Gvantanamo u Nemačkoj

Moto pod kojim Austrija od prvog dana jula predsedava Evropskom unijom, „Evropa koja štiti“, taman je dovoljno višeznačan da odgovori na tri najvažnija pitanja – šta je tačno „Evropa“, ko je napada i šta odbrana podrazumeva – mogu da različitim danima da zvuče potpuno različito. Međutim, austrijski kancelar Sebastijan Kurc se postarao da ne bude dileme oko toga šta on smatra najvećom pretnjom po opstanak Evrope iz vlažnog sna konzervativaca – istorijski nevine, bele, hrišćanske, dakle, dokazivo fiktivne. Pored svakodnevnih merkanja s Putinom i Trampom i pregovaranja „mekog“ bregzita, Kurc je kao glavno zaduženje zvaničnog Beča naveo okončanje sistema kvota na osnovu kojih bi članice EU trebalo da prihvate određeni broj izbeglica. Nijedna zemlja ih neće svojevoljno primiti u velikom broju, veli on, i tu diskusiju treba napustiti. Kao bivši šef austrijske diplomatije se već profilisao kao kritičar politike „otvorenih vrata“ nemačke kancelarke Angele Merkel, pa ne čudi što iz kancelarske fotelje slobodnije predlaže slanje vojske na spoljne granice EU, čija bi granična policija Fronteks u naredne dve godine svakako trebalo da dobije 10.000 novih pripadnika. Vitla i mogućnošću zatvaranja državnih granica, a naposletku je predložio i uvođenje „bezbednih zona“ na ratom zahvaćenim teritorijama na kojima bi Fronteks osigurao minimalne uslove za preživljavanje potencijalnih novih izbeglica. Ovi koraci su ranije već bili preduzeti u Siriji, s delimičnim uspehom. Pogibije jesu bile ređe no inače, što je i bilo očekivano, ali su izbeglice svejedno nastavljale svoj put ka Evropi. Ne zato što žele po svaku cenu švedski standard, već zato što je budućnost nemoguće graditi dok avioni svakodnevno nadleću ruševine, štedeći bombe zbog prilično labavog dogovora. Međutim, Kurcova argumentacija zvuči toliko hladno i racionalno da je ni ovakvi, očigledni previdi uopšte ne krnje, i to je najveći problem evropske politike, kako tvrdi malteški novinar i antropolog Ranijer Fsadni. „Sudbina Evrope zavisi od desničara. Racionalno mišljenje podrazumeva logičko obrađivanje onoga što opazimo. Racionalno ponašanje podrazumeva delanje u skladu s takvim mišljenjem i ciljem koji želimo da postignemo. Racionalno, dakle, ne mora da bude ni opšte razumno, a kamoli humano. Svi od trogodišnjaka do Donalda Trampa znaju da je nerazumno, a racionalno ponašanje ponekad najdelotvornije, i stvaranje alternative takvoj politici mora da krene od priznanja da je uspon evropske desnice u direktnoj vezi s time da danas ona zvuči održivo, iz svoje perspektive“, piše on. Kurcov vidokrug istovetan je vidokrugu Austrijske narodne partije, čiji je predsednik, i koja je bezmalo rasističkom retorikom postala parlamentarno najprisutniji akter posle izbora krajem prošle godine. Kurc je, formiravši vladu iz redova svoje partije, profašističke Slobodarske partije i nestranačkih ličnosti, odobrio niz kontroverznih, ali očekivanih mera. Granična policija je izbeglicama konfiskovala mobilne telefone, papirologija za dobijanje azila košta astronomskih 870 evra, a davanja su smanjena na 570 evra mesečno, što je upola manje od granice siromaštva u Austriji. Stambena davanja su 1.400 evra, a kirija u jednoiposobnom socijalnom stanu u nezanavljanim zgradama u predgrađu iznosi 1.100 evra mesečno. Čini se da nedavne slike utamničene dece na meksičko-američkoj granici uskoro neće biti nezamislive ni u alpskoj državi. Naposletku, Kurc tvrdi da će priliv izbeglica radikalno izmeniti tkivo austrijskog društva, premda se Austrija u poslednje tri godine suočila sa svega 150.000 zahteva za