Normalno je ovde poludeti

Boris Isaković je od onih glumaca koji toliko ljudski glume da vam lako može pasti na pamet da nema ničeg ljudskijeg nego biti talentovan. Takvo razmišljanje vas može odvesti toliko daleko da se zapitate: šta je čovek bez talenta, ma čim da se bavi? Šta je doktor, sudija, političar, novinar ili bilo ko bez ljudskosti? Oni koji su gledali Borisa na premijeri komada „Zašto je poludeo gospodin R” pričaju da ih je svojim izvođenjem doveo do ozbiljnog razmišljanja da li ima išta ljudskije i normalnije nego poludeti. Nikom koji ga je ikada gledao nije palo na pamet da je mogao biti išta drugo osim glumac, ali njemu jeste. Upisao je glumu sa 22 godine pošto je završio Višu pomorsku školu u Kotoru. Stvarno si hteo da budeš mornar? Stvarno sam hteo da postanem pisac. Želeo sam da imam kabinicu u kojoj ću živeti i pisati dok putujem po morima. Šta se desilo pa si promenio plan? Imao sam već sklopljen ugovor da se kao pripravnik ukrcam na brod kada sam upoznao ljude s kojima je trebalo da provedem narednih godinu dana na moru. Vodali su me nedelju dana bez prestanka iz kafane u kafanu, od Herceg Novog do Kotora. Sedmog dana, kada sam prvi put izašao iz jedne od tih birtija, pobegao sam od te ekipe glavom bez obzira. Onda mi je mama koja je ceo život želela da bude glumica javila da je predala moja dokumenta na Akademiju u Novom Sadu. I ja sam došao. Ne sećam se da sam goreo od želje da budem glumac, ali sam nekako bio ubeđen da će me primiti. I primili su me. Da li se sećaš kad si počeo da želiš da postaneš veliki glumac? Ne, eto vidiš... Svoje zaljubljivanje u glumu pamtim po uzbuđenju koje su u meni izazvali prvi susreti sa istinski darovitim ljudima i naše zajedničko stvaranje.Tako je bilo u mladosti i ostalo je do danas. Rad sa ljudima koji me inspirišu, za koje osećam da su bolji od mene i koji me vuku da učim idalje je ono što me drži. Poslednji susret takve vrste je bio sa rediteljem Bobom Jelčićem („Zašto je poludeo gospodin R“ - JDP), a pre toga sa Tomijem Janežičem na stvaranju predstave „Galeb“ koja je duboko obeležila moj život ... Da li ti je i pre svih reakcija publike bilo jasno da si u predstavi „Zašto je poludeo gospodin R“ napravio još jednu čudesnu ulogu ? Od prvog susreta i od prve probe sa rediteljem Bobom Jelčićem bio sam potpuno siguran da ćemo napraviti nešto veoma dobro. Kada se među ljudima u trenutku uspostavi najljudskije poverenje, onda je svaki zajednički put siguran. Ako čovek dolazi u pozorište da bi doživeo nešto drugo od onoga što inače živi, i ako je pozorište jedino pouzdano mesto gde niko nikad nije naišao na predsednika Vučića, zašto ste ga onda vi uveli u predstavu? Imali smo debate na tu temu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pitali smo se da li će publika izvan granica naše zemlje, koja nema pojma ko je on, moći da razume zašto je važan i ko je taj čovek koji se stalno pojavljuje na televiziji... Odakle vam tako uvredljiva ideja da postoji zemlja u kojoj ne znaju ko je on? Misliš da ne postoji? Ti se šališ, ali Bobo Jelčić nas je uverio da će svuda sve razumeti bez obzira na to da li su ikad čuli baš za njega. Vučić je u našoj predstavi paradigma politike i moći koja nije takva samo kod nas. Svuda postoje neki slični njemu koji ne prestaju da govore i kroje, a zbog kojih ljudi koji ih slušaju ubijaju svoje porodice. Možemo da pričamo o tome da li po nečijem ukusu u predstavi ima previše ili premalo Vučića, ali je činjenica da su se naši životi pretvorili u to. U „to“, šta? Sedne porodica i gleda u televizor i čeka da joj se saopšti sudbina. Naši životi su baš to. A tako je nemoguće živeti. Da li ti živiš drugačije? Ja sam se odavno sklonio od televizora i svakog učešća u bilo kojoj političkoj priči. Nikada nisam bio član nijedne stranke, ali mi se čini da me je dubina razočaranja zbog nemara i bahatosti s kojom je Demokratska stranka izneverila ideju o mogućnosti promene, za sva vremena udaljila od poverenja u taj svet koji se okuplja oko politike. Moj profesor Bora Drašković je govorio: „Morate prvo da budete čvrsto nogama na zemlji, pa tek onda glavom u oblacima.