Ružičasti kaskader na čelu kulture

Kada prestoni grad od blizu dva miliona stanovnika sve svoje kulturne manifestacije prepusti prvom čoveku muzičke produkcije TV Pink, nema dileme šta je sa Beogradom naumila ujedinjena Pinkova i SNS bratija. Čim je izabran na mesto direktora Cebefa, Centra beogradski festivala, pomenuti muzički urednik Siti rekordsa i Pinka Damir Handanović (31) je izjavio da je „ponosni član SNS, podržavam politiku koju predstavlja predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Saglasan sam sa svim što on i njegova stranka rade za našu državu u zemlji i u svetu.“ I nema čuđenja, samo je nedozvoljeno da ujedinjena bratija misli kako se ne zna za njihove marifetluke. Zlatko Crnogorac, art direktor Parobroda i nekadašnji izvršni producent koncerta Rolingstonsa u Beogradu, ilustruje te mućke aktuelne vlasti ubedljivim brojkama: „Producentsko mesto direktora tzv. Cebefa, zapravo je blagajnička funkcija budžeta grada Beograda za muzički program dočeka Nove godine. Ko se seća pres konferencije eksgradonačelnika Siniše Malog, te svečane proslave imaju transparentan eksponencijalni rast od 2014. kada je finansijski okvir iznosio samo 4,5 miliona dinara, zatim 8,2 – 2015, 22 – 2016, 30 – 2017. i 100 miliona za doček tekuće godine čime su već tada u zbiru premašeni budžeti manifestacije čiji je Cebef zapravo samo logistička podrška iliti kasica prasica. U tom smislu, ako je Handanović s realno protokolarnom – počasnom funkcijom muzičkog urednika TV Pink, kaskader Željka Mitrovića u njegovom budućem materijalnom pozicioniranju raspodele državnog kolača zvanog hleba i igara, onda je jedino pitanje kvalifikacije – programsko poznavanje excel-a i izrada cost estimacije. Za taj i takav posao, muzički afinitet je apsolutno nebitan.“ Bitnije je, naravno, sve ono što već odavno devastira kulturnu sliku Beograda: od gradske sekretarke za kulturu čija nepojamna drskost i štetočinstvo zaslužuju poseban dodatak svake kulturne rubrike, do bahatosti onih koji su za otvaranje Narodnog muzeja potrošili 38 miliona dinara! Više od 320.000 evra! Andrej Nosov, reditelj, direktor i osnivač Hartefakt fondacije, za NIN ilustruje šta je po njegovom mišljenju najveći problem ovakvog kadriranja u Beogradu: „Naša kulturna elita ne može da se miri sa činjenicom da je gubitnik pred medijskom i kič kulturom. Ali mi jesmo gubitnici, i vreme je da priznamo da nismo sposobni da se samoorganizujemo i da nešto tim povodom uradimo. Ako ulazimo u estetske kriterijume, mada ja mislim da ih bez politike nema, taj nam čovek može biti problematičan. Međutim, meni je manji problem njegova folkerska prošlost, od činjenice da je direktno partijski kadar, da nam predviđa zabavu za beogradsku umornu publiku i da planira da uvede nove manifestacije za tu namenu. Jedva čekam!“ Goran Marković, reditelj i profesor FDU, govoreći za NIN kaže da se tu „ne radi o rutinskoj popuni svih mogućih radnih mesta, plaćenih od strane države, članovima SNS-a, već se ovoga puta šalje i poruka: kultura ne postoji – sve je samo zabava. Svet Pinka će postati jedino važeća vrednost u društvu, Zadruga će postati model života, kič postaje vrhunski kriterijum“. Marković podseća „čim preko tog čoveka idu sva sredstva za održavanje najvažnijih beogradskih kulturnih manifestacija jasno je da će on, i oni koji stoje iza njega, moći i te kako da utiču na buduću kulturnu klimu i opšti ukus publike“. Na pitanje zašto je vlasti potreban ovako demonstrativan izbor ovakvog čoveka za upravljača kulturnim zbivanjima u Beogradu, Marković odgovara: „Sve više verujem kako iza ove odluke i ne stoji vladajuća stranka već neko ko sa njom upravlja sa strane. Pre će biti da se time bavilo društvance koje iz senke vlada ovom nesrećnom zemljom i stoji iza mnogih mračnih događaja koji su se poslednjih godina odigravali. Takvo društvance se, po prirodi stvari, u časovima predaha između svojih kriminalnih poduhvata, verovatno zabavlja uz melodije koje dotični kompozitor smišlja.