Carinski rat u kome ne rastu carine

Pravi trenutak za potpuno uklanjanje svih carina pojavio se kada je počela tranzicija bivših socijalističkih zemalja, a od svih zemalja ovu šansu je iskoristila jedino Estonija – i evo je danas, tri puta je razvijenija od Srbije, a krenuli smo sa iste tačke, pa vi vidite! Nema u Srbiji medija koji se nije oglasio o Trampovom carinskom ratu. Ali nema ni medija čiji su novinari razumeli da zemlja koja vodi carinski rat podiže carine, a ne - tarife. Na engleskom - „tariff“, na srpskom – carina. Je li ovo zaista nuklearna fizika? Znam jednog profesora medicine koji godinama apeluje da ne čitamo medicinske članke u štampi, jer su toliko netačni da su nekad i opasni. Sad ga potpuno razumem. Srpska štampa ne ume da shvati da carine nisu ni tarife, ni takse, ni nameti, nego – carine. Do ovog saznanja nije dobacio ni Bi-Bi-Si u svom izdanju na srpskom jeziku. Kad oni nisu ukapirali, kako će tek ostali? Ako u zemlji ništa ne valja, šta vam smeta još jedan loš prevod? Verujte, smeta. Kao što smeta žvaka na tepihu. Pa eto, pokušavam da je skinem. Sve zemlje gube u carinskim ratovima, oduvek i zauvek. Zašto ih onda vode? E pa, zato što jedna zemlja nije jedan čovek, nego ih ima najmanje dva. Jedan biva zaštićen carinom – i profitira – a svi ostali gube, i to više nego što onaj prvi dobija. Onda počinju problemi: produktivnost više ne raste (jer ne mora da raste), zaštićeni sektor se olenji... i ne kraju ispadne da na malo duži rok nikom ne bude bolje. Ali, da ste vi taj koji profitira od carina, koliko bi vam to smetalo? Uzmite, na primer, proizvođače kikirikija u SAD. Još pre dolaska predsednika Kartera u Belu kuću, tamo je kikiriki bio zaštićen kao sveta krava – a vlasnici sve bogatiji - na račun ostatka Amerike, naravno. U toku predsedničke kampanje, Amerika je bila preplavljena plakatima na kojima je DŽimi Karter imao glavu u obliku kikirikija. Je li to uticalo na izbore? Kao što znamo, nije. Zašto se onda narod nije pobunio, ako ne tada, onda barem danas? Tja, ko bi gubio vreme na to, samo da bi zaradio jedva pola dolara godišnje? Ali, kad tih pola dolara pomnožimo sa 300 miliona (koliko ima Amerikanaca koji jedu kikiriki), vidimo koliko vlasnici dobijaju od carina! A za to vredi držati vlast i u Senatu, i u Kongresu i u Beloj kući.... Osnovna ideja – da carine čuvaju radna mesta – svakako je tačna, ali ostaje pitanje: koliko od tih para od carina zaista dobijaju radnici? Procene pokazuju da u SAD za svako sačuvano radno mesto u crnoj metalurgiji potrošači godišnje plaćaju skoro 750.000 dolara. Što je profesora Blajndera sa Prinstona navelo da ponudi sledeće rešenje: „Daćemo vam otpremninu u iznosu od 750.000 dolara — ali ne godišnje, već samo jednom — u zamenu za obećanje da nikada više nećete tražiti posao u železari! Možete li da zamislite jednog jedinog radnika koji bi odbio ovu ponudu? Zar to nije dovoljan dokaz da je naš sadašnji metod očuvanja radnih mesta u čeličanama sulud?“ Kao što je suluda i sadašnja Trampova politika – da štiti radna mesta tako što podiže carine na uvoz čelika – kad u industriji čelika radi četrdeset puta manje ljudi nego u granama koje prerađuju čelik! A prerađivači dođoše na ivicu bankrota – najpre automobilska, pa građevinska industrija... pa tako redom. Ali, to dolazi kasnije: najpre se zaštićeni namire, a posle – ko te pita! Zašto onda svi ne ukinu carine, kad je šteta veća od koristi? Odgovor je jasan – onaj ko jednom dobije zaštitu, neće je se lako odreći, a svaki političar koji to pokuša, izgubiće donatore, veze, privilegije... i ko zna šta još. Pravi trenutak za potpuno uklanjanje svih carina pojavio se kada je počela tranzicija bivših socijalističkih zemalja, a od svih zemalja ovu šansu je iskoristila jedino Estonija – i evo je danas, tri puta je razvijenija od Srbije, a krenuli smo sa iste tačke, pa vi vidite! Samo, nije to bilo baš bezbolno. Mnogi koji su to pokušali, kao Poljska, na primer, ali su već nakon šest meseci morali da vrate carine. Na štetu potrošača i na štetu zemlje, ali – u korist onih koji imaju stvarnu moć. Zato carine opstaju. Zato Tramp vodi carinski rat – u kome će Amerika izgubiti, dok će neki povlašćeni sektori sigurno jako dobro proći. Ali, svima će na ovom svetu biti jasno da se ova bitka vodi - carinama. A ne tarifama, kako ovde nepismeni mediji izveštavaju.