Odmor ili košmar

Da li bi i onima najrevnosnijima, da su poslušali godinama upućivane savete da se putovanje ne uplaćuje bez prethodne opsežne provere poslovanja turističke agencije na sajtovima APR-a i Narodne banke Srbije, kao i internet-stranicama na kojima putnici ispisuju svoja iskustva, to pomoglo da ne postanu žrtve turističkih prevara? Slučaj beogradske agencije S.A.B. pokazao je da ne bi. Ni pozamašno finansijsko znanje, ni trud uložen u istragu agencije, ne bi pomogao putniku ni dan pre putovanja, da otkrije da će više od 2.000 sklopljenih ugovora o letovanju ostati nerealizovano, a oko 6.000 putnika prevareno. Da li je onima koji su slušajući preporuke da se aranžmani ili avio -karte kupuju kod proverenih, kredibilnih agencija, pomoglo to što su se odlučili za Flaj Flaj trevel, agenciju koja je do pre mesec dana važila za najveću, najbolju, najnagrađivaniju? Nije, ostali su i bez karata i bez putovanja, iako je od ministra prosvete Mladena Šarčevića ista ta agencija dobila priznanje za doprinos dualnom obrazovanju, njene poslovnice otvarali su potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović i predsednik Privredne komore Marko Čadež, reklamirala se na vodećim TV stanicama i hvalila svim domaćim i stranim priznanjima u oblasti turizma. Upućeni tvrde da je „slučaj S.A.B.“ najveći problem ove vrste u poslednjih pola veka, te je već sada izvesno da postoji veoma mala šansa da svi putnici koji su uplatili letovanje preko ove agencije budu obeštećeni u punom iznosu. Preliminarna procena je da načinjena šteta iznosi oko 590.000 evra, odnosno da je broj putnika koji su oštećeni, jer je agencija zatvorena, a u procesu je i oduzimanje licence za rad, oko 6.000. Pošto garancija putovanja plaćena kod osiguravajuće kuće iznosi tek polovinu ove štete, preciznije 300.000 evra, što je i zakonski minimum, od te garancije moguće je obešteti sve putnike, ali sa polovinom uplaćenog iznosa. I uprkos činjenici da vlasnik ove agencije Stevan Buđić tvrdi da će on nadoknaditi ostatak iznosa, pitanje je da li ova turistička agencija, kao samo jedno od nekolicine njegovih preduzeća koja se bave svim i svačim, ima imovinu koja se može unovčiti do potrebnog iznosa. Takođe, pitanje je, tvrde sagovornici NIN-a, upućeni u slučaj, mogu li putnici uopšte, sve i da vlasnik ima ta sredstva, biti prioritet u odnosu na osiguravajuću kuću, koja će sasvim sigurno tražiti povraćaj bar dela novca koji je isplatila putnicima na ime osiguranja. Pojašnjenja radi, domaći propisi omogućavaju baš svakome da osnuje turističku agenciju, pa ih prema evidenciji nadležnog ministarstva ima 560, a gotovo još toliko ima i subagenata, odnosno preprodavaca aranžmana. Po pravilu su to društva sa ograničenom odgovornošću, koja se osnivaju sa minimalnim osnivačkim kapitalom i garantuju samo imovinom tog preduzeća, koja u većini slučajeva ne vredi ništa ili jako malo. Propisi turističkim agencijama nameću i obavezu dobijanja licence za obavljanje ove delatnosti, ali i ona se očigledno stiče bez dovoljno jakih uslova da bi se potencijalne prevare svele na minimum. Takođe, svaka turistička agencija mora imati polisu osiguranja kod neke od osiguravajućih kuća, namenjenu obeštećenju putnika, i iako naš zakon propisuje minimum 300.000 evra garancije, što je daleko više nego u zemljama okruženja, ni to nije dovoljan garant da se putnici zaštite od prevare. Goran Petković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši državni sekretar za turizam, kaže za NIN da je povećanje garancije na 300.000 evra dobar pomak, jer za razliku od nekih prošlih vremena ta polisa je barem naplativa. „Nema tog mehanizma ili propisa koji u tržišnoj ekonomiji može potpuno zaštititi potrošača, u ovom slučaju korisnika usluga neke agencije od rizika. Očigledno smo došli do trenutka kada se postavlja pitanje da li bi agencije trebalo da budu društva sa ograničenom odgovornošću ili bi ipak trebalo da budu privatna preduzeća, što u našem zakonu ne postoji, kako bi onda vlasnik garantovao ličnom imovinom, a ne imovinom firme“, kaže Petković. On dodaje da je kod nas problem i spor stečajni postupak. „Kada se ovo desi u Nemačkoj, i pre nego što putnici saznaju da su prevareni ili iz bilo kod drugog razloga agencija preko koje su uplatili letovanje ima problema sa realizacijom putovanja, nadležni će imenovati stečajnog upravnika i on će sa vlasnicima smeštaja sa kojima agencija ima ugovore, dogovoriti rešenje. Drugim rečima, mehanizmi zaštite putnika su efikasniji i teže će doći u nemilost, odnosno ostati na ulici sa koferima zato što agencija nije uplatila vlasniku smeštaja ili prevozniku novac.