“ Shvatio sam da su ljudi koji ovde dolaze na vlast drugačije naučeni. Odmah se uhvate za balon i odlepe sa zemlje u visine sa kojih više ne vide ništa sem nekih sićušnih ljudi koji ih se ne tiču jer su toliko ispod njih. Anatema je reći da si apolitičan, ali život je prekratak da bismo ga poklanjali ljudima s kojima nemamo ništa zajedničko. Ja mislim da je čovek danas dužan da se koncentriše zaista na sebe i na svoje najbliže, na kolege sa kojima može da radi i da tako izolovan pokuša da živi bez svakodnevne ogorčenosti. To je jedini preostali put da se izborimo za neki iole osećaj sreće. Ali kako iz takve izolacije možeš da znaš kako se oseća bilo koji gospodin O., P., ili R. čiji je život pretvoren u gledanje predsednika na televiziji? Fazbinder je 1969. godine osetio razlog da ispriča priču kako je početkom dvadesetih godina u Nemačkoj poludeo gospodin R. Bobo Jelčić je 2018. shvatio da je ta tema zapostavljenog pojedinca veoma aktuelna i odlučio da sudbinu Fazbinderovog junaka transponuje u ovo vreme. Problem o kojem govorimo je univerzalan i svuda prisutan. Ne moram da gledam i slušam šta naš predsednik govori da bih znao gde i kako živim i kako se oseća zapostavljeni čovek. Veoma dobro znam šta se dešava i bez gledanja vesti i čitanja novina. Ne moram da tražim ulaz u svet čoveka koji je sa svih strana pritiskan, koga pokušavaju da ukalupe i koji se nikog istinski ne tiče. To se dešava svuda na svetu i ne može dobro da se završi nigde, pa ni u Srbiji. Prošlo su godine od kada je uprava SNP-a u Novom Sadu skinula sa repertoara „Galeba“, a imam utisak da se još nisi pomirio da se to zaista desilo? Reći ću ti da smo prošle nedelje Jaca (Jasna Đuričić, glumica ) i ja plakali slušajući kandidate koji su u okviru prijemnog ispita govorili monologe Nine i Trepljeva. Ni posle toliko vremena nismo u stanju da zaustavimo slike koje naviru i zvuk tih replika koje zvone u ušima... LJudski odnos koji se stvarao između nas i publike tokom šest i po sati koliko je komad trajao, način na koji su nam na kraju prilazili, kako smo se bez reči grlili, toplina koju smo delili i delili, to je bilo nešto što se veoma retko dešava. Tomi, Jasna i ja smo zajedno sa mladim glumcima stvarali to čudo skoro 16 meseci i na kraju smo napravili nešto mnogo više od pozorišta. U tom smislu je i skidanje „Galeba“ bilo mnogo više od prekida života jedne predstave. Kada nekom umetniku ukinete prostor za kreaciju, vi ste mu gotovo ukinuli život. Šta misliš danas - šta je bio pravi razlog takve odluke? Čista i neviđena Zavist. Tipična naša srpska osobina koja stoji iza bezbroj neobjašnjivih i nikada neobrazloženih odluka kojima se mediokriteti obračunavaju sa svakim ko diže letvicu, bez obzira na to kojim poslom se bavi. Nisi to razumeo kao političku odluku? Ne mogu da kažem da je skidanje te predstave bila politička odluka, ali raskidanje ugovora sa mnom i sa Jasnom, koje je stiglo malo kasnije, a onda i skidanje svih predstava koje smo igrali na sceni SNP-a sigurno jeste. Da ne bude nesporazuma, to je bila odluka prethodne demokratske vlasti. U kakvom ste bili sporu sa demokratama? Nije tu bilo ničeg ličnog. Suština problema je u ogromnom nemaru svih vlasti prema svemu, a prema kulturi posebno. Na važne položaje dolaze ljudi bez uvida i mogućnosti da prepoznaju pravi kvalitet, da razlikuju umetnost od