Političari na oku građana

Na izlogu neuglednog kafića u kojem kao kelner radi devetnaestogodišnji student prava po imenu Alar piše da tu služe najbolju kafu u Talinu, prestonici Estonije. S istom dobrodušnom nezainteresovanošću s kojom donosi pikslu i tek pristojni espreso odgovara i na pitanje da li se seća kada je Estonija bila u krizi. „Ne znam“, sleže ramenima, „moja generacija o krizi čita i sluša kao o nečemu što se događa nekome drugom“. Zna li da je Estonija prelomnu 2008. godinu završila s padom BDP-a od 5,4 odsto, a da je 2009. pad iznosio strmoglavih 14,7 odsto? Ne zna. Zna li da je tada zabeležila najveći pad industrijske proizvodnje u EU od 33,7 odsto? Ne zna ni to. Još je čudnije što nije zaprepašćen. Ne brine se zbog prošlosti. S druge strane, zna da do državnog fakulteta gde studira besplatno ili do javne zdravstvene ustanove gde se leči besplatno može da se vozi gradskim prevozom, takođe besplatno. Ne mora da poznaje sitna crevca sistema ako je sistem dovoljno i zdrav i predvidiv. Deset godina nakon izbijanja finansijske krize, Estonija je od države s trećim najvećim privrednim padom u EU postala jedna od najzdravijih ekonomija Unije. Najveći rast BDP-a od 2008. je imala 2011. godine (7,6), najmanji 2013. godine (1,9), a prošlu godinu je završila s oko četiri odsto rasta. Poređenja radi, Srbija je kraj 2009. dočekala s padom od 3,1 odsto – nije se tu ni imalo mnogo izgubiti, ruku na srce, pa je i postotak nevelik – od tada smo 2012. i 2014. završili s padom od jedan, odnosno 1,8 odsto, dok je rekordni rast bio svega 2,8 odsto, i to 2016. godine. Ne da nismo blizu „baltičkih tigrova“, nego je pitanje jesmo li makar kakvo balkansko mače – prosek rasta BDP-a u regionu je lane bio 4,5 odsto, a kod nas je stao na 1,9 odsto. Za razbijanje iluzija o najavama boljeg života (ne reprize serije, no realne premijere), nije neophodno čitati analizu Svetske banke prema kojoj će srpska privreda u slučaju udvostručenja svog privrednog rasta stići evropsku za dve decenije. Održimo li pak godišnji rast BDP na i dalje nezamislivih tri odsto, vele oni, od evropskog standarda nas deli svega pola veka. Postoji, međutim, razlog zašto bi prikaz estonskog slučaja mogao biti koristan u ovdašnjem kontekstu. Sigurno nisu slučajno nabasali na prosečnu platu od 1.053 evra – u Talinu blizu 1.500 evra – kao što mi nismo zlosrećno ugazili u naš nezavidni prosek od 415 evra. Troškovi življenja su u Estoniji, inače, veći od onih u Srbiji za oko četrdeset odsto. Da srednjovečna Ruskinja u prodavnici ne govori estonski, moglo bi se pomisliti da pripada nezanemarljivom ruskom stanovništvu koje je, prešavši u baltičku državicu tokom devedesetih, odlučilo da se po svaku cenu odupre integrisanju u novi okoliš. „Ne, ne“, odmahuje glavom, „ima nas dosta koji volimo ovu zemlju“. Odmah je rekla i zašto – iako joj je i te 2009. ekonomija zvučala kao nerazumljivi jezik kakvog nemilosrdnog osvajača, iako su i do nje tada došle vesti o dvocifrenom padu BDP-a, imala je puno poverenje u kurs kojim se estonska država kretala. „Nema to veze s tim ko je na vlasti, ovde se zna šta će i kako će biti“, odgovara ona na pitanje da li je strahovala pred izbore. Prevedeno na taj jezik mrskog osvajača – estonska ekonomija je i u trenucima najvećeg privrednog pada imala plan. Kao mala ekonomija je bezmalo odmah po raspadu Sovjetskog Saveza odustala od zasebne monetarne politike, vezavši estonsku krunu isprva za nemačku marku, a potom i za evro. Time se otvorila ka tokovima međunarodnog kapitala, ali nije mogla da kontroliše inflaciju – makar do 2011, kada je, sedam godina nakon što je ušla u EU, postala članica i evrozone. Već 2009. počela je sa sprovođenjem fiskalne konsolidacije – drastično je smanjila javnu potrošnju, skresala plate u javnom sektoru, usput smanjujući i broj zaposlenih, liberalizovala je tržište rada i reformisala poreski sistem. Iste godine je štednjom uštinula devet odsto BDP-a, a budžetski deficit iznosio je svega 1,7 odsto BDP-a. Tokom naredne dve godine je ostvarila budžetske suficite. Istovremeno je pomagala estonsku izvoznu