Teslin toranj

Uopšte mi nisu jasni ovi takozvani teslijanci koji uporno kriju da je Nikola Tesla, posle tridesetjednosatne posete Beogradu, 1. juna 1892. godine, otišao na jug Srbije, tačnije u Mokru i Sićevo. U prestonici je, kod kralja Milana, prošao kao bos po trnju, a sićevački i mokranski radikali dali su mu, ipak, skromne dobrovoljne priloge za njegova istraživanja. I to je Teslu, i te kako, ganulo, pa su prve hidrocentralice izgrađene, upravo, u Mokri i Sićevu. Ali, jokac, brale, to se ne priznaje! Slušam u Vidovu na tranzistorčetu kako izvesna Milica Kresoja iz Centra za istraživanja naučnog nasleđa Nikole Tesle ponavlja netačnu priču da je prva hidrocentrala proradila u Titovom Užicu. A još je, pre onoliko godina, televizijski voditelj Oliver Mlakar, u zagrebačkoj „Kviskoteci“ lepo rekao da je prva hidrocentralica izgrađena u Mokri iznad Bele Palanke! I šta još kaže gospoja Milica? Zalaže se da se, na Novom Beogradu, podigne replika Teslinog tornja koji je, bajdvej, bio visok 56 metara, a srušen je 1917. godine iz „konkurentskih razloga“. Gospoja Kresoja se žali da je Siniša Mali obećao izgradnju replike Teslinog tornja, ali, on sada ima preča posla. Kao ministar finansija treba da stvori „zlatno doba“ Srbije!? Ah, moj Alek, nekad zaista ne zna šta priča, a da ga niko ne bije po ušima. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na sve ovo, zbija pošalice: „Ako Goran Vesić postane gradonačelnik, on će, bez dvojbe, podići repliku Teslinog tornja i to da bude dvostruko viša od originala, a možda bude i ozvučena kao fontana na Slaviji. Možda bi tog časa, zaista počelo ’zlatno doba’ Srbije.“ Čvrljim se go golcijat, na ligeštulu, na Nepobedivom suncu, pijući Nikolino vino, a po meni gamižu leptiri, bubamare, divlje pčelice, te i mravi. I jedan me od njih, baš, ujeo, da prostite, za levo mudo, i, to me toliko snažno zabolelo da sam ga tresnuo šakom, spljiskao, načisto. A čujem, ako ubiješ mrava sledi ti kazna od 40.000 dinara ili 40 dana zatvora. Ako, pak, zgaziš puža to te, bajo, košta samo 1.200 dinara!? I kako li je vajni zakonodavac procenio da život mrava vredi 33,3 puta više od života puža? Zadremam u ligeštulu, na podnevnoj žezi, i usnim strašan san! Juri me buljuk Šiptara, te bežim glavom bez obzira, preko livada, nehotice, gazeći mravinjake! I, cap, hvata me naša žandarmerija i sprovodi me, direktno, u Palatu pravde da mi se sudi. Kao, šatro, pogazio sam sto hiljada mrava, a za to sleduje robija od sto i više godina! Probudim se u znoju lica svog, a na uvo mi dahće kučka Tara, tek prispela, po vrućini, sa Divljanskog jezera i, opet, u pratnji neke seoske džukele. Dam joj pola kile granula, a ona vrtka repom i zoblje granule. I, gle, prema njoj više ne gajim nikakva osećanja; niti se obradujem kada dođe, niti mi je žao kad ode... Sunce počne da pada ka zapada ka Nišu, ka Rimu i rešim da naberem majčinu dušicu za moju Bilju. Ali, sve pazim da ne nagazim nekog mrava jer čekala bi me, brale, teška robija. Tu se setim da budistički sveštenici na nožne palčeve vezuju praporce da bi upozoravali šumske životinjice da im se sklanjaju sa staze. Ali, gde da nađem, brate, praporce? Moja Crna je, pak, mnogo praktičnija: „Ih, kada bi se replika Teslinog tornja podigla, ovde, u Vidovu i da na vrhu napraviš opservatoriju i da iz nje, uopšte, ne silaziš, te da razgovaraš samo sa zvezdama i da se više ne mešaš ni sa ljudima, ni sa mravima! To bi za tebe, veruj mi, bilo pravo rešenje!“