“ Petković upozorava da bi trebalo razmisliti o razvrstavanju agencija, odnosno njihovoj klasifikaciji. „Najpre je potrebno odvojiti agencije, odnosno tur-operatere, koji se bave organizacijom putovanja, od agenata. Nakon toga, ove prve podeliti na velike, srednje i male, ali i uvesti obavezu da polisa osiguranja bude u iznosu njihovog prošlogodišnjeg prometa, a ne da bude 300.000 evra fiksno. Jer, putnici se moraju zaštititi od propasti agencije tako što će svi moći da se obeštete od aktivacije polise, a ne kao u slučaju S.A.B. da je polisa 300.000 evra, a oni zaključili ugovore koji vrede 600.000 evra. I Petković, baš kao i Nenad Bumbić, urednik Potrošačkog savetnika, napominju da je rešenje i da se uvedu obavezni vaučeri osiguravajućih kuća, koji bi bili sastavni deo aranžmana. „Jedan od načina da se putnici zaštite jeste da se, po predlogu nemačkih stručnjaka, uvede obavezno osiguranje svakog pojedinačnog putovanja koje bi funkcionisalo slično kao zdravstveno osiguranje. Putnici bi prilikom kupovine aranžmana dobijali i polisu, odnosno vaučere, i u slučaju da agencija ne može ili neće da realizuje ugovor, putnik bi mogao da pozove centar koji je naveden na polisi i da zatraži da osiguranje plati dogovoreno putovanje“, objašnjava Bumbić i kaže da dok ovakav sistem ne bude uveden putnici treba da izbegavaju kupovinu aranžmana znatno pre putovanja. Sa druge strane, problem sa ovakvim rešenjem mogao bi biti, osim nedostatka političke volje i pritiska agencija da se ovo izbegne, i otpor osiguravajućih kuća koje i ovako jedva pristaju da izdaju polisu, a kada bi se uslovi pogoršali, odnosno kada bi njihov rizik postao veći, pitanje je da li bi bilo koja od njih htela da sa bilo kojom turističkom agencijom u Srbiji sklopi ugovor o osiguranju. Lice takvog propisa moglo bi biti sređivanje stanja na turističkom tržištu, ali naličje bi svakako donelo gašenje znatnog broja agencija, koje ne bi mogle ispuniti uslove, jer svojim kapacitetom nisu u stanju da obezbede dovoljno novca. To bi ne samo povećalo cenu turističkih aranžmana, jer bi se smanjila konkurencija, nego bi i dovelo do gašenja i onih malih agencija koje godinama pošteno i savesno posluju. Aleksandar Seničić, direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija Juta, kaže da će ovih dana Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija dostaviti njihove predloge za izmenu propisa, kako bi se kontrola agencija učinila efikasnijom, baš kao i obeštećenje putnika u slučaju propasti agencije. „Činjenica je da je potrebno naći meru u izradi novog propisa, jer samo povećanje limita sa 300.000 evra na pola miliona ili milion evra, a što se pominje kao mogućnost, može umanjiti šansu da putnici ostanu bez obeštećenja, ali i dovesti do gašenja malih agencija u unutrašnjosti Srbije. Seničić smatra da je potrebno razmisliti da li turističke agencije mogu poslovati kao d.o.o. ili je ipak potrebno da se na drugačiji način registruju, ali i kaže da će nadležnima predložiti uvođenje klasifikacije turističkih agencija. „Suština je da agencije posluju po sličnom principu kao i osiguravajuća društva, a sa druge strane, osnivanje osiguravajućeg društva propisuje neke strože uslove i postoji supervizor njihovog rada, a to je NBS. Agencije se, opet, osnivaju lako, sa malo novca, malo vrednom imovinom i nema adekvatnog kontrolora, dok se ne desi šteta ili prevara. Juta nema javna ovlašćenja, ali mi ne bismo imali ništa protiv kada bismo u budućnosti postali neka vrsta supervizora, odnosno kada bismo umesto državnih organa izdavali licence i kontrolisali rad agencija. Nas bi u tom slučaju kontrolisala država, ali mislim da je efikasnije da to radi neko ko se bavi turizmom i kome je u interesu da sistem funkcioniše, nego da registraciju vrši APR ili kontrolu turistička inspekcija koja nema kapaciteta da se na adekvatan način bavi svime što je u njihovoj nadležnosti“, kaže Seničić. On dodaje da će ministarstvu predložiti da se agencije klasifikuju na one koje se