industriju, pa je prošle godine čak dve trećine celokupne industrijske proizvodnje završilo negde u inostranstvu. Primetan je i rast industrijske proizvodnje nauštrb sektora usluga koji i dalje čini 71 odsto strukture estonskog BDP-a. Lako je njima, reći će neko – mala su država od 1,3 miliona ljudi, okruženi su bogatim skandinavskim zemljama, trguju i s Rusijom i s Nemačkom, a zavisnost od sektora usluga znači da će se privredni rast kod bogatijih skandinavskih komšija odraziti i na estonsku ekonomiju. I taj neko bi nesporno bio u pravu. Malo ko će, međutim, pomenuti da su gotovo svi, inače malobrojni, protesti u toku sprovođenja mera štednje bili protiv konkretnih slučajeva korupcije, a ne zbog nepoverenja u vladajuće garniture. Nema to veze s tobožnjim razlikama u mentalitetu koliko s činjenicom da se vrlo retko događalo da estonski političari pronevere poverenje građana, a kamoli njihove novce. Štaviše, transparentno su ih koristili da „resetuju“ javne finansije, a s društvom su postigli dogovor o zajedničkim budućim koracima. Nisu ratovali s građanima i nisu uzimali od plata i penzija da bi taj uštipak potom nekome stavili u džep. Stopa nezaposlenosti u Estoniji je trenutno šest odsto, premda je dosta mlađih Estonaca emigriralo u bogatije zemlje tokom kriznih godina. Možda je i najvažnije to što su sve vlasti dosledno sprovodile strategiju digitalizacije javne uprave zbog čega Estoniju danas s pravom nazivaju „startap-državom“. Naime, početkom devedesetih siromašna državica je koristeći sovjetsku infrastrukturu i iskustvo stala razvijati sopstveni IT sektor. Pola domaćinstava tada nije imalo ni fiksni telefon, ali je do kraja devedesetih više od 80 odsto stanovništva imalo mobilni telefon. Transponujemo li to na nivo javne uprave – Estonija je, korak po korak, u roku od dve i po decenije trom i glomazni birokratski aparat, raštrkan po vrlo retko naseljenoj teritoriji, zamenila kompjuterima. Građane danas deli nekoliko klikova i do deset minuta vremena od prodaje ili kupovine automobila, od glasanja i plaćanja poreza, od zakazanog lekarskog pregleda. Kažu da je neizvodljivo digitalno završiti još samo brak, razvod, kupoprodaju nekretnina i podizanje ličnih isprava. Naposletku, građani mogu da usred šume u četiri sata izjutra na mobilnom telefonu provere šta koji političar ima od imovine i kolika su mu primanja, kao i da li je udvojio funkcije. Reč je o društvu čija se, za balkanske oči zabrinjavajuća, transparentnost temelji na mogućnosti međusobnog nadgledanja. Nikome nije u interesu da krši zakon ako taj zločin svako može da vidi, zar ne? „Estonska vlada prikuplja i skladišti lične podatke na osnovu kojih je digitalizacija javne uprave uopšte moguća. Opasnost od zloupotrebe uvek postoji, naravno, ali ona postoji svuda – kod nas makar možete da preskočite zamornu birokratiju. Ove korake smo preduzeli prateći nemačko zakonodavstvo i primenjujući lokalne IT koncepte. Elektronski potpisi u javnom sektoru svake godine uštede dva odsto BDP-a. Neposredne transakcije između građana i institucija čine svega pet odsto ukupnih transakcija unutar javnog sektora, a samo tih pet odsto godišnje uštedi čak 800 sati radnog vremena birokratije. To su ogromna postignuća za jednu malu zemlju po čije savete danas dolaze delegacije iz SAD i Nemačke“, kaže za NIN Indrek Ounik, projektni menadžer e-Estonije. Perjanica e-Estonije je platforma „e-državljanstvo“ koja već četiri godine omogućuje bilo kome, bilo gde u svetu, da u Estoniji otvori malo ili srednje preduzeće. Elektronski proces osnivanja firme traje u proseku nekoliko sati – najkraći postupak iznosio je 18 minuta – i košta 100 evra. Do sada je preko 37.000 preduzetnika širom planete postalo „e-državljanin“, a svake nedelje ih je po 250 više. „Ne želimo da svoju domovinu pretvorimo u ’poreski raj’, već raj za biznis od kojeg će svi imati koristi“, zaključuje Ounik. Najveća se korist ipak krije u potpunoj transparentnosti u kojoj će država prva da prizna greške i sigurnosne propuste, što se desilo prošle godine. Šteta je sanirana, a godine za Alarovu generaciju sačuvane.