Društvo uhvaćeno u klopku

Kad vlast poznata po kupovini vremena najavi referendum o dogovoru s Prištinom, dok njeni mediji, istovremeno, insistiraju na huškačkoj retorici, sve deluje logično: da je rasplet na pomolu, da se traži alibi za njegovo izbegavanje, ali i da se u celoj halabuci krije namera za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, pre eventualnog oporavka opozicije. Zato razgovor sa Đorđem Pavićevićem, profesorom Fakulteta političkih nauka i jednim od autora knjige Disciplinovanje demokratije počinjemo pitanjem da li je osnovana sumnja o kupovini vremena ili su u toku ozbiljne pripreme za rešavanje kosovskog čvora? „Najave referenduma nisu nešto što je samo po sebi neobično, jer ako se rešava krupan problem, onda je prirodno da se ide na referendum. I u Ustavu stoji da će se suštinska autonomija Kosova rešiti zakonom koji se donosi po proceduri promene Ustava, što znači da je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu i mogući referendum. Sada izgleda kao da se testira teren, ali svakako da nije reč samo o retorici, neka rešenja su u igri. Po onome što se zna, sada je najvažnije pitanje Statut ZSO – to je ono što može da se predstavi kao dobitak, i u tom slučaju vlast ima sa čim da ide na referendum. U slučaju nepovoljnog raspleta, referendum je svakako zgodan način da se napravi odstupnica“, kaže Pavićević. Ako Vučić unapred optužuje opoziciju da će biti kriva za neuspeh, da li to ukazuje na traženje alibija za izlazak iz neprijatne situacije? Pre toga, neće mu biti lako da obezbedi ni dvotrećinsku većinu u Skupštini. Prošli izbori mu nisu išli naruku, a s druge strane nije lako obezbediti ni većinu na referendumu. Mora da sada vrši pritisak na sve strane, a ta priča mu je zgodna da stavi opoziciju u pat poziciju. Dobio je više od 50 posto glasova na predsedničkim izborima, zašto bi mu sada bilo teško da dobije podršku? Dobio je on lično, ali stranka nije imala 50 posto. To je ipak velika koalicija u Skupštini. Ne znamo kako će, recimo, da glasaju poslanici Nenada Popovića. Ima stranaka i pojedinaca koji su, makar retorički, tvrdo protiv bilo čega što se tiče trgovine s Kosovom. Da stvar nije tako jednostavna videlo se na mnogo manjem primeru, disciplinovanju odbornika u Nišu da glasaju o vlasništvu aerodroma. Referendum može da reši postavljanjem pitanja tako da nikome nije jasno šta stvarno znači. To je druga stvar. Zamislivo je da će vlast ići na referendumsko pitanje koje će značiti blanko podršku Vučiću. Imamo iskustvo sa referendumima o nezavisnosti početkom devedesetih u državama bivše Jugoslavije. To nisu bila referendumska pitanja za ili protiv nekog rešenja, nego takva da ostave vlasti odrešene ruke. I ovde može da se očekuje tako nešto ako se planira referendumska lakrdija. Ali, onda bismo morali da imamo i niz drugih referenduma: o dokumentu koji će biti predstavljen, o Ustavu... Gde su u toj seriji vanredni izbori? Pominju se kao sredstvo za pojačavanje šansi za uspeh referenduma. Dosta je rizična kalkulacija da se referendum veže za parlamentarne izbore, verovatnije je da se oni raspišu u zavisnosti od rezultata referenduma. Ako referendum prođe ubedljivo, veća je verovatnoća da će se raspisati parlamentarni izbori, koji inače dolaze na red 2020, pa to i ne bi bilo veliko pomeranje. Postoji i spekulacija da bi se vanredni izbori mogli raspisati pre referenduma. Scena deluje spremno: najavljena su povećanja penzija i plata, Putin dolazi 1. novembra, opozicija je nekonsolidovana... To je bila Erdoganova strategija, ali ni on nije uspeo u prvi mah da obezbedi dovoljnu parlamentarnu podršku za promenu Ustava. Nije sporno da je opozicija u lošem stanju i da vlast može da pobedi na tim izborima, nego je pitanje osvajanja dvotrećinske većine potrebne za komotnu promenu Ustava i pitanje kako će se ponašati neki koalicioni partneri u odnosu na sporazum o Kosovu i u odnosu na njihove buduće izglede. Ako optužuje opoziciju da je kriva za neuspeh, to bi značilo da očekuje da će ona pozvati na bojkot referenduma? Mislim da će opozicija verovatno pozvati na bojkot. To će verovatno biti ustupak u odnosu na stranke poput Dveri i DSS. Druga stvar je koliko je to racionalna strategija. To zavisi i od tipa referenduma koji bude raspisan. Ako to bude neka lakrdija u smislu traženja otvorene blanko podrške, onda je racionalno bojkotovati takav referendum. Ukoliko to bude referendum koji je obavezan po Ustavu, onda bi trebalo ući u političku borbu, to onda nije referendum koji je čisto vučićevski. Koliko su različiti stavovi stranaka prema kosovskom pitanju prepreka jedinstvenom odgovoru opozicije? Postoji tu i jedna druga velika opasnost o kojoj treba voditi računa, a to je da se kroz referendum - ako se istovremeno