Primedbe izgubljene u prevodu

Izgleda da Venecijanska komisija baš lepo piše kad se aktuelnoj ministarki pravde svidelo sve što je napisano, iako predstavlja dokumentovani dokaz traljavosti ili partizacije njenog rada na izradi izmena Ustava iz oblasti pravosuđa. Možda Nela Kuburović to nije shvatila? Teško, imajući u vidu da je na 27 amandmana koje je ministarstvo priložilo Venecijanska komisija uzvratila sa 44 preporuke u kojima traži izmene ili potpuno uklanjanje pojedinih delova, uz opširnu analizu zašto predloženo ne valja. Dakle, verovatnije je da je shvatila, ali je se ne tiče. Zašto i bi, još uvek je ministarka, niko od onih kojima polaže račune (to izgleda nisu građani ove zemlje) nije je pozvao na odgovornost, a deluje da će joj čak i dozvoliti da taj posao okonča sama. Dovoljno je samo da tvrdoglavo i u duhu Vlade u kojoj sedi, ponavlja da je „zadovoljna“ preporukama i da to obogaćuje floskulom kako se pokazalo da je „Ministarstvo bilo na pravom putu“. Teško je, ipak, razumeti šta je u ovom slučaju bio „pravi put“. To što je Venecijanska komisija koristila ista slova koja je upotrebio i mali krug prijatelja Nele Kuburović, samo ih je rasporedilo na sasvim drugačiji način? Očigledno je da Ministarstvu pravde ne predstavlja problem da svim silama gura zakonska rešenja po kojima će SNS-u ostvariti apsolutni uticaj u pravosuđu a da kritike EU, u beskonačnom medijskom prostoru koji poseduje, prikazuju kao svoje pobede. Relativno skoro, povodom izveštaja GREKO iz kog se vidi da Srbija nije ispunila nijednu preporuku, na sajtu Ministarstva se našlo saopštenje: „Srbija ubrzano radi na ispunjavanju preporuka tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije – GREKO, od kojih su gotovo sve u većem delu već ispunjene, što je i navedeno u izveštaju tog tela”. Pritom, od 13 neispunjenih preporuka (tačno tako je navedeno u izveštaju) čak osam se odnosilo na pravosuđe, sa zahtevom da izvršna i zakonodavna vlast izađu iz pravosuđa. „Za to nam je potrebna promena Ustava“, bilo je obrazloženje vlasti, a kada su upriličili predlog izmena Ustava, propustili su da postupe u skladu sa obećanjem. Verovatno su bili besni na svoju brzopletost iz 2014. kada su još uvek glumili da su posvećeni pravnoj državi i evropskim vrednostima i kada su pristali da isprave greške svojih prethodnika, obezbede nezavisno pravosuđe i eliminišu uticaj politike prilikom izbora sudija i tužilaca. „Država je takve ciljeve predstavila u Akcionom planu, on je bio podržan od civilnog društva i usvojen u Briselu. I gle čuda šta smo dobili. Prvom radnom verzijom amandmana izbačeno je sve ono što je bila naša kvalitetna tekovina da niko ne može vršiti pritisak na sud, a nakon javne rasprave u kojoj je struka samo ograničeno mogla da učestvuje, nešto je popravljeno, ali uglavnom ono što smo već imali u postojećem Ustavu, a promenjeno je sve ono što daje veću mogućnost politizacije. Umesto dvotrećinske većine koja je standard kada se u parlamentu biraju članovi Visokog saveta sudstva i državni tužilac, kod nas je transformisana u broj poslanika koji ima vladajuća koalicija, a ako to ne prođe za drugi krug je dovoljno onoliko poslanika koliko ima SNS. Na primedbu Venecijanske komisije da to ne može, Ministarstvo je ponudilo petočlanu komisiju koja će donositi odluku i u kojoj će osim predsednika Vrhovnog suda biti četiri člana izabrana u parlamentu“, objašnjava sudija Vida Petrović Škero. Koliko je to bitno svedoči i sama definicija Visokog saveta sudstva koji je „nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija“. Po ustavnom rešenju iz 2006. (VK ga je ocenila kao dokument koji ne garantuje