Ceđenje čuvarkuće

Nemoguće je oteti se utisku da su najnoviji pregovori Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom, u nastojanju da se sklopi novi trogodišnji aranžman, zapravo dežavi. Ni to što se radi o drugačijoj vrsti aranžmana u odnosu na ovaj od pre gotovo četiri godine, ni činjenica da je i MMF potvrdio da su srpske javne finansije stabilne, što tada nisu bile, nisu dovoljno ubedljivi argumenti da ponište utisak da su teme o kojima se razgovara sa predstavnicima ove vašingtonske institucije istovetne - penzije, plate u javnom sektoru, reforma državnih preduzeća i javne uprave, privredni ambijent, visina javnog duga. Jer, ma koliko se neupitnim čini da je fiskalna konsolidacija u svom krajnjem rezultatu uspela (deficit za tri poslednje godine smanjen za oko šest odsto), način na koji se do ovog rezultata došlo i te kako je upitan. Više je nego očigledno da je i MMF svestan da je sprovedena fiskalna konsolidacija u Srbiji uspela zahvaljujući povoljnim spoljnim okolnostima i neplaniranim uštedama u budžetu, pre nego preduzetim merama da se javne finansije trajno urede, a svi rizici da budžetski deficit ponovo eksplodira otklone. Uostalom, u svojoj analizi ostvarenih rezultata, Fiskalni savet upravo konstatuje da se u fiskalnu konsolidaciju krenulo sa namerom da se deficit smanji ogromnim uštedama na javnim rashodima, a umesto toga desio se neočekivani rast javnih prihoda, kao i smanjenje rashoda za kamate. Umesto očekivanog smanjenja javnih prihoda za 900 miliona evra, došlo je do njihovog povećanja za milijardu, pa je zajedno sa smanjenjem rashoda za kamate od oko 350 miliona evra, „ušteđeno“ čak 2,3 milijarde evra, dovoljne da krajnji rezultat sprovedene konsolidacije neupitno bude pozitivan. Naličje ovog trogodišnjeg „plana“, ogleda se, međutim, u izostanku štednje i reformi državnih preduzeća i uprave. Ako izuzmemo smanjenje plata u javnom sektoru i penzija većih od 25.000 dinara, uz pomenute srećne okolnosti i povećanje prihoda, fiskalne konsolidacije nije ni bilo. Pritom, odugovlačenje sa ukidanjem Zakona o privremenom smanjenju penzija, kao i nejasna najava vraćanja penzija na nivo pre konsolidacije, moglo bi skupo koštati poreske obveznike, pogotovo ako penzioneri dobiju bitku pred domaćim ili stranim sudovima i dokažu da se konsolidacija nije smela lomiti preko njihovih leđa. Rast plata u javnom sektoru možda je za sada pod kontrolom, ali nije zaboravljeno da se u fiskalnu konsolidaciju krenulo sa nerealnim planom smanjenja broja zaposlenih u državi za oko 75.000, a završilo na tome da su otišli samo oni koji su stekli uslov za penziju. Da je sistem plata u javnom sektoru još uvek neuređen, pa se baš ovih dana sa MMF-om razgovara i o novim rokovima za okončanje ove reforme. Gotovo isto je i sa sređivanjem stanja u preostalim državnim preduzećima, kao i najvećim javnim sistemima, koji i dalje predstavljaju potencijalni rizik za javne finansije, a time i rušenje krajnjeg fiskalnog rezultata, sazidanog, očigledno, na krajnje klimavim temeljima. Ni Poreska uprava nije pretrpela neophodnu transformaciju, te bi bilo optimistično očekivati permanentno poboljšanje poreskih prihoda, a pitanje je i dokle će nereformisana javna preduzeća biti u stanju da na silu uplaćuju novac u državni budžet, nauštrb makar i kakvih investicija koje bi doprinele da nekih narednih godina posluju bolje, pa da onda i ta dobit bude veća. A da li će barem neke od starih-novih tema ovoga puta zaista i biti sprovedene u delo, zavisiće ne od novog aranžmana sa MMF-om, nego od volje onih koji budu kreirali ekonomsku politiku ove zemlje. Jer, što bi, ako se nastavi kao i prethodnih godina, MMF-u bilo šta zasmetalo, pogotovo u okviru savetodavnog aranžmana, ako je već ovim prethodnim bio zadovoljan, uz više nego očigledne manjkavosti fiskalne konsolidacije. Sa stanovišta njegovih interesa i ta manjkava fiskalna konsolidacija, od koje je malo šta ostalo, dovela je do željenog rezultata. A on je, čini se, dovoljan i vlastima u Beogradu i predstavnicima iz Vašingtona.