azil, što je manje od dva odsto njene ukupne populacije. Istog dana kada je Austrija počela da predsedava EU, Angela Merkel je morala da se izjasni o „masterplanu“ za imigrantsku politiku Horsta Zehofera, lidera bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) i ministra unutrašnjih poslova. Od 63 tačke, Merkelova i njena Hrišćansko-demokratska unija (CDU) su prihvatile „62 i po“, kako je navedeno, čime će ovlašćenja šefa policije biti proširena, a određena slova zakona promenjena. NJegovi koraci su politički takođe bili vrlo racionalni – s jedne strane se saglasiti s „evropskim rešenjem“ Angele Merkel, a potom, u slučaju da ono izostane nakon mini-samita s petnaest šefova članica EU, izraziti saglasnost s Kurcovim kursom. Najdalje što je na samitu zaključeno bilo je da postoji mnogo „dobre volje“ za zajedničko rešavanje posledica migrantske krize. Otuda se u Nemačkoj očekuje vraćanje izbeglica koje su registrovane u nekoj drugoj članici EU, ili koje su drugde podnele zahtev za azil, a isto će proći i izbeglice koje već imaju zabranu ulaska u Nemačku. U planu su navodno i ukidanje finansijske pomoći izbeglicama, uvođenje bezgotovinskih naknada umesto novca, kao i produžavanje perioda u kojem potražioci azila dobijaju samo pomoć za svoje osnovne potrebe. Nemačka vlada ni 100 dana nije napunila, a njeni mnogo puta testirani demohrišćanski temelji su se prvi put ozbiljno zatresli. Merkelova se odjednom našla u cipelama perifernih stabilokrata – morala je da ćutke prihvati tuđe uslove, u ovom slučaju uslove koalicionih partnera, kako se politička kriza u čijem je stvaranju učestvovala ne bi produbila. Naposletku je na sporazum pristala i treća članica koalicije, Socijaldemokratska partija (SPD), iznudivši donošenje zakona o naseljavanju stručnjaka i preimenovanje „formiranja tranzitnih centara“ duž nemačke granice u „tranzitne postupke u policijskim objektima“. Čudo je ta semantika – drugačije zvuči, a isto znači. Izbeglice koje neće biti puštene u Nemačku će biti smeštene u policijske postaje, čime pravno neće stupiti na nemačko tlo. Iz njih će potom biti proterivane u zemlje gde su registrovane, ili, ako je prvobitno mesto registracije neutvrdivo, u Austriju. Postoji bojazan da će ovakav legalni vakuum stvoriti prostor za nenadgledano kršenje ljudskih prava, a simptomatično je da je SPD pre tri godine s gnušanjem odbio ovakvo rešenje, tvrdeći da „nikada neće glasati za Gvantanamo u Nemačkoj“. Danas čak i šef njihovog poslaničkog kluba u Bundestagu Tomas Operman zagovara deportaciju izbeglica preko Sredozemlja u još neizgrađene prihvatne centre u Libiji, Maroku i Tunisu. Šta se onda promenilo? Isto što i u Austriji. Imigraciona politika tamo izvesno ne bi dobila kvalitativni prefiks „anti“ da se kao ozbiljna snaga u areni nije pojavila profašistička Slobodarska partija koja je i umerene konzervativce gurnula udesno. CSU bi verovatno i dalje slepo pratila odluke Merkeline CDU da se naizgled niotkuda u parlamentu nije kao glavni opozicioni glas probila jednako desničarska partija Alternativa za Nemačku. Ove dve stranke su u kratkom roku zadobile poverenje mnogobrojnih razočaranih glasača sa svih delova ideološkog spektra, fokus stavljajući na migrante kao glavne krivce za ekonomsku i društvenu krizu. Priznaju da društvena nejednakost postoji, da raste, ali i da su najveći trenutni problem, ako već ne uzrok, ti prokleti migranti čiji su ajfoni dokaz njihovog basnoslovnog bogatstva. Unesrećenima treba pomoći samo kad su bedni. Jednostavno, u datim okolnostima, desničari su zvučali racionalno, ponovo, iz svoje perspektive. Podruku s racionalnošću