Samo spustite roletne

Sve što ruži odnose Beograda i Prištine je tvrdoglavi srpski narod koji ne želi da prihvati realnost - reklo bi se iz stava koji predsednik Srbije zauzima dok govori u očigledno sve bližem „raspletu“ kosovske sudbine i konačnom obelodanjivanju sopstvene političke putanje. Ne ni nasilje koje se nad Srbima na KiM intenzivira poslednjih meseci i nedelja - na samim počecima nove eskalacije ubistvo političkog predstavnika Srba Olivera Ivanovića pomerilo je granice, pa su napadi postali gotovo svakodnevni, čak i ekstremni u pogledu kategorije žrtava. U metohijskom selu Žač napadnuti su i sveštenik Stevan Marković, njegova supruga i dvoje petogodišnje dece. Ne ni poruke iz vlade Ramuša Haradinaja u kojima je dijalog od mirnodopskog cilja postao sredstvo za ucenu do konačnog cilja - priznanja samoproglašene nezavisnosti. Ne ni prištinska taktika zamene teza, koja sad već uobičajeno položaj Beograda po pravilu spušta za nekoliko već pređenih stepenika. Kad pravo niotkuda, negirajući autoritet medijatora u Briselu makar koliko i kapacitete Beograda, Haradinaj i njegovi pregovarači poručuju da neće biti nikakvog dijaloga dok Srbija ne prizna nezavisnost, što sve dosadašnje apele da Priština ispuni svoju „jedinu obavezu“ osnivanjem ZSO čini besmislenim. Ne čak ni međunarodni zahtevi za učešće u pregovorima onih koji brinu i o svom dvorištu poput Španije. Ili onih koji i na stavu prema KiM čuvaju integritet sile, poput Rusije koja se neće odreći već preduzetih koraka tek tako čak i ako tek tako Srbija prizna Kosovo. Sve to, dakle, u interpretaciji Aleksandra Vučića koji je da objasni da Kosovo nije oduvek bilo srpsko (što valjda treba da nas oslobodi obaveze da bude u budućnosti) prizvao u pomoć Prvi i Drugi svetski rat, Berlinski kongres i ubistvo srpskog konzula Luke Marinkovića u Prištini, juna 1890. Prepreka potpisivanju novog pravno-obavezujućeg sporazuma kakav god on bio je zadrti narod koji još uvek, juna 2018. u većini (63 odsto) veruje da je „zamrznuti konflikt“ najbolje rešenje, a u velikoj manjini (devet procenata) da novi sporazum treba potpisati. Istraživanje agencije Faktor plus nije osokolilo realiste da zagaze kuda su naumili, ali jeste da oštrije zaprete. „Normalizacija, ako je iznuđena ne može da bude trajno rešenje. Mnogi problemi ostaju po strani, a mi nemamo indicija da se na Kosovu ni u Srbiji grade društva u skladu sa potrebama građana. Problem je zamisao rešenja“, kaže profesorka Fakulteta političkih nauka Radmila Nakarada. Ona veliki problem vidi u nestašici predloga, atmosferi u kakvoj se samo jedno uzima kao jedino moguće. „Zamrznuti konflikt se uzima kao opcija koja nije moguća i tumači se pogrešno kao status kvo. Prvo, međutim, znači da se pitanja u vezi sa kojima nema konsenzusa ostave po strani dok se grade mostovi u vezi sa onim pitanjima o kojima ima saglasnosti. Mnogo je rešivih pitanja, kao što su obrazovanje, imovina, infrastruktura i hiljadu drugih dimenzija života. Status kvo znači da se ništa ne čini, pa čak ne rešava ni sukob. Rešenja su brojna, a mi na to ne računamo. Sve bi bilo drugačije kada bismo imali unutrašnji konsenzus političkih aktera, poput Španije u odnosu na zahteve za nezavisnošću Katalonije, a pogotovo kad se oslanjamo na klasičnu definiciju suvereniteta i ne razmišljamo o načinima kako da približimo dva diskonektovana društva“, ističe Nakarada. Prema njenom mišljenju, stav javnog mnjenja je po mnogim pitanjima u velikom raskoraku sa postupcima vlasti, a to je priča o tranziciji uopšte. „Pitanje je da li možemo da iznedrimo jednu koherentnu ideju“. Očekivanjima građana predsednik Srbije suprotstavlja strah od nesigurnosti. Ekonomske, pre svega, a sad već sve češće i bezbednosne. U oba rizika, Srbi na KiM su prvi na udaru: „Niko nam ne garantuje da Albanci neće ući silom na sever. Ali neće biti novih `Oluja` srpskog življa dok sam ja predsednik...