Iz čistog samopoštovanja

Zagreb nije egzotična turistička destinacija, nema more, ni skijanje, ali je zgodan da se poseti jer nije daleko i jeste drugačiji, ali ne preterano, pa se lako snađeš i što je najbolje sve ih razumeš od reči do reči, te možeš da pratiš lokalnu štampu, da odeš u pozorište, da saslušaš taksistine uspomene iz JNA ili da porazgovaraš sa svakim ko je za to raspoložen. I u Zagrebu se žive krupni i istinski društveni problemi, slični našima a karakteristični za mučnu i ratom ometenu tranziciju - korupcijski i fudbalski skandali, pronevere, tajni poslovi, nejaka ekonomija i najveći od svih – demografija - ogroman odliv stanovništva koji traje već neko vreme i ne jenjava. LJudi i iz Hrvatske odlaze masovno, a radne snage nedostaje. Neki tvrde da je građana u Hrvatskoj za skoro milion manje nego 1991. kada ih je bilo pet miliona. Za to vreme, u cilju odvlačenja pučke pažnje sa bitnoga i u Hrvatskoj se halabuka diže oko budalaština – priča se o gafovima političara, o istopolnim brakovima, o zabrani abortusa, o veronauci, a čim je zgodan datum u novinama izađe i feljton o istoriji koja je prema Hrvatima, posebno onim pravima, bila izrazito nepravedna. Takođe se sistematski izmišljaju nesporazumi sa susedima, jer to uvek pali. Znači, sve nam je poznato. Po medijima se primetno mnogo pominju Srbija i Srbi – često, ali ne samo u babaroga kontekstu. Rekao bih da mi njih zanimamo znatno više nego oni nas. Možda se nama čak i previše bave, uplaši se čovek da im od tolikog spominjanja ne presednemo. Međutim, stekao sam utisak da je u životu učinak suprotan. Naime, osećaj koji sada tamo imam ne može se porediti sa onim od pre petnaest godina. Više ti se niko ne iščuđava naglasku, niko ne trepne ako ti se omakne da tražiš hleb a ne kruh, niko se više na bavi besmislenim raspravama da li je jezik isti ili nije. Čak ni zagrebački Srbi više nemaju potrebu da ti povere svoju tajnu, a ni ti ne moraš da kriješ odakle si, jer to baš nikoga ne zanima. Tako je nestao osećaj da sam strano telo, da sam egzotičan i da mi sleduje bilo kakav poseban tretman. Taj osećaj običnosti velika je udobnost, podsetio me je na mladost. S tim u vezi, objasnio mi je jedan momak, Zagrepčanin, polupijani filozof amater, svoju viziju te opsednutosti: „To je kao kad imaš krupnijeg brata koji drugačije vidi svijet. Mi smo, naime, svjesni da nam je dobro oduvijek dolazilo sa zapada, a vi ste, čini nam se, preveć okrenuti istoku. Otuda taj strah da ćete nas ako se suviše približimo, kao veći, povući na krivu stranu. A prirodno ste nam bliski i zapravo vam želimo dobro. Kada uđete u Uniju, bit ćemo opet najbolji prijatelji i rod rođeni, jer će to značiti da ste napokon i konačno odabrali stranu.“ Par dana pošto sam čuo tu zanimljivu teoriju, dobio sam i prvu njenu potvrdu. Vest je stigla iz NJujorka. Ambasador Hrvatske pri Ujedinjenim nacijama je na sednici Saveta bezbednosti UN skrenuo pažnju međunarodne javnosti da vlasti Srbije nisu reagovale na izjavu lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja da bi rado ponovio zločine zbog kojih je u Hagu osuđen na 10 godina zatvora. Skrenuo je pažnju sveta na činjenicu, nama Srbima dobro poznatu, da čovek osuđen za zločine protiv čovečnosti sedi u našem parlamentu u Beogradu iako je to u suprotnosti sa našim zakonom, što mi prvi ne bismo smeli da dopustimo, iz samopoštovanja. Podsetio je da je saradnja sa Haškim tribunalom bila jedan od ključnih uslova za članstvo njegove zemlje u EU i da se očekuje da to važi i za ostale kandidate. I realno, to i jesu međunarodne obaveze naše zemlje, i da bi pokazala da je ozbiljna država u kojoj je na snazi vladavina prava, Srbija bi morala bi ih se pridržava, iz samopoštovanja. Ako je po ovome potezu suditi, Hrvati nam zaista žele dobro. Oni traže da se naša zemlja ponaša prigodno kandidatu za Uniju, kao pravna država koja sprovodi sopstvene zakone, te da se svaki osuđeni ratni zločinac, kako je već po našem pravu, isključi iz Narodne skupštine. Sve što oni traže trebalo je, ako ćemo pošteno, da se dogodi i bez pritisaka sa strane, iz čistog samopoštovanja.