tezge, umetnike od imitatora. Svako ko dođe na čelo nekog pozorišta postavlja sebi kao prioritet da napravi apsolutni diskontinuitet i obriše gumicom sve što je onaj pre njega radio. Nisu se samo u Novom Sadu skidale najuspešnije predstave, to iskustvo sam prošao i u Beogradu kada su sa dolaskom novog upravnika dva izuzetna komada preko noći nestala sa repertoara - „Šuma blista“ Milene Marković i „Putujuće pozorište Šopalović“ LJubomira Simovića... Ja govorim o pozorištu jer tu imam najviše uvida, a znam da isti princip važi gde god da se okrenemo, ali znam i da ga nije naprednjačka vlast prva izmislila. „Ja, pa ja - Ja, sveznajući - Ja, najbolji od svih - Ja, pre čijeg dolaska ničeg dobrog nije bilo - Ja, od koga sve počinje“, bojim se da nam je taj način razmišljanja imanentan i da mu ne svedočimo prvi put. Kako možeš da ohrabriš mlade umetnike da ne odustaju ako na tvom primeru mogu da vide da je tebi posle svih uloga i nagrada zabranjeno da igraš u svom pozorištu? Ne mogu da im kažem da nije bolno osećanje biti proteran iz svog grada i izbačen iz svog pozorišta bez ijednog glasa protesta kolega, pa i publike sa kojom si živeo. Jeste. Ali je vera da nema nikog i ničeg što bi moglo da me zaustavi da nastavim da radim svoj posao jača i lekovitija. Dopala mi se misao moje maserke: „Čovek kada ga neko šutne u dupe, prirodno ide napred.“ To je stvarno istina, razmisli malo. Da li kod mladića i devojaka koji se danas pojavljuju na prijemnom ispitu primećuješ „posledice“ vremena u kojem su porasli? Primećujem da se neko normalno poštovanje autoriteta koje su pokazivale ranije generacije sada pretvorilo u sputavajući strah od nas koji sedimo u komisiji. Autoriteti ih parališu i dovode u stanje stresa iz kojeg ne mogu da se pokrenu. I jako su nesigurni u sebe. Kako to razumeš? Šta te to čudi? Uveren sam da se bazične emocije roditelja neminovno preseljavaju i lepe za duše naše dece. Prenosimo im naš strah, neizvesnost, tenzije i ludilo koje živimo, čak i ako o tim osećanjima pred njima glasno ne govorimo. Taj mladi svet je odnegovan u školstvu gde se autoriteti uspostavljaju zavođenjem reda i uterivanjem discipline koja obeshrabruje svako kritičko mišljenje i parališe osećaj slobode. Vaspitani su da ćute, slušaju i prihvataju šta im se kaže, bez primisli da preispituju. Stvaramo ljude koji čekaju da im ti „autoriteti“ nešto daju, uverene da oni sami sa svojom budućnošću nemaju ništa. Kada govorim studentima da moraju da preuzimaju odgovornost, ja vidim da me ništa ne razumeju. Odgovornost je za njih nepoznata kategorija. A da li profesori koji svake godine primaju nove klase glumaca preuzimaju deo odgovornosti šta će sa tim studentima posle biti? Sinoć se u Novom Sadu igrala predstava „Za šta biste dali svoj život“, koju je reditelj i profesor Haris Pašović uradio sa mojom generacijom studenata. On je primer profesora koji preuzima odgovornost, godinama vodi borbu da obezbedi mladim glumcima scene gde će igrati i radi na tome da se glas o njihovom daru što više čuje. Kad god se sretnemo pričamo koliko bi bilo važno da Novi Sad dobije još jedno pozorište, koje bi bilo otvoreno za ogroman broj izuzetnih mladih umetnika. Da te pitam nešto teško: za šta bi ti dao svoj život? Za šta bih ja dao svoj život? Zaista, šta nam je ostalo od ideala? Ali, znaš šta, mislim da bismo mi svi stariji morali da imamo jasan stav: ako bi bilo potrebno dati svoj život da ovde više nikada ne bude rata, onda bi to bilo ono što dugujemo svoj našoj deci. Da, za to bih dao svoj život. Pričali smo o tvom ličnom opredeljenju da se zauvek odmakneš od politike, ipak: da li intelektualac, umetnik, profesor univerziteta ima pravo da nema stav i da ćuti o stvarima koje nas okružuju? Naravno da imam