Šaka „ludaka“ za nervozu naprednjaka

Nema veze, kako kaže predsednik, oni su samo šačica političkih ludaka. Ali, što je poslao žandarmeriju na šačicu ludaka? Opet je pomenuo ludake. I…, huligane. Samo, ovaj put poslao je i specijalce. Na televiziji vesti - starleta doživela neprijatnu situaciju na aerodromu, težak sudar u Poljskoj, ima povređenih, neki bokser vezao ženu, tukao je i - vremenska prognoza. Posle petnaest minuta, sve to isto, samo što su dodali detalje povrede žene koju je bokser tukao, a možda i nije. Šta se dogodilo? I zašto su specijalci na ulicama? Ni reči. Oborena je cena malina. A onda je podignuta cena goriva. Protesti. Blokade puteva širom Srbije o kojima provladini mediji ne izveštavaju sve dok se trećeg dana protesta ne pojavi on i kaže „da na silu u Srbiju neće dolaziti na vlast niko“. Da „u Srbiji ne postoji haos, već samo političari, tajkuni koji se koriste trikovima i koji ne biraju sredstva da se dočepaju vlasti“. I da „tajkunima ponestaje para“. I, da, da „huligani i ludaci opet blokiraju puteve“. E, pa neki od tih huligana, ludaka kako god ih nazvao su u osam ujutru u ponedeljak blokirali izlaz ka Mladenovcu. On kaže da su ludaci, oni tvrde da su poljoprivrednici mahom, ali da ima i frizera, kamiondžija, bagerista... I, kažu, ustali bi oni još onog dana kada se obesio radnik u Goši jer nije imao izlaz ophrvan dugovima i nemogućnošću da prehrani porodicu, ali, eto, nisu. „Trebalo je cela Srbija da ustane za tog jednog čoveka. Ali nije. Da su ustali prvo njegovi drugari sa posla, ustali bismo i mi. Zašto su ćutali? Dao im Vučić po sendvič“. „I sada treba da ustanu svi, jer svi kupuju gorivo, samo ovi iz Vlade ne“. „Voleo bih da mi Vučić dođe ovde, ja bih razgovarao s njim“. „NJemu bi baš imali šta da kažemo.“ Šta bismo mu rekli? Pitali bismo ga prvo šta je jutros on doručkovao. „Pa mi jesmo šašavi, al’ ludi toliko nismo. Pa i ja radim po 12 sati za 20.000 i dok platim komunalije, šta ostaje? Koje lignje bre, ovakvu propast nam je napravio, država u rasulu. Koliko je mladih otišlo iz zemlje otkako je na vlasti“. „Narod samo bega“. „Molim vas prolaz, idem kod lekara“. „Može. Samo, da ne bude posle da nismo puštali bolesne, decu, stare“… S. I. radi u Beogradu u dve smene. „Slikaj me kao dvonožno pile koje radi za 25.000 dinara u Beogradu gde nisam prijavljen“, kaže. Putuje svaki dan, frizer je, žena mu nije prijavljena, a radi u vrtiću, dete bolesno od astme, i spreman je da jednog dana stane na auto-put i krene u „naplatu putarine“. „Zdravo, dobar dan. Ovo je policija. Daj mi 100 evra da te pustim. To ću da radim“, kaže. Veteran je sa Košara. I kaže on je taj jedan od onih nevidljivih heroja u beskrajnom krugu koji se vrti oko dugova. „Protiv čega se bunimo? Protiv hleba od tri dinara. Pojeftinjenja mesa, jer sve to ide uz skok cene goriva. A i struja najjeftinija u Evropi. Tako oni kažu, verujući da im verujemo, naročito mi veterani, jer 90 odsto nas sa Košara smo psihički bolesnici, i niko nas ne leči, i nemamo osiguranje. Ja sam još dobro prošao, 50 odsto ne čujem na jedno uvo, nije mi to od slatkih kolača, svejedno, morao sam da platim 3.000 dinara za pregled, i to me više boli nego da sam dao ne znam za šta“, kaže. „Imate dete u kolima? Ako nemate decu, bolesne, ne možete u Beograd, sve je blokirano. Čitava Srbija je blokirana. Zašto ti ne