Generalu nema ko da potpiše

Kada se ovaj broj NIN-a nađe na kioscima, načelnik Generalštaba LJubiša Diković će imati tačno 58 godina i 23 dana, od čega je četiri decenije proveo u službi. To znači da je za nešto više od tri sedmice ispunio oba uslova za obaveznu penziju. Slovo zakona, dakle, nalaže da bi komandovanje vojskom trebalo da zameni dugim šetnjama, šahovskim partijama i čitanjem knjiga. To što i dalje vrši funkciju načelnika Generalštaba može da znači jednu od dve stvari – ili je, nadahnut radnom etikom predsednika Aleksandra Vučića, odlučio da radi dok ga zdravlje služi, ili u Vojsci Srbije trenutno nema jednako kompetentnih ljudi koji bi mogli da sednu u ne sasvim udobnu fotelju koju je Diković grejao poslednjih sedam godina. Koji god razlog bio, zakon se naveliko krši. Na to je prvi upozorio Novica Antić iz Vojnog sindikata Srbije, rekavši da je „zabrinjavajuće, nezakonito i neosnovano“ to što je status načelnika Generalštaba i dalje nedefinisan. To u praksi znači da su svi zvanični koraci koje je Diković preduzimao u poslednja 23 dana nezakoniti. Svaki papir s njegovim potpisom može da se smatra pravno ništavnim i biće oboriv. Vojni sindikat Srbije je zato zahtevao hitno objašnjenje od državne vrhuške, ali ni predsednik, ni premijerka, ni resorni odbor Skupštine se tim povodom nisu izjašnjavali. Najcrnje od svega je to što je Aleksandar Vučić kao predsednik Republike mogao jednim elegantnim potezom da reši ovu nezavidnu situaciju, koja bi u budućnosti mogla da proizvede ozbiljne probleme – mogao je, naime, da donese ukaz o njegovom ostanku na funkciji u periodu ne dužem od dve godine. Nije poznato da je sličan potez napravljen. Doduše, kao što je kadrovska politika u Srbiji krajnje upitna, tako i zakoni znaju biti krajnje nevažni. Naročito kad ih krši sama država.