stav i, kao što vidiš, pričam. Ali se isto tako pitam zašto se od nas toliko uporno traži da trošimo vreme pričajući u vetar? Ja se ustežem od reči koje se razvejavaju. Zar ne bi bilo tačnije pitanje: da li bilo koji čovek ima pravo da baca reči u vetar? Imam pravo da odbijam da govorim u vetar. To mi je dosadno. I prilično besmisleno. Borba protiv vetrenjača me puni gorčinom. Pre četiri godine sam dao ostavku na mesto direktora Drame SNP-a zato što sam shvatio da bi mi dalja borba odvukla život u smeru koji ne želim, u prostor koji bi me suštinski odvojio od glume. Objasni mi to. Moj poziv je razumevanje svih ljudi kakvi god bili. Svaka borba odvlači čoveka u osuđivanje „onih drugih“, a to je velika zamka za glumačku profesiju i ja ne želim time da se bavim. Na sceni se veoma dobro vidi šta znači kada neki glumac ima zaista razvijenu empatiju prema ljudskom biću a šta kada je nema nego je samo izigrava. Ogorčenost jede i ljudskost i dar. U novinarskoj profesiji je aktuelna rasprava ko ima pravo da određuje ko jeste a ko nije novinar. Koji glumac za tebe nije glumac, bez obzira na popularnost i broj osvojenih naslovnih strana? Uh. Teško mi je to pitanje. Imaš pravo da ga zameniš za lakše: ko jeste glumac? Onaj koji razume da ga izloženost ma koliko bila zahtev profesije ne čini bitnim. Pravi glumci shvataju značenje poruke: „Nisi ti bitan!“ Suština našeg poziva je da vrlo dobro razumemo, a onda da prenesemo i podelimo sa publikom sadržaje koje su napisali neki mnogo bitniji i veći od nas. Da budemo u stanju da na određeni način sebe poništimo i pronađemo perspektivu za razumevanje svih sudbina kao da su naše, jer su ljudske. Da svakom karakteru priđemo s plemenitošću i toplinom, ma koliko to nemoguće izgledalo. Glumci s kojima se ja radujem da radim veruju da je moć pozorišta u tome da svaki sadržaj učini razumljivim za svakog čoveka, a da smo mi u tom činu provodnici. Da li osećaš nepravdu kada ljudi govore o Vučiću kao glumcu? Pomešati mimikriju i glumu je po meni nedopustiva greška. Da li sad možeš da mi odgovoriš ko nije glumac? Gluma ne dopušta površnost, ne dopušta loš ukus, ne dopušta jeftin humor, ne dopušta da se svaka tezga zove pozorište. Nekad se znalo šta jeste i šta nije pozorište i da nije svako izmotavanje na sceni isto što i predstava. Znalo se da je biti klovn ozbiljna umetnost, pravila se razlika između pravog humora i površnog kreveljenja. Danas se sve pobrkalo i pomešalo. Umesto pitanja o ulogama koje su te „napravile“: ko su ljudi koji su najviše uticali da „porasteš veliki“? Podsetila si me ovim pitanjem na reči Pepija Lakovića: „Pazi, lepi, govoreći o drugima pričamo o sebi. Čak i kada ogovaramo.“ ... Da,... ko su sve ti ljudi? Moj otac. Moj deda, mamin otac sa kojim sam od malih nogu čitao Čehova u originalu,... sećam se našeg urlikanja od smeha kad bismo naišli na poneku rečenicu istančanog humora kakve umeju da ispišu samo istinski daroviti ljudi. Moja mama. Moja Jasna i naš zajednički život koji traje više od 20 godina. Dejan Mijač je jednom rekao: „Teški su, majku mu, ti umetnički brakovi. Zamisli da si Bojan Stupica, a da ti žena nije Mira Stupica.“ Nama je uspelo iako smo oboje glumci. Dugačak je spisak ljudi koji su me obeležili, ali ću se zaustaviti na porodici koja mi je udarila temelje. Šta ti danas deluje kao normalnije pitanje: kako je neko poludeo ili kako je ostao normalan? Mislim da je ljudima postalo jasno da je normalno poludeti. Kako se čuva ljudskost? Da li si otkrio tu tajnu? Ponekad pomislim da možda na svoju štetu preterujem sa ljubaznošću prema ljudima. Ali duboko verujem u reciprocitet davanja i primanja, kako si se ti poneo tako ti se i vraća. To govorim i svojim studentima i nadam se da ih ne učim pogrešno.