protestuješ“, pitaju ženu koja se žali da kasni na posao. Kaže da ih podržava sto odsto, ali i da mora da nađe način da dođe do posla. „Ako dobijete otkaz, opet ćemo da izađemo na ulicu“, dobacuju. „Daj ženi da napišemo opravdanje“. „Ja ću da dobijem otkaz sigurno“. „Daj opravdanje, sa pečatom“. „Dok ovde na pumpi ne piše 120 benzin, 120 nafta, nema puštanja, deset dana, deset dana“, dobacuje neko. Za provladine medije oni i dalje ne postoje, iako traže vesti o sebi i blokadama. „Nema nas. Ništa. Kao kod Kim DŽong-una“. Kažu i da će stajati tu svakog dana dok ne kaže „Vučić, onaj Aleksandar“ da smanjuju cenu goriva a posle će za plate i tako redom „sve dok ne napravimo državu da bude kakva treba“. Kakva je sad ovo država za njih? „Mučna“, kažu, „nikakva“. I misle, nije samo Vučić Aleksandar kriv, krivi su i oni Vučići pre njega. Čuju da su poslati specijalci. „Bićemo u emisiji iza rešetaka“, kažu. „E, lako je biti baraba, daj da budemo ljudi“, poručuje A. N. Sinoć je gledao izveštaj u nekoliko crtica o tome kako je opozicija organizator, i da su navodno krenuli sa Slavije sa nekim crnim automobilom da ruše fontanu ali su sprečeni u tome i evo ih, sada su ovde i navodno divljaju i dalje. Traži na Fejsbuku poruku članova SNS koji kažu kako će svako od njih po letvu pa na protestante, u stvari „teroriste“. „Oni su ugasili privredu, upropastili seljaka, proizvodnju da bi uvozili pokvareno meso i te pare stavili direktno u privatni džep. Čekaj da vidimo šta će da napišu o nama još. Nas, te ludake i huligane sutra će nazvati teroristima, tako će to da bude“. Na drugom kraju Srbije u Arilju Dragan Bogdanović, osnivač Udruženja malinara Srbije, vodi svojevrsni rat. „Zamerio sam se zato što organizujem proteste malinara i tražim odgovarajuću cenu maline. Ako je cena 130 dinara, mi, malinari Arilja kažemo da treba da se uredi tržište, način otkupa…. Stara cena je zasnovana na uzorku od prinosa od 15 tona malina na hektar. Ali maline su desetkovane, nekontrolisanim uvoznim đubrivom i hemikalijama, sada po hektaru rodi pet do osam tona. I mi moramo da utvrdimo koja je to proizvođačka cena“, kaže objašnjavajući pozadinu pobune malinara i otkupnu cenu od 180 dinara. To je crvena linija preko koje neće preći. „Morate videti kolika je cena malina u marketima u Beogradu i postaviti pitanje ko tu onda zarađuje“, kaže A. G, posmatrajući svoju plantažu. „Svi tu zarađuju, hladnjačari, izvoznici, ali ne i poljoprivredni proizvođač“. Plantaže su prazne, retki su berači u pola dva popodne ali ono malo vlasnika pod otvorenim suncem govori o ulasku stranog kapitala, o stranom đubrivu, preparatima, nekontrolisanoj situaciji u kojoj Arilje prestaje da bude svetski centar proizvodnje ovog sitnog purpurnog ploda, o tome kako uvoz zaštitne hemiju za maline kontroliše neki Nikčević, bio ranije u SDPR. Kakve veze ima SDPR, trgovina oružjem, sa malinama? Pominju nešto uvek iste ljude na funkcijama, govore o vezama i poznanstvima, o vlasnicima hladnjača, o doktorima i profesorima iz Beograda, o hotelima i hladnjačama onih koji otkupljuju robu i nešto skromnijim kućama malinara. Jedan od njih, košulje otkopčane do pasa, u sitnom je hladu drveta gotovo bez krošnje. Ujednačenim ritmom briše znoj sa lica i kaže kako najradije ne bi da priča išta. U poluzamahu ruke pokazuje na malinjak u podnožju brda i