nezavisnost) sastojao se od 11 članova od kojih su šest birale sudije. Aktuelna ponuda je da broj članova bude 10, da pet biraju sudije a pet Skupština, što je evidentni korak unazad. Radi se o rešenju koje nije uobičajeno (postoji u Crnoj Gori i dovelo je do višegodišnje blokade ovog tela), ali ga je Venecijanska komisija ipak prihvatila uz „ali“. Konkretno: „Ova odredba stvara mogućnost da će polovina članova VSS -uključujući i predsednika - biti koherentna grupa sličnih stavova u skladu sa željama aktuelne vlade. Ovo je veoma problematično i potrebno je pronaći drugačije rešenje. U tom pogledu postoje različite opcije. Jedna bi bila obezbeđivanje proporcionalnog izbornog sistema koji će obezbediti da je manjina u Skupštini takođe u mogućnosti da bira članove. Druga opcija bi bila da se spoljnim organima, koji nisu pod nadzorom Vlade, kao što je Advokatska komora ili Pravni fakulteti, da mogućnost da imenuju članove. Treća opcija bila bi povećanje broja sudija kao članova koje bi birale njihove kolege sudije. Četvrta opcija bila bi da se poveća neophodna većina i da se omogući petočlanoj komisiji da bira između kandidata koji su se prvobitno prijavili Narodnoj skupštini za članstvo u VSS. Na srpskim vlastima je da na osnovu uslova i iskustava u zemlji, izaberu najadekvatniju opciju”, kaže se u mišljenju. Dakle, Venecijanska komisija nije zaboravila šta je svrha celokupnog tog posla, a podsetila je i u uvodnom delu svojih preporuka: „Nacrt amandmana pripremilo je Ministarstvo pravde, nakon usvajanja Nacionalnog akcionog plana za poglavlje 23 za pregovore o pristupanju Srbije sa Evropskom komisijom, koje je otvoreno u julu 2016. godine, sa ciljem depolitizacije i jačanja nezavisnosti pravosuđa”. A onda je u nastavku ukazala da ipak nismo „na pravom putu“ i pored pristojnog rečnika tipičnog za diplomatiju, kojim je „pozdravila“ napore i uz svaki pozdrav dodala i jedno veliko „ali“. Na pitanje da li to znači da smo zaboravili iz kojih razloga se uopšte menja Ustav, Svetlana Nenadić iz Udruženja tužilaca Srbije kaže: „Mi smo od početka javna rasprave, prve javne rasprave dok još uvek nije postojao tekst, ukazivali da smo razgovarali o svemu osim o najvažnijem - depolitizaciji pravosuđa. To je bio jedan od razloga zašto smo iz nje izašli, a vratili smo se kada je ponuđen tekst i tada uopšte nije bilo prilike da razgovaramo o bilo čemu drugom osim o onom što je na stolu.“ Propusti koje je Ministarstvo učinilo tokom javne rasprave bili su toliko evidentni da je Venecijanska komisija u uvodnom delu ukazala na njih, iako to nije baš uobičajeno. U prevodu na srpski jezik, koji se može naći na sajtu Ministarstva pravde, piše: „Venecijanska komisija je bila zabrinuta kada je saznala - iz brojnih izveštaja i komentara koje je primila i kroz posetu svoje delegacije Beogradu - da je važan proces izmene Ustava Srbije iz 2006. godine u delu koji se odnosi na pravosuđe u cilju usklađivanja sa evropskim standardima, otpočeo sa procesom javnih konsultacija u ne baš najboljoj atmosferi”. Međutim, u originalnoj verziji je upotrebljena fraza „acrimonious environment“ koja se obično prevodi kao razgovor u „zatrovanom okruženju“. I koja mnogo bolje odslikava sve ono što je tokom rasprave izgovorio pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović od toga da je „nezavisno sudstvo fetišizam, ideološki mit i da su rasprave o njoj iznedrile sudijske jurišnike koji se ponašaju kao da su iznad svega“, do pitanja upućenog narodu „ko vam oduzima decu, ko vam oduzima imovinu, ko vas hapsi...