Velike sujete malih rejtinga

Boško Obradović smatra da razgovore s Prištinom i Briselom treba prekinuti, a pravno obavezujući sporazum odbiti. Zoran Lutovac ne vidi drugu mogućnost za Srbiju sem evropskog puta koji podrazumeva dogovor s Prištinom. Dragan Đilas, koji ih je obojicu pozvao u Savez za Srbiju, ne izjašnjava se - baš kao ni Aleksandar Vučić kad lavitira između istoka i zapada dok njegovi prvaci puštaju vatru malo na jednu, malo na drugu stranu. Đilasova neodređenost je razumljiva čak i kad je reč o temi koja samo što nije planula u javnosti i kao velika prilika da se ugrozi era Vučićeve vlasti. Sa bezbedne udaljenosti, novi lider opozicije može kritikovati tehniku pregovaranja i tako se do samog kraja ne izjasniti o poželjnom ishodu. Prema tumačenju prorežimskih analitičara - takav stav je politički opravdan jer je za Đilasa bolje da kosovsku sagu, negativno okončanu po teritorijalni integritet Srbije, razreši Vučić nego da potencijalno ostaje njemu u amanet. Ako, na odloženo, razliku u razumevanju najvažnije političke teme i trenutka koji pretenduje da postane istorijski njegovi saveznici zaborave, a pod uslovom da se o svemu drugom čvrsto dogovore, Savez bi mogao da proradi čak i u takvim okolnostima. Predsednik DSS Miloš Jovanović veruje da je ukrupnjavanje neophodno, poželjno i dobrodošlo prvenstveno u borbi za fer izbore, a naročito medijske uslove. „Dublji savez koji zahteva minimum programskih načela je, takođe, moguć, a da političke i ideološke razlike ne budu u prvom planu.“ Da DSS neće odustati od svojih ideoloških osnova i politike prema EU i KiM, ponovio je i ovom prilikom Jovanović. Štaviše, Boško Obradović u prethodnom broju NIN-a tvrdi da jasan stav da je KiM sastavni deo Srbije i da nema potpisivanja pravno-obavezujućeg sporazuma mora da prethodi bilo kakvom moratorijumu na ideološke teme. Tek onda, kad se, po njemu, na taj način dokaže da se savez ne nudi za rezervnog igrača Zapada - sledi posvećivanje borbi za smenu vlasti, formiranje prelazne vlade, oslobađanje medija i slobodne izbore na kojima će svako nastupiti sa svojim programom. Evropske integracije i briselski dijalog mogu da ne budu tema na stolu opozicionog saveza, ali su svakako procesi koji teku i prema kojima će opozicija, želi li biti aktivna, morati da se izjašnjava. Na svakom koraku, koji EU učini prema Srbiji ili Srbija ka EU - kao što su izmene Ustava ili referendumske opcije - ne postoji formulacija, dovoljno široka da pokrije stavove svih, zamaže oči njihovim raznorodnim biračima. Jer se i jedan i drugi blok zalažu protiv - zamazivanja. Razlika među saveznicima u razumevanju budućnosti Srbije, Ahilova peta Saveza biće prva stvar na tapetu narednih meseci i prva, a idealna prilika da se njihovo udruživanje razbije analogijskim podsećanjem na DOS. Pa, ipak, Đilasu se žuri da i sam ne bi bio zaboravljen. Jedino što on može izgubiti ako za jesen odloži formiranje Saveza jeste rejting koji od lokalnih izbora naovamo polako dogoreva. Politički analitičar Cvijetin Milivojević podseća da se o savezima priča od kad se opozicija neuspešno bori protiv Vučićeve vlasti i da u udruživanju programskom ili akcionom, opet ne treba spajati babe i žabe. „U opoziciji postoje dva bloka, jedan jasno nacionalno-demokratski i drugi građansko-evropski orijentisan, koji mogu imati vrstu tehničkog dogovora, a koji njihovi birači očekuju od njih. Šta je zajedničko u njihovim stavovima i u čemu je to Vučić prepreka demokratiji, ako je prepreka - prvo je oko čega treba da se usaglase. Ako toga nema, besmisleno je dalje razgovarati čak i ako te razgovore vodi tako iskusan menadžer kao što je Đilas.