bave samo domaćim turizmom, one koje rade i domaće i inostrane aranžmane, ali samo sa autobuskim prevozom i one koje rade destinacije sa avio-prevozom. U zavisnosti od toga u kojoj su grupi, propisivali bi se i uslovi koje neka agencija mora da ispuni da bi mogla da obavlja svoj posao. Od tehničkih uslova, poput imovine i broja zaposlenih, do finansijskog obezbeđenja u vidu polise osiguranja i depozita. „Suština je da uvedete propis po kome će polisa štititi putnike i garantovati obeštećenje, a obavezan depozit na nekom računu će služiti, u slučaju da agencija propadne, da se namiri država za poreze, radnici za plate, dobavljači, odnosno partneri i na kraju i sami putnici“, kaže Seničić. On objašnjava da se kriterijumi moraju pooštriti i za male i za velike agencije, ali da oni ne budu isti za sve, kao što je sada slučaj. Sagovornici NIN-a objašnjavaju da je problem sa agencijom S.A.B. nastao verovatno zato što su zakupljivali više kapaciteta na letovalištima i tako napravili dugove. Takođe, veruju da je bolje da putnici ne podnose pojedinačne krivične prijave protiv vlasnika ove agencije, jer će u tom slučaju osiguravajuća kuća obustaviti isplatu polise dok se slučaj ne okonča na sudu, a to u našem sistemu znači - godine. To je, između ostalog, i jedan od razloga zašto se protiv vlasnika i odgovornih lica podnose tek prekršajne prijave, iako prevara putnika, poput ovih ili one koju je počinio vlasnik subotičke agencije San end Si, kada je pokupio novac od putnika i pobegao u Mađarsku, ne bi smela da bude samo prekršaj. U turističkoj inspekciji pak kažu da oni obavljaju redovne i vanredne kontrole turističkih agencija, te da su prošle godine oduzeli čak 15 licenci za rad. Reaguju na svaku prijavu koju upute građani nezadovoljni uslugama agencija, ali kažu da je potrebno usvojiti, a onda i primenjivati propise koji će barem u određenoj meri preduprediti prevare putnika od strane agencija. Komentarišući slučaj S.A.B., Vera Božić Trefalt, pomoćnik ministra trgovine, turizma i telekomunikacija u sektoru za turizam, kaže da oni pokušavaju sa Jutom i osiguravajućom kućom pronaći način da se putnici obeštete u punom iznosu, ali će to u ovom slučaju biti teško ostvarivo. „Svaki slučaj je različit, od onih da putnici nisu dobili ono što je ugovoreno i plaćeno, do klasičnih prevara vlasnika. Mi imamo mehanizme da kaznimo, odnosno da podnesemo prijave i zahtev za oduzimanje licence, ali je problem kako unaprediti mehanizme da do ovih situacija dolazi što ređe“, kaže ona. Osvrćući se na nedavnuo situaciju sa agencijom Balkan fan, koja je putnicima prodala aranžman za putovanje u Rusiju sa kartom za utakmicu Srbija - Brazil, a onda nekoliko dana pred put obavestila putnike da karata nema, ova sagovornica NIN-a, objašnjava da je inspekcija bila u kontroli, ali da agencija nije kažnjena. „Nisu prekršili zakon, jer su na vreme obavestili putnike da je njihov partner u inostranstvu odgovoran za karte, odnosno da je on prevaren i oni su odmah po saznanju, obavestili svoje putnike. Takođe, ponudili su im povraćaj novca, kao i druge pogodnosti kako bi kompenzovali štetu. Postupili su u skladu sa svojim obavezama“, odgovara Vera Božić. Narastajući problem prevarenih putnika, zahvaljujući labavim propisima i slaboj kontroli turističkih agencija koje niču kao pečurke, alavosti njihovih vlasnika koji ili sa predumišljajem varaju putnike ili propadaju nedorasli ni umećem, ni finansijski, ni kadrovski poslu kojim se navodno bave, bacio je u senku potrebu da se putnici dodatno zaštite, a država zaradi. Na primer, propisom kojim bi agencijama, baš kao bankama, zabranjivao da aranžmane prodaju po višem kursu evra, umesto po srednjem. Ili da država prikupi više prihoda boljom kontrolom njihovog rada, pošto je očigledno da se agencije služe prodajom jeftinih putovanja legalno, izdavanjem fiskalnog računa i skupih fakultativnih izleta u kešu, na ruke, tokom samog putovanja, u autobusu. A dok se sve ovo ne sredi, ako je to uopšte moguće u državi u kojoj se zakoni uglavnom ne primenjuju, a instrumenti zaštite poverioca ne funkcionišu, pa tako ni kada su poverioci tek putnici koji bi da se odmore na letovanju, Nenad Bumbić savetuje svima da izbegnu korišćenje usluga agencija, te da na put idu s rezervacijom direktnog smeštaja preko proverenih sajtova.