Najbolje đače

Konačno, spuštena je zavesa nakon svečarske samohvale o velikim uspesima prve godišnjice vlade Ane Brnabić. A kroz vladajućoj koaliciji naklonjene medije i dalje se analiziraju top-deset najpostignuća koja su promenila Srbiju, kako je, u duhu postistine, na obeležavanju u Subotici, rekla premijerka. Nikad veće plate i penzije, nikad bolji uslovi poslovanja, najbolja pozicija Srbije na Duing biznis listi Svetske banke ikada dosad, prvo mesto po indeksu privlačenja stranih investicija, kilometri auto-puta, Klinički centar u Nišu, Muzej savremene umetnosti i kruna uspeha Narodni muzej u Beogradu. Pa još četiri poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom (od obećanih sedam), digitalizacija, briga o mladima, podsticaji za populacionu politiku, bezbednost građana… I da nema zlobnika iz opozicije i nedeljnika, u kojima premijerka, kako je nedavno izjavila, nikada nije pročitala ništa dobro o Vladi, ova idealizovana priča o životu u Srbiji mogla bi sasvim da prekrije surovu stvarnost u kojoj se na banalnom sadržaju svakodnevnog života odmerava tačnost njenih reči. Ali, ako se za ovih godinu dana Srbija i nije baš previše promenila, jeste premijerka. I možda je to najjači utisak vezan za ovaj mali jubilej. Od nesigurne i pomalo nespretne takozvane ekonomske premijerke koja je kao prva deklarisana gej političarka u Srbiji trebalo, pre svega, da popravi konzervativni i ksenofobi imidž zemlje i koju su mediji lako hvatali u zbunjenosti, vrlo brzo je savladala dramaturgiju koju je ustanovio njen uzor u svemu - Aleksandar Vučić. I sad i ona samouvereno brani neodbranjivo, ističući uvek genijalne ideje predsednika. Više ne mogu da joj se dese početnička iznenađenja kao kad su je novinari pitali da li afera sa Vulinovom tetkom šteti Vladi, a ona objasnila: „Sve može da nanese štetu Vladi, ali se ne obazirem na to. Sve mi je jedno, najiskrenije, sve mi je jedno“. Da joj je svejedno potvrđuje i to što je Vulin i dalje ministar, što niko nikada nije proveravao kako je došao do stana od tričavih 250.000 evra, i što je premijerka odlučila da to beznačajno pitanje samo preskoči. Uostalom, u trenutku kad Srbija vodi važnu bitku oko Kosova jedinstvo Vlade joj je, poručila je, najvažnije. Koliko je za kratko vreme stasala kao političarka, u najboljem naprednjačkom duhu, pokazala je odlučnošću kojom je branila „svoj“ predlog da Siniša Mali postane ministar finansija. Nije trepnula kad je izgovarala da je on timski igrač koji se ne plaši napornog rada, ni kritike, i ne odustaje zbog izmišljenih afera i teških odluka u interesu građana Srbije. Tako je bez nelagode „presudila“ umesto svih institucija koje su bile dužne da pruže odgovore na brojne afere koje su se vezivale za Sinišu Malog, od skandaloznog rušenja u Savamali, plagiranog doktorata, 24 stana u Bugarskoj, posedovanja ofšor kompanija, novogodišnje jelke od 83.000 evra… I kako drugačije nego kao cinizam razumeti njen odgovor Dejvidu Mekalisteru na zamerke iz izveštaja Evropskog parlamenta oko vladavine prava i slobode medija da su upravo to fokusi njene vlade, ali da se ta oblast ne rešava za šest meseci. Čekajući da dođe to vreme strpljivo toleriše homofobiju i u njenom timu koji (ni)je sama izabrala. Ne smeta joj što su pregovori o Kosovu u svom nadležnosti, a vodi ih predsednik države ili što se on pojavljuje na međunarodnim skupovima predviđenim za premijere. I stoički podnosi to institucionalno kršenje najvažnijeg pravnog akta jedne države. Iako nema govora da je njena autonomna odluka bila da se nekoliko puta sastane sa predstavnicima Grupe za slobodu medija u trenutku kad su optužbe za pritiske i neslobodu dostigle zenit, ipak je pristala da ona izgradi pontonski most između zaraćenih strana. Ali i da formom spretno zameni suštinu dijaloga. Zato je glavni utisak nakon godinu dana ove vlade da je premijerka mnogo veštija nego što se na početku mislilo. A da ne bi bilo da u NIN-u, koji uljudno za intervju izbegava punu godinu, postoje samo kritike, pohvala za nju u onome što je deo njene izvorne kompetencije, pre svega digitalizaciju javne uprave i uvođenje informatike kao obaveznog predmeta u osnovne škole.