Sedam logičkih grešaka

NJegovog učitelja - Vojislava Šešelja - izvesni profesori stilistike i retorike poredili su sa Demostenom, čije je kotrljajuće „r“ bila samo dodatna, mehanička, sličnost sa liderom radikala. Najveći govornik antičke Grčke navodno se s tom manom izborio držeći nož pod jezikom, a lider radikala odazvao se na poziv Haškog tribunala, pa ga je i u besedničkim naporima pretekao njegov učenik. Govori Aleksandra Vučića su kao jedan. Živopisni, dinamični, stilski uobličeni, efektni i - prepuni na isti način upotrebljenih logičkih grešaka. On znalački upotrebljava stilske figure, fonostileme, idiome i poslovice, čak i dijalektizme po potrebi i u zavisnosti od toga s kog dela Srbije se obraća, smenjuje rečenice po značenju pažljivo štiteći dinamiku govora i ne dopuštajući tako pažnji slušaoca ni trenutak predaha - ali ciljeve, na kraju, ipak postiže izvođenjem zaključaka koji se logički ne mogu izvesti. Kad smo kod lidera radikala, evo kako je, gostujući na TV Pink, Vučić obrazložio „krizu“ u Hrtkovcima u danu u kome se Šešelj ponovo uputio ka tom mestu. „Kad zabranimo, obezbedimo, kažu - jao napravili ste geto od Hrtkovaca. Pa, čekajte, šta hoćete? Je l` hoćete da svi uđu i da dozvolimo da rade šta hoće i da imamo pet stotina tuča na svakom koraku i da imamo krvoproliće i da imamo sutra nastavak sukoba, a da jedino žrtve budu meštani sela Hrtkovci.“ Hiperbola i gradacija upotrebljene su za izazivanje straha od drugačijeg rešenja do njegovog. Stilski elementi nadopunjuju nedostatak logike, čijom se velikom greškom smatra lažna dilema, predstavljanje stvarnosti, u kojoj postoji mnoštvo rešenja, kao da u njoj postoje samo dva. U ovom slučaju Vučićevo i apokalipsa. „Na kraju će građani Srbije dati sud o tome pitanju (KiM). Da li kao predsednik Republike želim da se ponašam kao svi drugi i da zabijem glavu kao noj u pesak i da kažem, nema problema čekaćemo još 200 godina dok i vaša deca i vaši unučići budu prolazili kroz iste muke kao mi, naši očevi i naši dedovi, ili ste spremni da nešto uradite što će biti kompromis i za Srbe i Albance - ja sam spreman da pokušam znajući da će za to biti potrebno da platim cenu koju je nemoguće izdržati i opstati na vlasti“, rekao je Vučić. Ovom varkom predsednik se često služi i u raznorodnim situacijama. Ako se ne dogovorimo s Prištinom, da li treba da se desi nova Oluja - tim modelom plus strahom od ekonomske propasti često se „argumentuje“ stav da treba da bude onako kako je isplanirano, mada se često ne zna ni šta je isplanirano. Na primer, referendumsko pitanje još je javnosti nepoznato, ali je poznato da se „referendumu protive svi oni koji misle da time ruše njega…“. „Ako ne dobijemo 50 odsto plus, onda referendum neće uspeti. Oni misle da su mene srušili time. Nije problem, ali srušili ste zemlju, našu budućnost i šansu da dobijemo više nego što sada imamo… Srbi treba da odluče i kažu šta žele, a moja obaveza je da budem ozbiljan i gledam u budućnost, da imamo više investicija“. Da protivnici ruše njega kritikom referenduma - zamena je teza, jer je kritika čina (zbog uslova za referendum, ili opšteg stava prema načinu rešavanja kosovskog pitanja) zamenjena tezom koju je Vučić svojim protivnicima proizvoljno pripisao. Pa se jedna nadograđuje drugim zamenama teza i gradacijom - ne samo njega, nego i zemlju i njenu budućnost. Poruka – „ako mogu da nađu nekog ko će da bolje da reši taj problem - evo ja se odričem odmah čega god hoće, samo da vidim kako ćete to da uspete“, vešto je balansiranje između uloge žrtve i najboljeg. Balansiranje između - ne moram ja i to mogu samo ja - unosi dinamiku u govor, ali jednako izražajno upućuje na zaključak da je reč o još većoj žrtvi zbog toga što on ničim, pa ni potrebom da vlada (koju nema) nije primoran da rešava tako teško pitanje. Sem, naravno, ljubavlju prema Srbiji. U kojoj su u odnosu na njega, najsposobnijeg, svi inferiorni. Jednako često „ne treba“ ili „neće da govori“ o nečemu što na kraju ipak kaže. Kontrast u jednoj rečenici na čijem početku kaže da se zalaže za mir, uzdržavanje