Kandidat za ulazak u istoriju

Kada se pre nekoliko dana predsednik ponovo naljutio na svoj narod, ako se ikada i odljutio, uzviknuo: „Zašto niko ne kaže `hvala ti Vučiću za najjeftiniji hleb`“. A narod nije znao šta da mu odgovori jer nije na vreme dobio uputstvo da je „prvi put u istoriji predsednik jedne države taj koji formira cenu hleba“. Naprednjački propust ili namera? Pre bi se reklo namera jer izgleda da nije želeo da uđe u istoriju baš po ceni hleba (iako je istorijska), ni po „prvom suficitu u istoriji“, a ni kao predsednik koji se posle velike galame o „dokazanim lopužama“ sakrio iza predsedničkog imuniteta čim ga je jedan od prozvanih pozvao da tvrdnje dokaže i na sudu. NJemu će „na crtu“ neki drugi put, sad je zauzet važnijim planovima. Naumio je da uđe u istoriju sa projektom Beograd na vodi, zadužbinom koju će ostaviti iza sebe i zbog koje mu „srce ubrzano kuca“. Kako i ne bi kada će, kako kaže „ovo biti jedno od najlepših mesta na svetu“, a Beogradska kula jedna od najvećih u ovom delu Evrope. Da, to je prava karta za besmrtnost, aplaudirali su naprednjaci. Goran Vesić je još malo podigao lestvicu udvaranja i objasnio da se čitava ta velelepnost rađa samo zbog „upornosti i zalaganja predsednika Srbije Aleksandra Vučića“, koji ide pravo u udžbenike kao čovek koji je grad spustio na dve reke. Naravno, niko se od njih nije setio da pomene, ako uopšte zna, kako ta vrsta urbanističko-arhitektonske megalomanije, ruši staro da sagradiš novo, nije baš „prva u istoriji“, a mnoge su sprovođene daleko ozbiljnije. Sve je ovde počelo 2014. kada su, po još uvek nerazjašnjenim okolnostima, stigli investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, nastavilo se kada je neobičnim stilskim potezom od Cvetnog trga u Beogradu napravljena grobnica, a od ulica hladno oružje za lomljenje nogu građanima, ali je kulminiralo pre 26 meseci kada je srušena Savamala a sa njom i pravna država. Zločin koji se dogodio uz pokroviteljstvo vlasti i njene resurse imao je iznenađujuće umirujuće dejstvo na Vučića. Imajući u vidu njegovu ničim izazvanu potrebu da nas svaki dan obaveštava o svojoj nesanici, stiče se utisak da je jedina mirna noć koju je imao „u novijoj istoriji“ bila ona kada je sravnjena Hercegovačka ulica. Nakon nje nam se nije poverio da je tri dana bio budan tražeći krivce (kao što mu se desilo kada je nestao novinar Stefan Cvetković), već se samo požalio što to nije urađeno danju i što mu nisu dali jedan bager da ga vozi lično. A u kom pravcu ide promena identiteta grada koja bi predsednika trebalo da odvede ravno u istoriju, objašnjava Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju: „Iz cele te filozofije i načina na koji se tretira grad jasno je da se ne radi o običnoj želji ulaska u istoriju već o kreiranju nove vlastite istorije da bi se odbila ona prethodna iz lične biografije. Ne smemo da zaboravimo ni da je Neron hteo da uđe u istoriju kada je zapalio Rim. Mi sada imamo brisanje svega što je bilo pre i to se vidi u načinu na koji se tretira grad i kako se razgrađuje. To je nasilje nad radom. Ovde se ne radi o ljudima i o tome kako će njima biti, da li će moći da se kreću ili im je oduzeto pravo i na to, već samo o ostavljanju tragova za istoriju. Mora da se zna ko je gazda. Da tu postoji Šper imali bismo kapacitet apstraktnog mišljenja ili urbanizam na osnovu koga bi se to razvijalo, a ovako imamo samo razgradnju. Nema stvarnosti, sve je konferencija za štampu. Mora da se anulira sve što je bilo da bi rekao: ništa nije postojalo pre mene i sada sve počinje. Obrnuto lice onoga što smo srušili je ono što se gradi, pa sada na vrhu Kopaonika imamo kafančinu od 1.000 kvadrata. Ružnoća je ekvivalentna razaranju lepote. To je nasilje jer ne proističe iz volje građana ili prirodnih infrastrukturnih i životnih potreba ljudi.