“ Nema sumnje da ovaj potez gradske vlasti svedoči o još jednom izrugivanju kulturnoj javnosti, umetnicima, intelektualcima. Osveta intelektualcima iz kruga dvojke, kako ih često i posprdno prozivaju najviši predstavnici SNS vlasti. Postavljanje čoveka ovakvih kvalifikacija na čelno mesto jedinstvene festivalske organizacije, ukazuje na političku oholost, što nije ništa novo. Ali, izdavač Zoran Hamović, Klio, u svom razmišljanju o tome, za NIN kaže: „Aktuelnim dometima kadrovske politike sve je vidljivija namera da se Srbija oblikuje kao zabavno-turistički poslovni kompleks. Da li je zaista nekom potrebno objašnjenje da Fest, Bemus, Belef i drugi festivali nisu scenografija za selfije budućih kineskih i bugarskih turista, i da je potreban neko ko će moći da bude sagovornik i cenjeni domaćin najuglednijim svetskim umetničkim stvaraocima. Ne treba ispustiti iz vida da je, istovremeno reč i o podsmevanju ljudima koji na tako odgovorna mesta bivaju svesno postavljani s jasno vidljivim nedostacima kvalifikacija… Društvenu korist od postavljanja ovakvih akademika PANU (Pinkove akademije nauka i umetnosti) imaćemo prilike da proverimo ubrzo.“ Profesorka kulturologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu dr Jelena Đorđević kaže da polako ali sigurno, sve institucije kulture prelaze u ruke tehničara sa srednjom školom ili ljudima iz vodovoda. To je, za sada uspešna strategija jednog populističkog i autoritarnog režima koji ne podnosi ono što se naziva elitom i intelektualnom delatnošću: „Autoritarni režim sa pojedincem koji je na sebe uzeo sve prerogative moći i znanja naročito je sklon poništavanju svih vrednosti onda kada taj sam pojedinac nema stvarni autoritet koji je zasnovan na njegovoj ličnosti, znanju, radnim sposobnostima i dokazanoj političkoj mudrosti. Onda obično takav režim poseže za golom i bezočnom propagandom, za lažnim spektaklima koje „veliki“ pojedinac poklanja narodu, za viškom reči, govora, gestova kojima se praznina i nedostatak autoriteta maskira, zabavlja ali i zastrašuje. On se ruga znanju i kompetenciji, on se sprda i omalovažava neistomišljenike nesposoban da sa njima uđe u dijalog, s poštovanjem… Elita se skriva i piše romane, bavi se izučavanjem i naučnim istraživanjem, komponuje, podučava decu u školama onome što se više ne smatra važnim, obraćajući se malom krugu koji je isto toliko nevidljiv kao i ona sama. A svevideće oko i njegovi epigoni tehničara, turbo folk kompozitora i vodoinstalatera vode kulturu.“ Nekadašnji ministar kulture, reditelj i glavni i odgovorni urednik Kulturnog programa RTS Nebojša Bradić, u svojoj izjavi za NIN polazi od tvrdnje da beogradska međunarodna reputacija duguje mnogo njegovoj umetničkoj i kulturnoj sceni: „Niko ne želi da živi u gradu bez kulture. Kultura je gorivo koje pokreće metropole. Umetnici, književni mislioci, reditelji i dizajneri hrane naše duše i našu imaginaciju istovremeno nudeći ogledalo i šansu za bekstvo. Zbog toga je važno ko predvodi kulturne organizacije i institucije u Beogradu, jer je to istovremeno i poruka za gradove na severu i jugu Srbije.“ Šta raditi kada se događaju handanovići? Srđan Dragojević je na Tviteru napisao da ove godine, u znak protesta, neće ići na Fest! Prvi put od kada ga je mama prvi put odvela na Fest pre više od 40 godina! A Andrej Nosov ovako rezonuje: „U momentu kada ne postoji jasna i odgovorna politika imenovanja ljudi, vi se uhvatite tog čoveka, pa od njega pravite mučenika. San svakog osnovca je da ga naša kulturna elita secira. Šta ćemo ako je u političkom smislu to bio cilj? Ne znam kako je njegovo imenovanje bilo koga ko se bavi ovim pitanjima iznenadilo. Reč je o logičnom nastavku. Svakako da je strašno imenovanje neadekvatnog kadra na bilo koju funkciju, ali nije ovaj čovek ni prvi a ni poslednji u našem moru.“ A da kultura polako postaje misaona imenica dokazuje još jedan paradoks – nedavno formirana akademija za di džejeve! Akademsko zvanje muzičara zabavljača na zabavama, svakako je signal da će se tek ubuduće kulturom zvati samo ono što obećava „dva sata kvalitetnog programa“. Ko pamti istoimenu emisiju iz devedesetih setiće se njenog satiričnog i parodičnog tona. Danas je taj ton postao naša realnost.