ide i vladavina prava, tako bar kažu, a ispostavilo se da je novom sporazumu vladajuće koalicije u Nemačkoj prethodio drastičan pad poverenja u institucije. S jedne strane stoje činjenice. Broj pristiglih izbeglica u Nemačku je od 2015, kada ih je bilo rekordnih 890.000, u naredne dve godine padao na 280.000, odnosno na 187.000, što je bila prihvatljiva kvota konzervativcima na vlasti. Ova statistika je umnogome posledica zatvaranja balkanske i sredozemne rute. Međutim, članovi Alternative za Nemačku su širenjem neproverenih informacija i podsticanjem neutemeljenih bojazni podgrevali sumnju da su brojke verodostojne. S druge strane je upravo efikasno nemačko pravosuđe prošle godine usvojilo žalbu skoro svakom drugom odbijenom azilantu. Ovo je stvorilo birokratski pakao u kojem se, naravno, ponovo nije govorilo o tome da je mnogo azilanata bespravno odbijeno, i šta dovraga raditi s nezaustavljivim prilivom ljudi bez doma i elementarne perspektive, već se raspredalo o tome koliko će svi sudski troškovi koštati državu, inače ekonomski najsnažniju u EU. Situacija u Italiji, trećoj članici novoformirane antiimigracione osovine, unekoć je drugačija i specifičnija. Italijanski šef policije Mateo Salvini, inače lider isprva milanske secesionističke, a potom unitarističke Lige, godinama ozloglašene zbog otvorenog rasizma, najavio je zabranu uplovljavanja brodova s izbeglicama u italijanske luke, što je i ranije ove godine definisao kao svoj primarni cilj. Za godinu dana je od nekoga ko ljubi skute Marin le Pen, Trampa i Putina i od nekoga ko mrzi „lopovski Rim“ postao omiljeni političar na Čizmi i mrzitelj Brisela. Od podsmeha je došao do podrške. Ponovo, reč je o politički sirovom, ali i racionalnom čoveku koji, uz koalicione partnere iz pokreta Pet zvezda, posrnulu italijansku ekonomiju želi da uspravi proterivanjem izbeglica. Specifičnost tamošnjeg scenarija je posledica stereotipne italijanske lenjosti. Kao jedna od glavnih pristupnih tačaka izbeglica, Italija je dugo migrante puštala bez uzimanja otiska prstiju. Kada su je Austrija i Nemačka prošle godine upozorile da mora da povede više računa, učestalost uzimanja otiska prstiju je porasla s 20 na 85 odsto. Merkelova je tada italijanskim vlastima obećala isto što i svima – veću solidarnost u raspoređivanju tereta. To se nije dogodilo, a sve izbeglice koje su vraćene s graničnih prelaza bogatijih zemalja stizale su natrag u Italiju kao mesto gde su prvi put registrovane. Čini se da jedino što stoji na putu početku zatvaranja državnih granica unutar EU jeste profit. Prema različitim procenama, ovaj korak bi EU godišnje koštao između 23 i 63 milijarde evra, a konzervativci strahuju i da bi otežano kretanje građana za kratko vreme dovelo do masovnog nezadovoljstva evropskih domorodaca. Ko zna, možda bi se građani, skučeni u svojim državama, osetili kao da im je pravo na slobodno kretanje oduzeto? Pomalo kao izbeglice, dakle, kojima je, ipak, mnogo gore. Koliko li će tek da se razočaraju ako ostanu na Balkanu! Međutim, šef predstavništva Visokog komesarijata za izbeglice (UNHCR) u Srbiji Hans Fridrih Šoder je rekao da se odustalo od ideje stvaranja velikog prihvatnog centra van teritorije EU, kao i da kriza nije u broju izbeglica, već u izostanku jasne strategije na nivou EU. Ali, jasna strategija Kurcu, Salviniju i Angeli Merkel verovatno ne bi ni odgovarala. Izgubili bi u tom slučaju glavno strašilo kojim prestravljuju svoje glasače – ljude koji su prešli na hiljade kilometara da bi sačuvali život ili makar zamisao koliko-toliko smislenog života, što je zabluda koja se, izgleda, ne prašta.