od nasilja, a „ne mora da govori o tome koliko na severu Kosova ima oružja i ljudi koji bi bili spremni da ga upotrebe“ - efektan je i za ratobornog koliko i za mirnodopskog slušaoca. Uzgred, Kosovo je problem u vezi sa kojim se predsednik precizno služi čak i fonostilemima - rečima koje neprijatno zvuče kao što su - čekić, nakovanj, ring - da bi dodatno dramatizovao sopstvenu poziciju. U vezi sa tim nikada se ne služi svojim čestim uzrečicama - ako ne grešim, ako sam u pravu, ako nisam, ispravite me - jer ne želi da ostavi utisak da govori o stvari koja mu je sporedna ili kojom ne stiže da se bavi zbog prezauzetosti (izvesni član LDP je napadnut u Hrtkovcima, tužilaštvo je, ako se ne varam, pokrenulo istragu…) On novinare, koji će teško ikada stići da ga „isprave” stavlja u inferiornu poziciju obraćajući im se imenom, odgovarajući im kontrapitanjem koje sadrži tvrdnju da su oni neobjektivni, a on sam protiv svih. „A da pitam ja vas nešto?” ili „Znam da biste više voleli da razgovarate sa opozicijom sad, ali eto strpite se za toliko”, kazao je nekoliko puta novinarima javnog servisa, koji tu diskusiju nisu nastavljali, naravno, jer bi se emisija pretvorila u raspravu o tome koga oni, novinari, vole. Mat pozicija za novinare slična je onoj u kojoj je današnja opozicija, a borba protiv opozicije je jezički i logički najživopisnija od svih Vučićevih borbi. Najčešće, on poziva na oponentovo kršenje pravila i čini logičku grešku - tu kvokve. „A šta ste uradili od 2000. do 2012. godine, vi DOS-ovski kandidati”, pita Vučić. Osim etiketiranja asocijacijom da je DOS bio nekakva pošast, on neprekidno podseća birače da su oni bili još gori - i da zbog toga treba da zaborave kakav je on i šta čini. Ako, pak time oseća da nije dovoljno ugrozio kredibilitet sagovornika koristi se argumentom ad hominem - kada prelazi na ličnost sagovornika: Dragan Đilas i Boško Obradović su „secikese koje bi da dođu na vlast koristeći Kosovo”, a Saša Janković i Vuk Jeremić „žele makedonski scenario u Srbiji“. Potom slede još dva ubojita oružja. Jedno je izmišljanje ad hok hipoteza - tvrdnje kojima se predviđaju posledice druge tvrdnje, koja se želi sprečiti. Pred izbore naročito izražena specifičnost Vučićevih govora je da će nas opozicija vratiti u prošlost. Pobeda tako nikada nije bila laka ni izvesna, čak i kad je postala izvesnija nego bilo čija pre vlasti SNS. Od lokalnih, beogradskih do predsedničkih izbora - naprednjaci su uvek u strahu za Srbiju i šta će s njom biti kad oni izgube - kao što su unapred znali i obelodanili kako će ih opozicija kritikovati, pa kritiku unapred paralisali kontraargumentom. Vučić i sad prejudicira: „NJihovo objašnjenje za naivnu srpsku javnost će biti da ne može referendum da se održi u uslovima diktature.“ Svako ko misli da u takvim uslovima ima malo istine - naivan je, dakle. Kao i svako ko ne veruje da je ono što je prethodilo nekom događaju moralo biti i njegov uzrok. Ne samo „pljačkaše privatizacije“ i „opustošen budžet koji su zatekli“ kao uzroci smanjenja penzija i plata, nego i procesi u odnosu prema Kosovu i Metohiji bivših vrhuški koji su po njemu rezultirali izgubljenim ratom 1999, martovskim pogromom 2004 (jer se insistiralo na standardima pre statusa), pa proglašenjem nezavisnosti 2008. i konačno 2010. i 2011. kada je vlast pokušala da ospori deklaraciju nezavisnosti pred međunarodnim sudom pravde po čijoj presudi je „Kosovo steklo nezavisnost na legalan način, na naš zahtev“. Ređajući događaje - post hok ergo propter hok- ubedljivo sugeriše da će sva krivica za kosovski ishod biti tuđa, ne njegova. „Sad bi neko da se to zaboravi, ali neće druga strana i niko u svetu neće. Za svoje greške moramo da plaćamo cenu“, zaključio je. Mada pogrešno. Metodološki, ali i činjenično, jer kosovska strana nije tako stekla nezavisnost. Vučić već zna: „Kakvo god bude rešenje, Srbi mi neće oprostiti“, a oprostiće mu baš zato - znao je za sopstvenu žrtvu, ali je ipak podneo. Gradacija tu služi da se u samo zbivanje uvuče birač, pre nego što dođe do konačne odluke (referendumske o