“ Predsednik Odbora za bezbednost Igor Bečić i ministar odbrane Aleksandar Vulin upozoravaju, štaviše, na ugroženost samog predsednika i njegove porodice, koji će „biti meta konstruisanih afera“ i pretnji. Kako danas stvari stoje, Vučića bi pred sudom javnosti i konstruisanim aferama mogla da brani Nataša Kandić, počasna gošća kosovskog parlamenta 2008, kada je deklaracija o nezavisnosti usvajana, jer je njemu, kako ona kaže, za razliku od opozicije jasno da treba da prizna Kosovo. Sam Vučić tvrdi da kad god je podigao glavu, kao u slučaju privođenja Marka Đurića, poruka je stigla upakovana u prezentaciju sile, kao što su potonje vežbe sa snagama NATO. Nakon pogroma u martu 2004, kada je još četiri hiljade Srba proterano sa KiM, tridesetak poginulo, mnogi povređeni, a masovno uništene crkve i spomenici kulture - bezbednost, zaštita imovine i povratak su teme koje su, formalno, ograničile manevarski prostor Beograda. Da li se nakon talasa nasilja nad Srbima na KiM Beograd dovodi u defanzivan položaj u formalnom odnosu sa Prištinom - reterira u zahtevima, odstupa od pregovaračkih pozicija? Živojin Rakočević, novinar i publicista iz Gračanice podseća, da se od Ustava SFRJ iz 1974. Beograd nalazi u dvostrukoj defanzivi, jer albanski nacionalisti uživaju sve privilegije sistema na višim nivoima, a na lokalnom nivou potiskuju Srbe uz primenu različitih metoda. „Taj dualizam i dvostruko gubitništvo Beograda, toliko je ukorenjeno da je preživelo sve sukobe, tako i danas Albanci iz junačke Drenice sve rade da dođu do srpskog pasoša ili bilo koje privilegije, a njihovi susedi iz Kline ne dozvoljavaju raseljenim Srbima da, pre desetak dana, zapale sveće na ostacima crkve u Petriču. Od jačeg se uzima sve što može da koristi, a slabiji se uništava ili dovodi na ivicu opstanka. U sve izjave kosovskih političara upućene Beogradu, a od 1999. godine i strancima, ugrađena je poruka - Srbi i njihove svetinje su u našim rukama, vodite računa. Običan građanin, Albanac će vam drugačije preneti poruku, a ona narodski glasi: nije dobro, Beograd ne sedi mirno!“ Nova je strategija Ministarstva spoljnih poslova da se povuče što veći broj i spreče dalja međunarodna priznanja nezavisnosti Kosova. Predstavništva Srbije dobila su nalog da to bude prioritet u radu diplomatske mreže i to je čak brzo dalo rezultate. Ta akcija, u javnosti označena kao „diplomatska ofanziva“ tim pre je zbunjujuća, jer je, čini se, u potpunom nesaglasju sa aktivnostima predsednika čiji uticaj u zemlji i inostranstvu odveć nadmašuje uticaj diplomatske mreže. Poslanik Đorđe Vukadinović sročio je tu dilemu u pitanje za ministra na sednici Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine na kojoj se razmatrao izveštaj o radu Ministarstva. Odgovor nije dobio, a zahtevao je da zna da li je akcija MSP u koordinaciji sa predsednikom koji insistira na „spremnosti na kompromis, koji u njegovoj izvedbi jako miriše na kapitulaciju, odnosno na mirenje sa nezavisnošću i prihvatanje nezavisnosti Kosova pod nekim okolnostima i uslovima, što se više puta čulo iz usta predsednika ove države, a više puta je i demantovano od strane ministra spoljnih poslova. Pod kojim smo mi to okolnostima i uslovima, gospodine ministre, spremni da prihvatimo nezavisnost Kosova? I da li uopšte smeju da postoje takve okolnosti“, pitao je Vukadinović. Što bi rekao predsednik skupštinskog Odbora za KiM Milovan Drecun: „Pređimo sa otvorenih, na suštinsko pitanje - kako da rešimo kosovski problem“. A pre svega zato što su, smatra on, upadi na sever KiM, vežbe NATO formacija i nasilje „priprema za preuzimanje severa“. Poklapanje sa istekom mandata Euleksa koji od ovog meseca postaje savetodavna misija sa minimalnim izvršnim nadležnostima (npr, u zaštiti svedoka) mogu biti i nenamerna, jer i do sada ovo prisustvo EU nije bilo garancija vladavine