“, implicirajući da se radi o hiru samovoljnih sudija a ne zakonima jedne zemlje. Takođe, uz svu tu uljudnost i „pozdrave“ Venecijanska komisija je na fin način saopštila da se radi o amaterskom dokumentu: „Nacrt amandmana sadrži niz važnih i dobrodošlih principa koji su fundamentalni u svakoj demokratskoj državi. Određeni delovi Nacrta amandmana zahtevaju posebne komentare. Međutim, s poštovanjem smatramo da postoje određena pitanja koja bi trebalo rešavati zakonima i podzakonskim aktima, a koja su trenutno uključena u Nacrt amandmana, kao i da postoji niz drugih pitanja koja bi trebalo da se nađu u Ustavu, ali za koje se upućuje na zakone ili podzakonska akte.“ I pored svega toga Nela Kuburović je izjavila da je zadovoljna. Na pitanje LJubice Gojgić (Pravi ugao, RTV) da kaže čime, ponovila je: „jer smo bili na pravom putu“ i dodala da su „prihvaćene suštinske novine“ i da to što njeno ministarstvo baš i ne razlikuje šta je ustavna materija a šta zakonska i nije bitno jer će „biti deo pravnog sistema“. A onda je uz najavu da želi da pođe od početka, kao krunski dokaz navela činjenicu da je prihvaćeno da Pravosudna akademija postane ustavna kategorija. Dakle, početak nije depolitizacija pravosuđa već uvođenje jedne obrazovne institucije u Ustav? Teško, sem ako se to ne gleda kroz prizmu javne debate u kojoj se Ministarstvo postavilo kao izazivač na dvoboj celoj struci, imajući u vidu da je struka upozoravala da je Akademija formirana pod pokroviteljstvom Ministarstva pravde i da postoji opasnost da će biti korišćena da se preko nje lojalni kadrovi direktno uvode u pravosudni sistem. Pri tom, u celoj Evropi postoji veliki broj zemalja koje decenijama imaju veoma ugledne pravosudne akademije, ali je ona ustavna kategorija samo u Albaniji. Međutim, ulazak naše bio je uz fanfare i najavljen kao pobeda. Nismo je pitali s obzirom na to da je Ministarstvo do sada uvek ignorisalo pitanja NIN-a, čak i kada su poslata tokom javne rasprave i u vezi sa javnom raspravom. Zato smo se ovog puta obratili pres službi Vlade (uostalom bitno je znati da li ministarka pravde u ovom slučaju solira ili ima podršku premijerke), ali smo ostali bez odgovora. I dok se ministarka Kuburović divi svom rešenju u vezi sa Akademijom i pokušava da dokaže „pravi put“ u oblasti sudstva, poprilično je tiha kada je u pitanju tužilaštvo. Pametna odluka jer kritike na ponuđene amandmane ne bi ni najveći jurišnici SNS-a uspeli da predstave kao „pobedu“. Iako je Ministarstvo prilikom pisanja amandmana o tužilaštvu imalo podršku Zagorke Dolovac (republička javna tužiteljka je tom prilikom dala znake života) i grupe odabranih i vlasti lojalnih tužilaca koji su zatražili da ih Skupština i dalje bira jer im nezavisnost nekako nije po volji, Venecijanska komisija je rekla jedno veliko „ne“. Konkretno, dopustili su samo da se republički javni tužilac bira u parlamentu, uz napomenu da ostali tužioci ne bi smeli da budu i povezani u pogledu izbora i razrešenja sa institucijom zakonodavne grane vlasti. „Venecijanska komisija je u više svojih mišljenja ukazivala na razliku između nezavisnosti sudija i nezavisnosti tužilaca, što je učinila i ovom prilikom, ali nije tačna tvrdnja da tužioci ne treba da budu nezavisni. Komisija je u brojnim svojim mišljenjima isticala da postoji evropski trend tužilačke nezavisnosti. Da smo mi bili u pravu kada smo zagovarali da se u novom Ustavu nađu rešenja koja su u skladu sa tim trendom vidi se i iz mišljenja Konsultativnog veća u kom se kaže da pre svega treba proglasiti nezavisnost javnog tužilaštva, a potom i precizirati organizacionu nezavisnost od izvršne i zakonodavne vlasti i pojedinačne funkcionalne nezavisnosti tužilaca. Konsultativno veće je takođe deo Saveta