Arsenijević nije sam

Ministar Mladen Šarčević je konačno potpisao rešenje o smeni autoritarnog kragujevačkog rektora Nebojše Arsenijevića. Mora se priznati da je bilo uočljivo Šarčevićevo insistiranje na poštovanju i najsitnijih detalja različitih pravnih normi i procedura. Ovo je možda stvorilo nervozu u delu akademske javnosti i usporilo proces smene Arsenijevića, ali je s druge strane otklonilo i najmanju primisao da bilo ko želi da ugrozi autonomiju Univerziteta u Kragujevcu. Svakako da bih na Šarčevićevom mestu postupio na isti način. Arsenijevićeva smena otvara niz moralnih, pravnih, političkih i akademskih pitanja. Svakako da je prvo moguće pitanje u vezi sa političkim kontekstom ove smene. Pouzdano znam da pojedini Arsenijevićevi oponenti imaju različita politička uverenja. S druge strane, čini se da su im zajednički, osećaj za pristojnost, moralna načela i akademska čestitost. U smeni Arsenijevića nema politike. Smena je rezultat upoznavanja srpske javnosti sa stalnim Arsenijevićevim kršenjem zakona, nepotizmom, primitivizmom, neprimerenim univerzitetskom profesoru, i kreiranjem atmosfere straha na Univerzitetu u Kragujevcu. Visoko obrazovanje je, pored drugih principa, zasnovano i na principima akademske slobode, autonomije i poštovanja ljudskih prava, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije. Sada već bivši rektor Arsenijević je na većem broju zvaničnih sastanaka otvoreno diskriminisao pojedine koleginice, ne libeći se ni najvulgarnijih seksističkih komentara. Smenom Arsenijevića ni najmanje se ne ugrožavaju akademske slobode na Univerzitetu u Kragujevcu. Nastavnici univerziteta u Kragujevcu i nadalje će moći da uživaju punu slobodu naučnoistraživačkog i umetničkog rada. I bez Arsenijevića ostaje sloboda predstavljanja naučnih rezultata i umetničkih dostignuća. Autonomija Univerziteta u Kragujevcu, koja obuhvata kako pravo na utvrđivanje studijskih programa tako i prava na uređenje unutrašnje organizacije, donošenje statuta i pravo na izbor nastavnika, ostaje netaknuta i nije ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa odlukom da se autokrata Arsenijević - nedostojan i funkcije rektora, i zvanja univerzitetskog profesora - konačno zaustavi. Autonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu nije nijednog trenutka ugrožavala država, već upravo Arsenijević svojom bahatošću, primitivizmom i kršenjem zakona, uz saučesništvo grupe povlašćenih i ćutanje velikog broja zaplašenih. Sa Nebojšom Arsenijevićem, kao rektorom i predvodnikom lokalne grupe povezanih lica, Univerzitet u Kragujevcu se primakao ponoru i legitimnom postavljanju pitanja o svrsishodnosti finansiranja i postojanja takvog univerziteta. S druge strane, vredni i čestiti nastavnici na kragujevačkom univerzitetu zaslužuju šansu za novi početak i vraćanje Univerziteta u Kragujevcu na profesionalne i moralne standarde univerzitetske zajednice. Čini se da smenom Arsenijevića i drugih koji bi tek trebalo da budu smenjeni, upravo dobijaju takvu šansu. Mala grupa kragujevačkih profesora je, po cenu ličnih žrtava, imala hrabrosti da upozna javnost sa zbivanjima u Kragujevcu i suprotstavi se rađanju svojevrsnog oblika univerzitetske tiranije. U ovome su, bez sumnje, imali nesebičnu podršku Blica, koji je, prepoznavši značaj, aktuelnost i ozbiljnost problema objavio seriju tekstova, praćenih audio-zapisima. Moramo svakako da se zapitamo kako je bilo moguće da Nebojša Arsenijević skoro privatizuje jedan državni univerzitet. Fenomen rektora Arsenijevića je posledica stvaranja lokalnih univerziteta u Srbiji, organizovanja interesnih grupa po