“ Ipak je malo problematično izbrisati baš sve. Pre Vučića je već postojao Vučić i hteo to ili ne, već je stigao u istoriju. Teško da će bilo kakva fontana anulirati činjenicu da je bio deo priče „Karlovac, Karlobag, Virovitica“ i da je godinama i u grudima i na grudima nosio lik osuđenog ratnog zločinca. Neki pamte, a neki i ne da se čak tri puta poljubio sa Trampom i da mu je Erdogan dozvolio da ga poljubi svaki put kada se sretnu (turski predsednik nije uzvraćao), ali ti emotivni izlivi sa velikim liderima ne potiru činjenicu da je bio prvi i najveći cenzor u modernoj demokratiji i da će u analima sigurno ostati priča o ministru informisanja tokom i posle bombardovanja Srbije. Uz sve te adute, možda i nije imao da ponudi ništa bolje za još jednu kartu za ulazak u udžbenike od zalivanja Beograda betonom i naprednjačke verzije Dubaija na domaćim rekama. To se bar vidi ili preciznije, od toga uskoro ništa drugo više neće da se vidi. Gledajući u betonske blokove, još kada su se pojavili na maketi, predsednik Akademije arhitekture Bojan Kovačević je izjavio „ovo je zazidan grad“, a pre četiri godine, na Vučićevu najavu da idemo ka „promeni identiteta grada“ uzvratio je: „Odakle njemu pravo da nekome prepušta da pravi novi identitet mog grada.“ Sa pravom ili bez, identitet je promenjen. Nismo stigli do „najlepšeg mesta na svetu“, ali teško da se iko više seća kako je bilo dok smo se kretali i disali u Beogradu. Davne 2014, kada nam je premijer obećao Beogradsku kulu visoku 210 metara uz reči: „Beograđani će već pre kraja 2016. godine moći da se dive ovoj velikoj kuli i prostoru oko kule, mostovima i mestima sa restoranima i kafićima“, obećao je još nešto – Prokop. „Mi smo u priči o Prokopu 25 godina. Imamo deo kuvajtskog novca, treba još novca pre svega za tehničku stanicu u Batajnici u Zemunu da bismo uopšte mogli da radimo Prokop. Ali mislim da u Prokopu svi radovi mogu da budu završeni u roku od 18 meseci, i to nema veze sa samim projektom Beograd na vodi i našim drugim projektima“, rekao je Vučić. Ovih dana kada je definitivno raseljena Beogradska železnička stanica, što sigurno nema veze ni sa arapskim investitorima ni sa Neronom, i kada su putnici preusmereni na četiri pomoćne i jednu glavnu (Prokop) promena identiteta grada je vrlo plastično prikazana. NJu je bivši gradonačelnik Dragan Đilas objasnio rečima: „Ukidaju železničku stanicu zbog ludila jednog čoveka i njegovih Arapa, a da pre toga nisu napravili drugu. Topčider je stanica koja ne može da primi ni 100 putnika, a oni ih tamo preusmeravaju. O nedostacima Prokopa da ne govorimo. Nebriga za građane je pravo obeležje ove vlasti!“ E, pa nije baš tako. Tačno je da do Prokopa nema čime da se stigne osim nekim autobusom na koji se čeka duže nego na plate od 500 evra, da nije izgrađena stanična zgrada, da nema gde ni da se kupi voda, da ne postoji čekaonica (valjda zato što nam vozovi nikad ne kasne), ali zato postoji veliki naziv na kojem krupnim slovima piše „Beograd – Centar“. Po svemu sudeći ni Đilas ni ostali koji se bune nisu naučili da čitaju, pa ne znaju da je Prokop gotov i da je to glavna stanica u centru grada. Nedostaje još samo jedan natpis sa rečima „Omogućen prilaz invalidima“, pa da i oni prestanu da tvrde kako ne mogu da stignu do voza jer nema ni liftova ni bilo kakvog prilaza kojim mogu da prođu invalidska kolica. Nejasno je samo zašto se Vučić nije setio da i po ostalim mestima koje je davno izgradio postavi transparente „ovo je izgrađeno“, nego se stiče utisak da u junu 2018. ta čuvena kula (u međuvremenu je „skraćena“ za 50 metara) još uvek nije ni počela da se gradi iako je „završena“ pre dve godine. Ili natpise „ovo je useljeno“, imajući u vidu da je ogroman broj stanova već prodat, da su neki podeljeni i tokom lutrije, a da je Vučić svečano useljenje najavio za prvi ili deseti maj. Uostalom, on je taj koji je lično uzeo lopatu i otpočeo izgradnju uz reči: „Srbija ne može da stoji u mestu i čeka da nešto padne s neba.“ S obzirom na to da ni kula, ni kafići, ni najlepši grad, ni stanica, ni sve ostalo što je obećano „nije palo s neba“, mogli su bar da fingiraju sa nekim parolama ili Potemkinovim kulisama. Naravno, arhitekta Bojan Kovačević nije nimalo pogođen „kašnjenjem radova“, pošto je ne samo za njegove estetske kriterijume, već i za celu struku skaradno ono što se gradi na obali reka i što je već podignuto, a za NIN kaže: „Samouverenost s kojom Vučić gura napred Beograd na vodi samo pokazuje njegovo stanje onomad čitljivo iz njegovog radikalskog zborenja o `sto za jednoga`. Gubljenje u osećaju mere platiće ovog puta Beograd, postajući neki Razbiograd.