Evrope, kako i Venecijanska komisija, i po logici stvari njihove preporuke bi trebalo da imaju istu težinu”, kaže Svetlana Nenadić. Međutim, to nije sprečilo Ministarstvo pravde da iznese sramnu ponudu za izbor Visokog saveta tužilaštva u kom bi samo četiri člana bili tužioci delegirani od struke, pet bi imenovala Skupština, a dva bi se tu našla po službenoj dužnosti i kao provereni kadrovi vladajuće većine: republički javni tužilac i ministar pravosuđa. Dakle, ako Skupština ne bi birala tužioce, biralo bi ih ovo telo u kom su obezbedili sigurnu većinu. Po svemu sudeći, Venecijanska komisija je bila toliko šokirana da čak nije ni ponudila rešenje kako da se taj amandman ispravi, već ga je odbacila kao neprihvatljiv. I tu dolazimo do suštine problema. U predlogu postoji nešto što je potpuno neprihvatljivo i što bi moralo da se piše iz početka, a Nela Kuburović nas obaveštava da će to uraditi ona i njeno ministarstvo bez ikakve javne rasprave i bez konsultacije sa strukom. I da to što budu uradili neće ići ponovo na proveru u Venecijansku komisiju već pravo u parlament. „Neko ko je dobio toliko primedbi ne može biti autor izmena. NJih je nemoguće popraviti, neophodno je da se formira nova radna grupa koja bi ponudila novi nacrt amandmana, potpomognuta ekspertima ustavnog prava, a da se taj dokument potom odobri na javnoj debati”, kaže predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević. E, tu je već Nela Kuburović rekla veliko „ne“. To isto ne samo uz više uljudnosti stiglo nam je iz vladine kancelarije za medije (vidi okvir). Ali s tim se ne slaže Venecijanska komisija. S obzirom na to da je u uvodnom delu pozvala na konstruktivnu atmosferu prilikom javnih konsultacija vezanih za izmene amandmana, uputili smo sledeće pitanje: „Ministarka pravde Nela Kuburović je izjavila da više neće biti javne rasprave, da će izmene uneti sama i da to direktno ide u Skupštinu, bez prethodne konsultacije sa VK. Da li je to za vas prihvatljivo rešenje i u skladu sa onim što ste preporučili? Posebno imajući u vidu da u Skupštini već dugo ne postoji rasprava i da se predlozi Vlade automatski usvajaju?“ Izvršni sekretar Venecijanske komisije Tomas Markert je rekao: „Javne konsultacije se moraju održati ili pre podnošenja nacrta ili pošto se nacrt nađe u Skupštini.“ A šta ako se ne održe? Ništa naročito, nećemo nikada zatvoriti poglavlje 23 koje se odnosi na ljudska prava i pravosuđe, ali je već dugo mnogima jasno da sa ovakvom vlašću to ne bismo uradili čak ni da su amandmani bili bolji. Preporuke nisu zamerke Vlada Srbije ukazuje da će nakon usaglašavanja Nacrta ustavnih amandmana u oblasti pravosuđa sa mišljenjem Venecijanske komisije, to biti jedan veoma kvalitetan dokument, čija su rešenja u potpunosti u skladu sa EU standardima i praksom. Vlada RS veruje da će, ukoliko narodni poslanici usvoje amandmane, a građani potvrde iste na referendumu, oni ojačati nezavisnost, ali i odgovornost pravosuđa u Srbiji. Građani moraju da imaju nepristrasnog i nezavisnog sudiju, ali koji mora biti stručan i odgovoran. Verujemo da će Ministarstvo pravde u najkraćem periodu uskladiti tekst Nacrta sa dostavljenim preporukama Venecijanske komisije i dostaviti ga Vladi na usvajanje. Vlada RS još jednom pozdravlja Mišljenje na ustavne amandmane Venecijanske komisije, koja je prepoznala ključna rešenja Srbije u cilju jačanja nezavisnosti, ali i odgovornosti pravosuđa. Preporuke i zaključci komisije ne mogu biti cenjeni kao zamerke, već ukazuju na koji način predložena rešenja mogu da se unaprede, dopune ili definišu uz dodatna pojašnjenja i preciziranja, što će svakako Ministarstvo pravde i učiniti.