“ Objedinjena, nikako ujedinjena opozicija se, po Milivojeviću mora oslanjati na više taktičkog fronta, manje visoke politike i više dnevnog aktivizma. U prilog im ide buđenje građanskog aktivizma. „Imamo proteste zbog poskupljenja goriva, proteste malinara, gde je veoma pozitivna stvar da su protiv odluka Vlade najaktivnija udruženja inače bliska vlasti. Moguće je da se front nezadovoljnih ukrupni. Ali, situacija se čak ne može porediti ni sa DOS-om jer je u to vreme postojala kritična masa građana koji su smatrali da je Slobodan Milošević problem. Jedni zato što je izdao srpske nacionalne interese, a drugi jer je zaratio sa celim svetom. Tadašnji menadžer Zoran Đinđić potisnuo je sopstvenu političku sujetu, priznao da on ne može pobediti Miloševića, ali se setio jednog koji može i nesebično mu dao svu logistiku. Ako pretpostavimo da bi Đilas mogao biti taj menadžer, ko u opoziciji bi mogao biti Koštunica“. Zasad, u Savezu za Srbiju su i Narodna stranka Vuka Jeremića i Levica Srbije Borka Stefanovića, a od vikenda i demokrate, s tim što je za neke sednica Glavnog odbora na kojoj je doneta odluka o tome sporna jer je nejasno da li je na njoj bilo kvoruma. Zdrava Srbija Milana Stamatovića, Dveri i DSS su, po svemu sudeći, blizu odluke. A svima zbirno, matematika je najveća prepreka. Pod pretpostavkom da se zajednički imenitelj nađe u onome što su do sada više puta isticani zajednički ciljevi - sloboda medija i izbora - valja znati da sem Đilasove liste na lokalnim izborima u Beogradu, pre svega tri meseca, nijedna od potencijalnih stranaka koje bi se mogle naći u Savezu nije prešla cenzus. Samo fuzija birača, dakle, takvom savezu može doneti rezultat tamo gde planiraju borbu - a to su za sad svi, odnosno bilo koji, nivo vlasti. NIN saznaje da se razgovori intenziviraju, a o odnosu prema KiM se ne razgovara. Novi predsednik Demokratske stranke nije uslovio ulazak u Savez isključivanjem drugih, sem „lažne opozicije“. Pod tom sintagmom jednoglasno se podrazumevaju radikali, LDP Čedomira Jovanovića i LSV Nenada Čanka. Svako iz svojih razloga, a svi zato što, prema tumačenju „prave opozicije“, koketiraju sa režimom i rade za njega. Dveri i Demokratska stranka Srbije još se dvoume, ali su bliži udruživanju - bilo patriotskog bloka ili pojedinačno sa Savezom. Ako se priklone, rizikuju da izgube i ono malo glasova, a kako je surova kazna za neprincipijelno objedinjavanje Dveri su osetile u koaliciji sa Dosta je bilo na lokalnim izborima u prestonici. Možda čak i više gube ako se ne priklone Savezu, u koji ih uz unutrašnja negodovanja poziva čak i DS i koji im je retka šansa da potencijalno jednom i osvoje vlast, po cenu da ne malom broju njihovih birača, kao izbor ostanu samo radikali. Ne može opozicija, ni parlamentarna, a kamoli vanparlamentarna da pobegne od onog što Vučića čini boljim, objašnjava Milivojević. „I deo opozicionih birača zadovoljan je putem ka EU, drugi deo smatra da je on ipak kakav-takav garant suvereniteta. Nije moguće ponoviti keč ol rezultat SNS, kome je to jednom uspelo. Vučić je svestan da evrofanatici mogu biti zadovoljni, a da bi opet dve trećine njegovih birača glasalo za ostanak KiM u Srbiji. Iz ugla prosečnog birača najbolje rešenje je i Putin i Merkel, a opozicija se ne trudi da mu objasni da je to nemoguće. Zato original falsifikata ne može da se pravi. Objedinjena ne ujedinjena opozicija ima smisla ako za cilj ima bilo izbore, bilo referendum... Podela unutar opozicije po pitanju KiM i EU biće samo šlagvort vlasti da se paranormalna propaganda pojača i opozicija dovede u bezizlaznu situaciju.“ Kratkoročni cilj je jedino što preostaje tako raznorodnoj koaliciji, slaže se i Bojan Klačar iz Cesida. Srodne stranke do sada su postizale sinergijske efekte, ne preterano velikih vrednosti, a ukrupnjavanje sasvim raznorodnih nosi i velike rizike. „Takva koalicija imaće manje strateški, a više taktički karakter. Ona mora da oroči svoje ciljeve, da oni budu kratkoročni i da pronađe zajednički imenitelj. A u slučaju ulaska i DSS i Dveri u savez, samo tri teme ostaju: sloboda medija, izbora i nezavisnost sudstva. Te teme, međutim, nisu na prethodnim izborima pravile prednost opoziciji u odnosu na Vučića. Ne zato što ih birači smatraju nevažnim, nego zato što žele da se političari bave