prava, ni zaštite nealbanskog stanovništva. Upitan da li su Srbi na KiM, kad se nasilje intenzivno dešava, kao sad, utiska da ga i vlast u Beogradu koristi za poene pred biračima (i u skladu sa raspoloženjem birača) u ostatku Srbije, Rakočević kaže da nasilje nikada nije prestalo i da je ugrađeno u sistem. „Kosovska etnokratija ga sprovodi od sitnih prepreka, do organizovanog nasilja koje je sada, delom i zbog najave nekakvog rešenja, postalo vidljivo. Svaki, i najmanji povoljni pomak u Beogradu ili u međunarodnim odnosima ovde munjevito menja raspoloženje na terenu: policajac, prodavac, činovnik, radnik koji toči gorivo na benzinskoj stanici postaje neko drugi i lokalni Srbi postaju predmet odmazde. To je, na nesreću Beograda, deo političkog usuda, a mi smo to prihvatili kao način života. Uračunali smo u život filozofiju tamnog vilajeta - šta god da uradimo kajaćemo se“, zaključuje. Kad ni unutrašnji dijalog nije dobacio do jedinog „traženog“ rešenja, a na njemu je bilo ideja konfederalizma, malo veće od trenutne autonomije i još mnogo toga izuzev prihvatanja kosovskog članstva u UN i međusobnog priznavanja (kako taj čin voli da imenuje Haradinaj) - dometi tog projekta od nacionalnog značaja se više ne pominju kao neophodni elementi za donošenje konačnog zaključka. Značaj dijaloga se relativizuje, prizivaju se sile u pomoć, a za integritet i suverenitet Srbije, zapravo iz Berlina i Vašingtona zahtevanom rešenju se sad više opire Madrid nego Beograd. Muka je, međutim, kako će reagovati Moskva iz koje je, između brojnih ohrabrenja, stiglo i upozorenje da jedna rezolucija Saveta bezbednosti UN (misli se na 1244) ne može samo da prestane da važi. Pozicija sile, koja se čvrsto zalagala za izvesni interes Srbije, a naročito nakon otcepljenja Krima, ne dozvoljava Rusiji da u tišini, kako bi srpske vlasti priželjkivale, odstupi od dojučerašnjih stavova. Evropska unija, s druge strane, veoma upadljivo minimizira sopstvenu ulogu u dijalogu. Doskorašnji učitelj sa prutom se u izjavama poslednjih meseci izuzetno trudi predstaviti prostim domaćinom sastanaka, a to nema veze samo sa prepuštanjem dinamike i tehnike dijaloga Prištini (ili SAD). Radmila Nakarada kaže da je Rusija više puta ponovila da će podržati ono što mi odlučimo, ali da pravac kojim idemo nije najsrećniji. „Kod nas se tu ustoličava mogućnost daljih teritorijalnih zahteva. Svakako, iznalaženje zajedničkog stava sa Rusijom neće biti jednostavno, ali na nivou naracije njihov odnos je da će se saglasiti sa nama. Iako će to poremetiti odnose po mnogim pitanjima.“ EU je, ona podseća, bila civilizacijski projekat koji se sebe definisao kao projekat mira. „Ali na Starom kontinentu učinak EU u rešavanju konflikta se pokazao slabim, Jugoslavija je bila fatalni neuspeh, a naročito je EU razočarala učešćem u konfliktima na Bliskom istoku, koji su pogodili milione ljudi. S druge strane, ona pokazuje nadmoć primerom rešavanja problema u sopstvenom dvorištu, kao u slučaju Španije. U posredovanju postoje jasni naučni principi, po kojima se postupa ako se želi rešenje. Način na koji EU postupa ne odgovara tim načelima“, konstatuje ona. Ako je sporazum kojim bi Kosovo faktički dobilo sve elemente samostalnosti i bio obećani uslov dolaska ovog režima, dogodilo se to kad je Srbija uveliko bila zavisna od onih koji je pritiskaju. Daleko su čak i takve okolnosti od opravdanja da se briselski dijalog svodi na tajne pregovore, da je nedostupan stručnjacima, političkim i civilnim akterima. To u ovom poslednjem činu neće biti moguće, čak i kada bi se nekakvim referendumom sa nejasno definisanim pitanjem građani opredelili za odvajanje Kosova. Spoljni pritisak se pojačava, sat otkucava, a situacija za režim postaje sve bezizlaznija. Uprkos umeću spinovanja, postaje očajna toliko da ponekad izgleda da bi nam najradije poručili - a sad spustite roletne i zažmurite.