uzoru na neke druge organizacije i gušenja kritičkog duha među onima od kojih se očekuje da govore „ne“ onda kada to mora da se kaže. Nepotizam, forsiranje i unapređivanje podobnih i proganjanje nepodobnih, sve do nezakonitih otkaza, stvaraju reminiscenciju na filmsku sagu o porodici Korleone. U Kragujevcu se, kao i u drugim gradovima Srbije, uz poneki izuzetak, budući profesori regrutuju isključivo iz lokalne sredine. Ovo ima za jednu od posledica nepotizam i familijarnost, te su moguće i tragikomične situacije da, na primer, Nebojša Arsenijević bira kod sebe na katedri sina za docenta, bez obzira na popravne ispite u gimnaziji i druge neslavne školske rezultate mlađeg Arsenijevića. Stariji Arsenijević je, gradeći svoju organizaciju, omogućio suprugama najodanijih saradnika, koje po osnovnom obrazovanju nisu lekari, nego psiholozi, vaspitačice i medicinske sestre, da dobiju doktorat medicinskih nauka. Ovi doktorati su eklatantan primer deljenja akademskih titula i zvanja i šakom i kapom, po svojoj volji i ćefu, i to nekompetentnim i netalentovanim, od kojih su neke već u petoj deceniji. Kakve koristi imaju Srbija i akademska zajednica Srbije od ovakvih „doktorata“? Kakvi će da budu naučni doprinosi ovih „doktorki“ u budućnosti? Koje će naučne frontove one da otvore? Ko će u svetu da citira njihove naučne rezultate? Nema nimalo politike u svemu ovome. Ima samo golog ličnog interesa i nušićevske atmosfere. Groteskno deluje sledeća lista imena: Aleksandar Arsenijević, sin, Jelena Arsenijević Mitrić, ćerka, Radomir Mitrić, zet, Tatjana Kanjevac, nevenčana supruga, Aleksandar Acović, sin Tatjane Kanjevac, Slobodan Arsenijević, brat, Snežana Arsenijević, snaja, Miloš Arsenijević sinovac, Petar Arsenijević, sinovac, Natalija Arsenijević, snaja, Mia Arsenijević, snaja, Zorica Avramović, kuma, njeni sinovi, Vukašin i Lazar Petrović, Gordana Bogdanović sestra Zorice Avramović, sestričina... Svi oni rade na Univerzitetu u Kragujevcu. Da li su baš oni bili najbolji od svih kandidata iz Srbije da dobiju šansu da u Kragujevcu grade svoje akademske karijere? Moguće je, ali mi se čini da je malo verovatno da su baš svi najbolji. Tragično saznanje je da situacija u Kragujevcu nije, u suštini, mnogo gora od situacije na mnogim drugim fakultetima u zemlji. Kragujevac je možda ekstremni primer, koji je dospeo pod lupu srpske javnosti, pre svega, zbog ponašanja i činjenja rektora Nebojše Arsenijevića. Detaljna analiza rođačkih veza recimo na Medicinskom fakultetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu u Nišu i drugim fakultetima u Srbiji ukazala bi na moralni slom srpskih fakulteta. Arsenijević je bio moguć jedino u svetu neslobode. Kragujevački profesori nisu branili institucije u okviru Univerziteta. Unapred su se predavali i dozvolili su da Arsenijević po svom ćefu, strpljivo, godinama, uobliči normativna akta, statute i procedure. Svaki put kada se oćutalo Arsenijeviću, Arsenijević je dobio nedvosmisleni signal da može i više i dalje. Verovatno je jedinstven slučaj u svetu, da pojedini redovni profesori Fakulteta medicinskih nauka nisu, a podobni mladi docenti, koje je regrutovao Arsenijević, jesu, članovi Naučno-nastavnog veća fakulteta. U igri moći, koju je maestralno igrao, Arsenijević je briljantno uočavao da veliki broj profesora nema hrabrosti i spremnosti da preuzme odgovornost za svoj univerzitet. U ovoj priči negde leže i koreni decenijskog posrtanja Srbije i trenutka u kome živimo. Osvajanje apsolutne vlasti od strane Nebojše Arsenijevića, u okruženju u kome se praktično niko nije izdvajao da kaže - ne, rezultiralo je, između