Nacionalne digitalne granice

Nedavno otkriće da su različite aplikacije preuzele podatke s više od 50 miliona profila na Fejsbuku i potom ih prosledile konsultantskoj kući Kembridž analitika izazvalo je zazor prema ovoj platformi. Međutim, reč je samo o poslednjem u nizu primera rizika vezanih za internet kao za jezgro današnje digitalne revolucije. Većina digitalnih inovacija koje su u poslednjih 25 godina oblikovale svetsku ekonomiju se oslanja na mrežnu povezanost. Promene su zadesile trgovinu, komunikacije, obrazovanje i obučavanje, lance snabdevanja i još mnogo toga. Povezanost takođe obezbeđuje pristup ogromnim količinama informacija, uključujući i one koje se, recimo, tiču mašinskog učenja, koje je ključno za modernu veštačku inteligenciju. U poslednjih petnaestak godina, mobilni internet je osnažio ovaj trend tako što je povećao ne samo broj korisnika interneta, potencijalnih učesnika u digitalnoj ekonomiji, već i učestalost i lakoću povezivanja. Od GPS navigacije preko platformi za deljenje prevoza do sistema mobilne naplate, povezanost u pokretu je dalekosežno uticala i na ljudske živote i na modele privređivanja. Godinama je vladalo uverenje da će otvoreni internet sa standardizovanim protokolima i svedenom regulacijom prirodno služiti najboljim interesima korisnika, zajednica, zemalja, pa i svetske ekonomije. Međutim, ogromni, očigledni rizici su postali nesporni. Među njima su monopol velikih platformi poput Fejsbuka i Gugla, ranjivost važnih infrastruktura poput sistema finansijskih tržišta i izbornih procesa, kao i pretnje po privatnost, sigurnost podataka i intelektualnu svojinu. Nerešena su i neka osnovna pitanja o uticaju interneta na vidove političke saradnje, društvenu koheziju, građansku svest i angažovanost, kao i na razvoj dece. Dok internet i digitalne tehnologije sve dublje prodiru u ekonomije i društva, navedeni problemi su sve više akutni. Po svoj prilici, samoregulacija kompanija koje se bave pružanjem konkretnih usluga i obradom podataka ne daje željena rešenja. Recimo, ne može se od najvećih platformi očekivati da uklanjaju „problematičan“ sadržaj bez nekakvih spoljnih smernica. Otuda deluje da internet od otvorenog polja postaje prostor podložan ograničenjima. Međutim, i taj proces nosi svoje rizike. Iako postoje odlični argumenti za pojačanu međunarodnu saradnju, malo je verovatno da će se ona ostvariti u atmosferi protekcionizma i unilateralizma. Države ne mogu da se dogovore ni o sporazumima kojima bi zabranile sajber-ratovanje. Čak i ako bi se nekako isposlovali međudržavni sporazumi, nedržavni akteri bi u najboljem slučaju nastavili da ih potkopavaju. Čini se da će nove regulacije poteći od pojedinačnih država. Moraće da odgovore na neka teška pitanja – ko je moralno i pravno odgovoran za bezbednost podataka? Da li države treba da imaju pristup podacima i u koje svrhe? Da li će korisnici moći da na internetu delaju anonimno? Različite države će davati različite odgovore koji će zavisiti od suštinskih razlika u njihovim vrednostima, principima i strukturama vlasti. U Kini će nadležni organi filtrirati sadržaj za koji procene da je nepomirljiv s državnim interesima. Na Zapadu do sada nije postojala instanca sa sličnim legitimnim autoritetom, osim u ekstremnim slučajevima poput govora mržnje ili dečje pornografije. Čak i tamo gde konsenzus postoji – širenje dezinformacija i strano mešanje u izborne procese će uvek i svuda biti neprihvatljivo – izostaje saglasnost o tome šta činiti. Sasvim je moguće da se stvore nacionalne digitalne granice koje ne bi samo sprečavale protok podataka i informacija, već bi ometale i trgovinu, lance snabdevanja i inostrano ulaganje. Već sad većina američkih tehnoloških platformi ne može da posluje u Kini, jer ne mogu ili ne žele da prihvate tamošnja ograničenja i kontrolu sadržaja. U međuvremenu, SAD su sprečile poslovanje kineske kompanije Huavej na svom tlu zbog navodnih veza s kineskom vladom. Niti može da ulaže u softverske startapove, niti može da obezbeđuje opremu za bežično umrežavanje, niti može da (zajedno sa ZTE) prodaje telefone na američkom tržištu. Obe kineske firme tvrde da su njihove aktivnosti čisto komercijalne prirode i da poštuju pravila gde god da posluju. Zvaničnici SAD i dalje tvrde da predstavljaju bezbednosni rizik. S druge strane, Huavej i ZTE su među glavnim kompanijama na evropskom tržištu, uključujući Veliku Britaniju. Evropa, ipak, stvara sopstvene granice – usvaja pravila o zaštiti podataka i privatnosti koja mogu da osujete mašinsko učenje. Za razliku od Kine i SAD, u Evropi nema velikih platformi koje nose inovacije u mašinskom učenju. Svetska ekonomija je sve zavisnija od interneta i digitalnih tehnologija i snažnija regulacija ovih polja je važnija no ikad. Ali, ako bude fragmentarna, aljkava ili nedosledna, posledice po ekonomsku integraciju i prosperitet mogu biti nesagledive. Pre no što svet prihvati neefikasna ili kontraproduktivna rešenja, zakonodavci treba da pažljivo razmotre kako da obogate regulaciju. Ako ne možemo da budemo saglasni o svakom detalju, trebalo bi da možemo da makar prepoznamo set zajedničkih principa i interesa. On bi morao da posluži kao osnov budućih međudržavnih sporazuma bez kojih destruktivne aktivnosti poput zloupotrebe podataka deluju kao legitimna pretnja otvorenoj svetskoj ekonomiji.