KiM, na primer) koju on ne treba da doživi kao tuđu i nebitnu. Jer takva kalkulacija birača Vučiću ne bi bila od koristi. Iz tako „neravnopravnog“ položaja, sam protiv svih - tačnije desetorice, na koliko je protivnika insistirao tokom predsedničke kampanje, neprekidnim napadom protivnike drži u ćošku defanzive. Sam protiv svih nije samo u odnosu na opoziciju, nego i svekoliki Zapad - jer „da je on predložio da se svi Srbi u regionu ujedine bio bi u Briselu okačen na jarbol umesto neke od zastava koje tamo vise“. Neprijatelj je često i zamišljen. Nebrojeno mnogo puta se srpski predsednik na javnim konferencijama obračunavao sa Tviterom, nekim medijima, nekim novinarima i nekim plaćenicima. Da je zadatak bio da svaki put, kad je imao potrebu da odgovori „nekima koji kažu da“ napravi foto-robot svog neprijatelja, mogao bi se smatrati uspešno izvedenim. Zahvaljujući baš toj specifičnoj poziciji on uspeva da zadovolji zahteve širokog kruga raznovrsnih birača, kakav, po mišljenju analitičara, još dugo niko neće zaokružiti. Citati doprinose zadovoljavanju različitih zahteva, unose živost i neguju širinu. Margaret Tačer on citira kad priča sa poslovnim svetom, a Tita i kneza Miloša kad se obraća raji. Zlu ne trebalo, imenom će i prijateljski oslovljavati i Angelu (Merkel), Aleksisa (Ciprasa), Petra (Porošenka)… Pauze pravi kod neprijatnosti, dodirne naočari ili obriše znoj sa čela, što onome što će uslediti osigurava dodatnu uverljivost. Gestikulacijom odaje utisak da je jedan od običnih što njegovim govorima dodaje jedini začin koji nedostaje da čorba ne bi bila bljutava - utisak iskrenosti. Vučić zna da je idiom jedan od najfunkcionalnijih izraza, pa tako u njegovim rečenicama često se čuje - smrsiti konce, lupati glavu, slomila se kola na meni, a najčešće tu stilsku obojenost izraza upotrebljava kad govori o političkim protivnicima - složni kao rogovi u vreći, nema hleba bez motike, presipati iz šupljeg u prazno, okačiti mačku o rep, udaraćemo se u prsa. „Rekao sam sebi – nemaš pravo da saginješ glavu, ti predstavljaš Srbiju. Taj film nećete gledati“ (pre ovogodišnje posete Hrvatskoj). Nažalost, generalizacijom se služi gotovo isključivo kad govori o sopstvenom narodu - lenji, neradnici, zavidni, ne praštaju uspeh. „Oni bi hteli da rade jedan mesec (na njivi), pa od toga žive 12 meseci“, kazao je o seljacima koji gaje pšenicu. „Mi Srbi nikada ne volimo da posmatramo realnost, više volimo da živimo u sopstvenom svetu i kažemo -ja ću da posmatram kako hoću”, „jer se stvari u Srbiji ne posmatraju racionalno, već se sve posmatra iz svog ugla i interesa” i još mnogo toga. „Zar mislite da je to realno i moguće? Nema u Srbiji 83 odsto idiota, nemoguće je da ih bude”, komentarisao je istraživanja na koja je naleteo i u kojima se navodi da taj procenat građana misli da je napad na Marka Đurića na KiM bio izrežiran. Generalizacija, zamena teza, ad hominem, sve u jednom, pak, kad nisu dovoljni Vučić prelazi i na vulgarizme. Uverljiv, prirodan, jasan, konkretan i uzbudljiv govornik, koji se ne koristi banalnostima i klišeima - kakav Vučić jeste - ne uklapa se, po teoriji, u tip ljudi koji upotrebljavaju vulgarizme - oni su „opšteg siromaštva duha, intelektualne i jezičke nemoći, nekulture izražavanja”. Pa, ipak, njegovi izrazi „sram bilo bednike koji politički kapitalizuju ubistvo (Olivera Ivanovića)”, „neki su kreteni objašnjavali da su pobedili u nečemu 2011,” „ne mogu da komentarišem gluposti” - otkrivaju da iza umeća postoji strast i glad koja čoveka ogoljava do primitivizma. I da je često viđena skromnost - „mediji kažu da ću biti prvi, a ja nisam siguran da ću biti“ (prvi državnik koga je turski predsednik lično sačekao na aerodromu) - lažna. Uz sve te idiote i zabludele duše valjda niko ne bi trebalo da ima dilemu ko će, umesto njih, valjano izabrati. Unapred tek da se zna - onaj ko dnevno čita između 500 i 600 stranica dokumenata, što tajnih, što javnih, u vezi sa KiM. „Jer tad znate nešto više od drugih i morate da preduzimate odgovorne mere“ - oslobodio je Vučić birače tereta slobode.