ostalog, i u prisvajanju tuđih naučnih rezultata i poništavanju suštine istraživačkog rada. Podaci koje smo prikupili svakako pobuđuju sumnju i pale do kraja crveni alarm akademskoj zajednici Srbije. Na grafikonu su prikazani radovi dojučerašnjeg kragujevačkog rektora Nebojše Arsenijevića, objavljeni u međunarodnim naučnim časopisima sa SCI liste u periodu od 1990. do 2017. Kao što se vidi sa grafika, bivši rektor je do izbora za redovnog profesora objavio samo jedan rad. Dekan je postao sa ukupno tri objavljena rada. Pre izbora za redovnog profesora u desetogodišnjem periodu od 1990. do 2000. Arsenijević nije objavio nijedan naučni rad u časopisima sa SCI liste. Veoma lako sa dijagrama može da se zaključi da „zlatni“ naučni period za Arsenijevića nastaje izborom za dekana i docnije za rektora univerziteta. Obavljajući dužnost dekana i rektora Arsenijević uspeva da, tokom protekle decenije, bude i koautor 83 rada u časopisima sa SCI liste i da postane, formalno gledano, jedan od boljih srpskih istraživača. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da Arsenijević nema nijedan rad na kome je prvi autor! Naglasimo još jednom, da decenija istraživačkih napora pre preuzimanja funkcije dekana nije Arsenijeviću donela nijednu publikaciju, za razliku od decenije na vlasti koja mu je donela više od 80 publikacija. Grafik ukazuje i na činjenice koje će zauvek da stoje u međunarodnim naučnim bazama. Formalno gledano, Arsenijević ima koautorske radove u velikom broju međunarodnih naučnih časopisa. Šta je njegov stvarni naučni doprinos, kakvo je njegovo znanje, kakav je njegov stvarni talenat i istraživački potencijal, ko je dopisivan kao koautor, ko je stvarno obavljao istraživanja, zna samo on sam u razgovoru sa samim sobom ispred ogledala. Ma šta mislili i ma kako „eksplozija inventivnosti“ i naučnih rezultata po osvajanju vlasti na univerzitetu delovala čudno, niko, formalno pravno gledano, ne može da poništi realne naučne rezultate Nebojše Arsenijevića. Čini se da priča stvarnog, sumnjivog ili lažnog autorstva nije u Srbiji ispričana do kraja. Na nedavnom skupu, posvećenom svetskom danu imunologa, doskorašnji rektor Arsenijević se, sve obavljajući dužnost rektora, potpisao na 16 radova, njegov sin Aleksandar na osam, pri čemu su koautori na sedam radova. Na jednom od radova koautori su rektor Arsenijević, sin Aleksandar, rektorova nevenčana supruga profesorka Tatjana Kanjevac i njen sin Aleksandar Acović. Ove nesporne činjenice izazivaju nevericu, podsmeh, gorak ukus, čuđenje i odmahivanje rukom. Ali ništa od svega ovog ne menja trenutni poredak stvari. Pojedinci i institucije koje ovo dozvoljavaju snose, bez sumnje, veliku odgovornost. Kao da je nekim čarobnim prahom potrebno probuditi uspavanu hrabrost akademske zajednice u Srbiji. Danas, kada odlazi Arsenijević, ali ne i problemi koji postoje na srpskim fakultetima, moramo i da se zapitamo koliko uopšte visoko školstvo Srbije, ovakvo kakvo jeste, doprinosi ekonomskom napretku i dizanju civilizacijskog nivoa građana Srbije. Da li je moguće izlečenje visokoškolskog tkiva, delimično zahvaćenog kancerom koji ubija iskrenu posvećenost nauci i profesionalni moral? Ja, ipak, verujem da profesori srpskih univerziteta mogu da budu primer za ugled građanstvu i okosnica moralnog preporoda društva. Da parafraziram velikog borca za ljudska prava Nelsona Mandelu, Srbija mora da shvati da je obrazovanje najjače oružje koje bi trebalo da koristi da bi se promenila. Obrazovanje, koje podrazumeva čestitost, moralne standarde i istinsko učenje, od našeg prvog udaha do trenutka kada zauvek odlazimo.