Megastripolis

Decenija iza nas je pokazala da je akademski slikar, magistar Branko Đukić (Zrenjanin, 1966) najsnažnija i najaktivnija spona između takozvane čiste likovne umetnosti i likovne sekvencne naracije, koja se ovde skraćeno zove „strip“. Ovaj srpski termin (nije isti u celom svetu!) svoje poreklo vuče od američkog naziva comic strips, naziva koji je potekao još od geg-kaiševa u dnevnim novinama s kraja 19. veka. Dve su važne okolnosti, a postoji i jedan opravdani, najvažniji razlog, zbog kojih na svaki način treba podržati autorski projekat časopisa Stripolis Branka Đukića. Prvo, on je, slično Marku Stojanoviću iz Leskovca, odabrao da živi i radi u svom relativno malom rodnom mestu, gde je višestruko teže nego u Beogradu ili Novom Sadu pokrenuti, na visokom nivou realizovati i, što je najvažnije, deceniju ili duže, bez pomoći i finansiranja države održati visok nivo bilo kakvog nekonvencionalnog projekta i aktivnosti iz oblasti kulture, ne samo stripskih. Srećom, Kulturni centar Zrenjanina je jedina stalna podrška ovom obliku neprofitne internacionalne stripske solidarnosti. Stripari su se odrekli honorara! Drugo, Đukić je jedan od retkih akademskih slikara koji su diplomirali (štaviše, on je još i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2004. godine), a da se ovako otvoreno, dugotrajno i aktivno, neposredno i urednički, bavi jednom disciplinom koja u našoj javnosti baš i ne pomaže u podizanju ugleda umetnika. Setimo se samo sudbina Andrije Maurovića, Ive Kušanića i drugih koji su nekada prekidali školovanje, katkada bivali izbacivani sa fakulteta, ili su morali da kriju da crtaju stripove ili karikature. Objavljivanje takvih radova u novinama ili časopisima na kioscima, pogotovo za vreme studiranja, smatralo se trivijalizacijom „visoke“ umetnosti. Treće, proteklo vreme, broj izdanja, izuzetan kvalitet reprodukcije i količina stripova, kraćih ili dužih, crno-belih ili u boji, crtanih priča koje, bez obzira na svoju čestu oporost, izazivaju izuzetne intelektualne i estetske senzacije, pokazali su da je Stripolis, u celini posmatrano, sigurno najbolji srpski časopis za praksu stripa, iako sa tiražom od samo 300 primeraka. Stripoteka je, pogotovo od kada ju je preuzeo izdavač „Darkvud“, i dragocena i kvalitetna, ali je ipak namenjena tržištu, uz podrazumevajući stepen inovativnosti u mediju, vizuelne i narativne „pitkosti“ i (ne)privlačnosti koje prosečan kupac roto-štampe na kiosku može da istrpi, i koji se u redakciji ne prelazi. Posle važnog izdanja Zrenjaninski strip almanah, koji je uredio, i uspeha samostalne beogradske izložbe slika inspirisane stripom u galeriji „Kolarac“, Đukić je 2008. odlučio da napravi nekakav zbornik. Pojam „časopis“ je vezan za periodičnost izdanja, ali mu on nije limitirao raspon perioda. I tako, na predstojećem septembarskom Salonu stripa u SKC-u imaće rezervisano vreme za svoj mali jubilej, za izlazak 10 brojeva u 10 godina. U skladu s podnaslovom „časopis internacionalnog i autorskog stripa“, komercijalnost i dopadljivost nisu prioriteti, a autori iz celog sveta su dobrodošli. U ovom broju se na 168 stranica, posle intervjua sa Momčilom - Momom Rajinom, nalazi 20 priča iz Kine, Irana, Srbije, SAD, Francuske, Italije, Španije, Holandije, Nemačke... Savremena likovna umetnost u najboljem smislu! Impresivno!