“ Nažalost, bilo bi dobro da je razbijeni grad kraj čitave priče. Nije, jer u modernim demokratskim državama ne postoji mogućnost da se razbije grad ako se pritom ne razbiju i demokratija i država. U trenutku rušenja u Savamali još uvek je postojala institucija Zaštitnik građana, koja je ukazala na sve propuste policije, gradske uprave i na krivična dela koja su počinjena. Postojao je (i još nekoliko meseci će postojati) poverenik za zaštitu informacija Rodoljub Šabić, koji je prvi ukazao na slučaj u Hercegovačkoj i zahvaljujući kome smo i došli do ono malo dokumenata koje su nadležni organi „prikupili“ u najbednijoj istrazi u modernoj istoriji. I pokazalo se kao nedovoljno. Već tada je bilo jasno da se tužilaštvo povuklo i iz života i iz pravde, bar kada su u pitanju predmeti koji nerviraju naprednjačku vlast, da nezavisne institucije više ne postoje i da Skupština više nije kontrolni već izvršni organ Aleksandra Vučića koji će mu dopustiti, čak ga i bodriti u tome, da velikodušno nagradi sve koji su učestvovali u aferi Savamala i čišćenju terena za njegovo istorijsko zaveštanje gradu. „Idioti iz gradske vlasti“ su postali ministri i zamenici gradonačelnika, a parlament mesto za sprdnju naprednjaka. Još kada je Greko izdao preporuke u kojima se osuđuje uništavanje i unižavanje Skupštine, direktorka Crte Vidosava Crnjanski je za NIN rekla da trend urušavanja traje već nekoliko godina, ali da je ponavljanjem istih amandmana doveden do vrhunca jer se na taj način guši bilo kakav dijalog i argumentovana rasprava na mestu čiji je smisao postojanja upravo - debata. I dodala: „To je jedna od odlika `zarobljene države` kakva Srbija postaje.“ Od tada do danas je postala još „zarobljenija“. Isti besmisleni amandmani su nastavili da se ponavljaju i tokom nedavne sednice na kojoj je donesen zakon o ratnim memorijalima, a Gordana Čomić je objasnila: „Nedostojni i uvredljivi amandmani SNS-a predstavljaju ruganje svim onim mrtvima Srbije zbog kojih se ovaj zakon donosi”. Dakle, imamo ruganje živima, ruganje mrtvima, ruganje pravnoj državi i svim institucijama. I predsednika koji insistira da ga smestimo u istoriju, ako ni zbog čega drugog onda zbog Beograda na vodi. Na pitanje da li mu je tu mesto, Ksenija Radovanović iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ kaže: „Zidine koje se grade u Savamali već sada su simbol dugogodišnjeg uništavanja institucija, samovolje, netransparentnosti, kao i namernog sistemskog zatvaranja prostora za učešće građana u donošenju odluka koje se tiču njihovog okruženja. Ili jednostavnije, Beograd na vodi je bizarni spomenik silovanju jednog celog grada zarad interesa ekipe bliske vlastima. Nažalost, on nije spomenik niti zasluga samo jedne osobe, radi se o timskom radu brojnih gradskih i republičkih funkcionera koji su se ogrešili o zakon i javni interes pri krčenju puta ka sipanju novca u džepove `privatnih partnera`. Zbog toga ćemo mi iz Inicijative učiniti sve da se ne samo Vučića već i svih drugih promotera ovog projekta i funkcionera sećamo još dugo... Ali kroz pravne procese i krivične prijave koje smo već pokrenuli i one koje planiramo.” Naravno, krivične prijave će biti odbacivane jer svi oni imaju imunitet. I rado ga koriste. Verovatno jer se o pravu i pravdi informišu iz Vukajlije, a tamo za imunitet lepo piše: „Kada ti titula daje legitimno pravo da praviš sranja, a otvoreno priznanje da si to uradio izaziva nevericu kod ljudi i od tebe stvara heroja.“ Na pitanje kako smo do toga stigli, Borka Pavićević kaže: „LJudi se obično prvo okupaju i srede pre nego što nanesu parfem, a ovo što on radi je parfimisanje na štrokavo telo. Beograd na vodi, fontana, Savamala ...sve je to ekvivalentno onom što radi u politici. To je neovarvarstvo i sve se dešava po sili jačeg i onog ko drži resurse i investitore. Politika i „poetika“ počinju da nam se utemeljuju u srednji vek jer ovo postaje srednji vek. Iz naziva ulica se briše cela jedna istorija i vraćamo se u vreme kada su postojale kaste, porodice, moćnici. Time se stvara nasilje i varvarizam među građanima jer su institucije uništene, pa niko ne može ni da se sudi, ni da se obrati policiji, a predsednik nam daje mišljenje o istragama, otmicama, odlukama suda.“ E, to je već argument da mu lik i delo budu zabeleženi u udžbenicima. Samo što, nažalost neće biti ni prvi ni poslednji u istoriji koji je svoje mesto zaslužio zahvaljujući takvom profilu.