nezainteresovanim tonom vrelog podneva kaže: „Vidiš i sama“. On ne zna pouzdano šta je prepolovilo rod poslednjih godina, briše znoj sa lica i samo klimne glavom na pitanje da li je istina da proizvođači traže izlaz i način da napuste posao prepoznatljiv za ovaj kraj decenijama, jer njihovo „purpurno zlato“, kako ga zovu, to više nije. NJegova majka ugovara mobilnim posao sa beračima. Oni koji su se jutros pojavili iznenada su odustali. „Ne, ova cena ne uklapa se u troškove. To je samo preživljavanje. U minusu si“, kaže. U tih dvadeset dana juna ovaj kraj godinama ranije bio je preplavljen studentima iz cele Srbije, ali sada gotovo da ih nema. Dnevnice su i sada oko 2.000, 2.500 dinara, plus smeštaj i tri obroka, ali berača nema. Mnoge stvari su se promenile za ovaj kraj, ali ništa od toga nije se dogodilo iznenada. Od nekadašnjeg miljenika vlasti, zgodnog za reklamerstvo i veliku, brzu zaradu novca sada malinari šalju optužbe na račun vlasti da ne razmatraju probleme s kojima se suočavaju poljoprivrednici, da žmure dok ih hladnjačari i izvoznici pljačkaju, verujući da je to samo jedan dobro uklopljen lanac trgovine u kojoj onaj najniži na lestvici više ne zarađuje. Ali u idiličnom prizoru srpske Toskane malinari smišljaju plan kako sami sebe da zaštite. Ukoliko protesti nedavno odigrani ne izmene situaciju koja će ići i u njihovu korist i oni će se pojaviti na ulici u još većem broju. Oni nisu zainteresovani za ukrajinski, rumunski ili ma koji drugi scenario, i nemaju mnogo vremena na raspolaganju za licitaciju koji od njih je u igri. „Jednog dana na hladnjači pojavio se papir na kojem je bila ispisana cena – 50 dinara. Da li je trebalo da pristanemo na tu pljačku“, pitaju se malinari iz ovog kraja. Bio je to okidač koji je pokrenuo salvu nezadovoljstva koje je već duže vreme držalo na klackalici strpljenje malinara. Indiferentne prema njihovim nevoljama vlasti u Srbiji pokazale su na ovom primeru da organizacija države ne postoji i to ih je početkom juna nateralo na protest i blokadu magistralnog puta ka Crnoj Gori. „Nije potrebna opozicija da podigne te ljude na noge i vodi ih u protest. Pa valjda ljudi razmišljaju svojom glavom. Pitanje je da li nas je neko prevario ili nije i ko je uzeo naš novac“, kaže M. G. Hladnjačari kažu da cena maline ne može da bude veća od 100 dinara a malinari traže da minimalna akontna cena bude jednaka prošlogodišnjoj ceni griza, a to je 1,50 evra. Milan K. je samo jedan od poljoprivrednika koji ne podržava ni poziciju ni opoziciju već samo traži normalnu cenu koja neće dovesti do sloma ni hladnjačare ni izvoznike već će ih ostaviti u životu sve. „Potpisali smo Cefta sporazum, mora da se uvozi malina. Slobodno je tržište. Neka bude to tržište slobodne ponude i potražnje ali nemoj da se to slomi na poljoprivredniku. Razume da to košta, i hladnjača i radnici i pakovanje i izvoz, ali ne može to da plati poljoprivredni proizvođač. Ne može da taj malinar sve te troškove i dažbine iznese. Stručnjaci kažu promenila se klima, sad smo mi dobili grčku klimu, ova se pomerila u Ukrajinu, sada će i Ukrajina da sadi maline. Poljska je prošle godine. Ovakva objašnjenja Vlade i premijerke Ane Brnabić ne piju vodu“, kaže G. N. On sa Poljskom a ni s Ukrajinom nema ništa i podseća vlasti za koje je možda nevidljiv, sitan proizvođač sa sela, da i on živi u Srbiji.