Neopevana drskost

Sa stršljenima u Vidovu, evo, ratujem već šest godina. U tri navrata uništio sam njihova gnezda; jedno je bilo u stogodišnjoj divljoj krušci, drugo je bilo u Vidovom hramu, a ove godine uselili su mi se u odžak mog kamenog doma. Tu sam ih se lako otresao: zapalio sam vatru u ognjištu i njihova košnica, očas, iz odžaka se stropoštala kao zrela kruška i izgorela. Kada sam pomislio da sam ih se, za vjeki vjekov rešio, da sam ih sve potamanio, jedan od njih sakrio mi se u rukav šlofjanke. I dok sam čitao neki članak u kome i moderna genetika dokazuje da su Srbi u Podunavlju bili još pre Vinče i Lepenskog vira i da su nam najbliži srodnici Makedonci i Rumuni, pritajeni stršljen iz rukava ujede me u koren dlana. Bez zujanja, bez upozorenja „atentator“ me je pecnuo, kao Gavrilo Princip prestolonaslednika Ferdinanda. Posle ujeda stršljena, na kraju dana, iznad Vidova sastavili su se nebo i zemlja. Kiša lije kao iz kabla tako da je, izgleda, moja Nojeva lađa u zadnji čas završena. Da sve bude kao uoči biblijskog Velikog potopa, gromovi su tresli Suvu planinu, a jedan je tresnuo na stotinak metara od mene. Kao da me i bog German, zbog nečega, opominje... I, šta će biti? Pokazaće se da me stršljen ubo 14. juna, na dan kada je, navodno, u Vavilonu umro Aleksandar Makedonski. A još u mom epistolarnom romanu Pisma Aristotelu taj isti Aleksandar piše iz Indije svom slavnom učitelju kako, upravo, gleda svoju „sahranu“, to jest, sahranu svog dvojnika i peharnika koji se, gle, zove Juda?! Elem, Aleksandar, po meni, nije umro u trideset i trećoj godini nego je, posle pobune generala, bacio svoj mač u Gang i otišao sa indijskim gimnosofistima u Kašmir i tamo doživeo duboku starost kao mudrac, kao Buda. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima svoje nedoumice: „Ujed stršljena i udar groma pored Vidova, to mora da je neka poruka sa neba. Čas mi se čini da se nebesa ljute što sumnjaš u datum Aleksandrove smrti, a možda su hteli da ti daju za pravo, to jest da Aleksandar nije umro u trideset i trećoj godini i da nije sahranjen u Vavilonu. Moraćemo da pratimo šta će se dešavati narednih dana u Makedoniji i Grčkoj posle potpisivanja državnog ugovora o imenu Makedonije. A samo da te podsetim da je sporazum o imenu Makedonije potpisan na obali Prespanskog jezera gde je bio letnjikovac makedonskog kralja Filipa. To samo znači da, bar, solunska masonska loža zna da je Kleopatra u Ohridu rodila Aleksandru malog Hrista kada je ovaj, već, otišao za Indiju. Solunski judeomasoni znaju da je Makedonija, zapravo, teritorija Novog zaveta, a ne tamo neka Palestina.“ Sa ovom mišlju odem, u nedelju, na belopalanačko groblje, na sahranu Nenada Karče, mog druga iz detinjstva. A i on našao da ga sahranjuju kada Srbija igra sa Kostarikom. Ali, šta ćeš, Karča je oduvek bio spadalo. Na groblju sam bio i jedan od nosača kovčega, sa belim peškirom oko leve ruke. Od kapele do grobnog mesta, onako u klompama, provlačio sam se između spomenika meni, uglavnom, znanih pokojnika. Tako propustim prvo poluvreme u kojem su, čujem, Krstajićeve devojčice u kopačkama igrale nešto što malo liči na fudbal. Tri puta sam zadremao dok me Kolarov nije probudio. Ali, važno da je cela Srbija euforična. Ej, pala Kostarika! Nego ne znam šta mi bi da se „pohvalim“ Bilji da me ujeo stršljen, tako da samo morao da odem i do belopalanačkog Doma zdravlja ne bi li ona u prestonici mirno spavala. Na sve to moja Crna kaže: „Meni se sve čini da su ujed stršljena i udar groma pored Vidova tebi bili jasna poruka da je Aleksandrova sahrana u Vavilonu bila lažna. A još je neopevana grčka drskost kada je u pitanju Makedonija!“