njima bliskim, dakle svakodnevnim, životnim temama“, kaže Klačar. Kratkoročnost dodatno, međutim, sužava prostor za delovanje, upozorava Klačar, jer je rok od godinu ili dve prekratak da bi se postigao rezultat u obliku promene. On smatra da opozicioni savez ima više razloga da žuri, iako bi im odgovaralo da se ne bave kosovskom temom. „Jedan razlog jeste kapitalizacija Đilasovog rezultata u Beogradu, gde se on neupitno nametnuo kao lider opozicije. A drugi je da opozicija može da ostvari rezultat samo ako se sa SNS-om bori njihovom metodologijom. Stalnim prisustvom u javnosti, nametanjem tema, održavanjem pažnje njihovim birača. Takoreći, permanentnom kampanjom.“ Svako meri svoj dobitak, pregovarački kapacitet unutar Saveza, samo je Pokret slobodnih građana Saše Jankovića već izmerio. Uprkos trudu pokretača Saveza da se prilagodi zahtevima PSG, Janković je odustao, ako je odustao, deklarativno zbog toga što se Savez bavi formom, ne suštinom. Pa, ipak, Janković se ne ponaša kao da je njegov Pokret odustao, nego iznalazi i druge razloge. Za delovanje opozicije verovatno je i bolje da nemaju posla s jednim nepredvidivim pokretom čiji nastupi sve više podsećaju na DJB, a kompleksi više vrednosti isuviše često izbacuju tog mladog aktera iz sedla. I koji je opoziciju uostalom već jednom neosnovano skupo koštao kada se o njegovoj kandidaturi za predsednika govorilo kao jedinoj „pravoj opozicionoj“, a o svakom potencijalnom kandidatu, pa čak i samom Đilasu, kao o Vučićevom igraču. Iz defanzivnog položaja u odnosu na vlast i na opoziciju ostali su izgubili, kao uostalom i sam Janković, i to samo godinu dana nakon što je osvojio 16 posto glasova na izborima. Ko odlučuje o pravoj i lažnoj opoziciji, ako se sad Janković, na primer, za to ne pita? I ko proklamuje pravo jednome da se kandiduje i pravo drugome da ne ugrozi prvog? „Skloni smo potpadanju pod uticaj propagande, a i ljudi iz opozicije su samo ljudi skloni čak i davanju mesa Vučiću da ih blati“, kaže Milivojević. „Za to postoji lek. Zahtevanje ravnopravnih medijskih uslova i borba protiv medijskog linča tako da svako od njih preuzme obavezu da će istog dana tužiti medij koji ga linčuje. Pa kad bude na hiljade tužbi, urednici će se zamisliti. Te tužbe i danas postoje, ali sporadično i za benigne sadržaje, a to ih čini besmislenim. Uostalom, dva puta su demokratski savezi 1993. i 1994. matematički osvajali vlast, a da je na kraju nisu osvojili, jer se neko od njih priklonio režimu. Nova demokratija je tako JUL-u i SPS-u obezbedila još jedan pun mandat.“ Unutar većine potencijalnih kandidata do sada nije postojala saglasnost. Zapravo su u svakoj partiji mišljenja duboko podeljena, a u DS je na sednici Glavnog odbora ta podela naročito došla do izražaja. Bilo da kvoruma nije bilo, kako tvrde mediji ili da ga je bilo, kako tvrdi Lutovac, neke odluke su skinute s dnevnog reda, a prisutni su bili uglavnom oni članovi tog tela koji su podržali Lutovca na stranačkim izborima. Predstavnici bivše vlasti DS, Dragan Đilas i DSS - na čiji se konto svakodnevno fakturiše i krivica za Kosovo, i poskupljenje goriva, i nedostatak novca u prestonici - koaliciju mogu činiti ranjivijom, naročito ako odluče da ostanu pasivni i u odbrambenom položaju u odnosu na Vučića. Na sledećem testu, lokalnim izborima 2020, gde ostatak tema u zajedničkom imenitelju - izbori, mediji i sudstvo - ne može odigrati važnu ulogu, opozicija će pasti čak i ako su tačne pretpostavke da će se prodajom Dajrekt medije (čiji je Đilas do pre četiri godine bio formalni vlasnik) Junajted grupi Dragana Šolaka (deo američke KKR) veliki deo medija prodati istom vlasniku (uključujući Pinkove kanale u regionu), i da bi se oni mogli „okomiti“ na Vučića - ako životareći ispod cenzusa opozicija nije naučila drugu važnu lekciju. Da je, kad prirodnu ulogu napadača prepusti vlasti, a naročito kad zbog toga zauzme defanzivan položaj, svaka stranka - pojedinačno i još gore udruženo - uvek na gubitku.