem u dobre i ljude otvorenog uma, ti ljudi stvaraju civilizovan i čovečni svet. Mlade generacije Albanaca izgleda ne žele ni da žive na Kosovu? Svi žele da odu sa Balkana? Prosečna starost na Kosovu je 35 godina i problem je što nema posla za većinu njih. Mnogi čine sve da odu. Oni ne vide ovde izbor za sebe. Kosovo im je tesno. Nećemo plakati, ako mogu da idu, zašto da ne odu? Ako imaju svoje snove i veruju da drugde mogu da urade nešto, zašto da ne odu? Ali institucije moraju da im daju šansu za izbor. Mladima je jasno da se sve vrti oko novca elita i da to ima vrlo malo veze s njima? Nove generacije prvo pitaju - koliko ću ja dobiti? Vidim to kod mojih studenata. Možda zato što ispravno shvataju da su elite, političari zaradili mnogo na krvi Balkana? Mladi su vrlo pragmatično orijentisani. Ja sam još idealista, ali oni nisu. Možda su oni u pravu. Ako je Kosovo otvorenije društvo, da li biste mogli da se vratite u Prištinu i izložite fotografiju sa protesta protiv ovog festivala onih koji su nosili hirurške maske na licima i krvave bolničke mantile, sa transparentima vezanim za trgovinu organa i „žutu kuću“? Ako bih uzela sliku, pokazala bih im je. Ne bojim se da radim svoj posao. Gde god da sam, reći ću istinu. Ako je to tema, da, postaviću tu fotografiju, neću je retuširati. Ako je ta fotografija dokument nečega da, ja ću je pokazati. Moraš prihvatiti ista pravila koja važe uvek i svugde. Dolazite kao vesnik mira, trajnog mira i pomirenja? Mogu da se pretvaram da ću doneti čudo. Kao Eliza Vonderlend. O ne, to nije u mojim rukama, znaš. To je nemoguće čak i kada bih želela. Moramo da pratimo šta se događa na liniji predsednika, ali kultura može da učini čuda za mlade, koji nikada nisu napustili Kosovo, odrasli u atmosferi mržnje, ne znaju srpski, čak ne misle da je važno da ga nauče, ali ako hoće posao, moraju znati oba jezika. Ne mogu kreirati mišljenje na osnovu iskustva etničkih grupa, iskustva svojih roditelja i vesti, moraju znati više. Ako upoznaju jedni druge mislim da su čuda moguća. Jer, moraju sami zaključiti da ima loših ljudi svugde i dobrih, takođe. Festival „Mirdita, dobar dan“, posvećen je Bekimu Fehmiju. Od 90-ih živeo je do kraja u Beogradu. Izolovao se da ne bi pomislili jedni da je neprijatelj drugih. Tako vrsan, poštovan i voljen na svim stranama, umro je u izolaciji. Presudio je sam sebi. Takva smrt, takvog glumca kojeg smo toliko voleli, dokaz je koliko smo postali loši? Osećam sram zbog nas, ne zbog njega. Postali smo loši. Ima mnogo onih koji pate zbog svega što se dogodilo. Ništa nije crno-belo. Potrebno nam je vreme za svaki aspekt. Bekimova generacija govorila je o ljubavi. Mi, kada smo jednom počeli da pričamo jezikom mržnje, nikada nismo prestali? To je ono zbog čega sam ja ovde. Možemo da razgovaramo. To je moja poenta. Znam da se mnogi s tim ne slažu, ali mržnja nije odgovor.