glasa o Ustavu i sporazumu sa Prištinom - prokrijumčare rešenja koja ne idu u prilog ni opoziciji ni pravnoj državi. Ako u fokusu bude kosovski problem, neke druge važne stvari u Ustavu će pasti u drugi plan. Pogledajte izjave pripadnika vlasti iz drugog reda, za koje ponekad morate da proverite da li ste dobro čuli – na primer, kad Drecun kaže da oni traže rešenje da se stave pod kontrolu sudije koji nepravedno sude i sprovode sudsku tiraniju. Ili izjavu o tome da je nezavisnost sudstva fikcija. Po ovim rešenjima će se i videti koliko je vlast ozbiljna u otvaranju evropske perspektive Srbije, jer sa takvim pristupom poglavlja 23 i 24 neće nikada moći da se zatvore. Kad govorite o opoziciji, govorite o Savezu za Srbiju. Očekujete da se tu okupe sve relevantne stranke? Svakako će pokupiti veći deo stranaka na nacionalnom nivou. Do juče DSS nije bio viđen u Savezu, danas je već gotovo izvesno da će ući. Tu su i Dveri. Od parlamentarnih stranaka ostaje DJB, čija je politička perspektiva neizvesna. Pretpostavljam da će biti pritisaka i na PSG da uđe u Savez. Ipak, svrstavanje celokupne opozicije u isti blok dosta je rizično, sužava se manevarski prostor jer se sva pitanja svode na jedno, pitanje smene vlasti. Treba imati u vidu da su na dnevnom redu krupni politički problemi i zahtevi da se oni reše. Nije jasno zašto opozicija ne ide na višeslojno ujedinjavanje i asimetrične programske dogovore. Izborni uslovi su pitanje koje može da ujedini celu opoziciju, kao organizaciono pitanje ujedinjavanja kapaciteta za kontrolu izbora, borbu za izborne uslove ili medijsko predstavljanje. I dobili bi sredstvo borbe u vidu pretnje bojkotom... To može vrlo efikasno da se uradi da se ne ulazi u meritum pitanja. Postavi se pitanje uslova. To je izazov vlasti - ukoliko zaista hoće makar privid poštenih izbora ili referenduma, onda bi morala da pregovara sa opozicijom. A to je nešto što vlast očigledno ne želi. Ona bi htela da dokrajči opoziciju i da onda stvori sebi novu, kakvu želi. Čini se da je kosovsko pitanje preplavilo sve druge teme, što je otežavajuća okolnost za konstituisanje opozicije. Prirodno je da postoje razlike. Razumno je pitanje pod kojim uslovima deo teritorije neke države prestaje da bude pod kontrolom te države. Potrebno je ljudima koji tamo žive obezbediti da žive bezbedno i rešiti mnoga pravna i politička pitanja. Ali to ne znači da je to jedino pitanje. Nemački istoričar Holm Zundhauzen tvrdi da se teritorijalno pitanje u Srbiji preklapalo sa pitanjem uređivanja države. Država se, doduše, u to vreme širila, ali nije uspevala da se iznutra konsoliduje, a sada je situacija takva da se država smanjuje, a opet ne uspeva da se iznutra konsoliduje. Ovo pitanje je ponovo na dnevnom redu od kraja osamdesetih godina kada se govorilo „prvo država onda demokratija“. Ja ne mislim da je to jedini odgovor, ali na tome opozicija nije dovoljno insistirala – ako se država iznutra konsoliduje, onda teritorijalno pitanje može biti rešavano na legitimniji način. Ne mora postojati saglasnost u vezi s poželjnim ishodom. Radi li opozicija sve što bi mogla da radi u ovim uslovima, koliko god teški bili, ili je samo zaokupljena svojim partikularnim interesima? Ne mislim da samo gleda neke sitne interese jer postoji sve manje interesa koje bi mogli zadovoljiti, a sve više životnih teškoća koje podrazumeva opoziciono delovanje. Vlast bi volela da na takav način gledamo opoziciju. Pitanja organizacije i formulisanja partijske politike su povezana i to muči opozicione partije. One ne mogu da izađu sa trajnijim stavovima dok ne reše unutrašnja pitanja, a teško ih rešavaju dok su u položaju u kakvom jesu. Ipak, posle šest godina vlasti SNS neki akteri ne vide da je stranačko pozicioniranje manje važno nego dok su bili na vlasti. To se vidi i po nesposobnosti da mobilišu građane i članstvo, taj prostor popunjavaju pokreti. U pravljenju Saveza za Srbiju pominje se rotirajuće predsedavanje – iako postoji uverenje da društvo traži lidera. Nesporno da u politici lideri imaju ulogu, ali pitanje je kakva i kolika je ona. Kada ta pozicija postane previše čvrsta, stvara se hijerarhija i uspostavlja kontrola, a politički život zamire, postane suviše krut i strukturisan. Ono što stranke moraju da urade jeste da nađu načina da omoguće i stabilnost i unutrašnji politički život. Ovo što se dešava u DS, koji često menja predsednika, jeste pomak, ali nije dovoljno ukoliko to uključuje uvek istu grupu ljudi. Za Savez je izazov kako da pomiri različite lidere i istovremeno uvede obavezujuća pravila za sve – postojeći lideri ne bi uvek hteli da baš oni budu lideri celog Saveza, ali ne bi da imaju nekog iznad sebe. Problem ne rešava rotacija postojećih lidera ukoliko nema čvrstih pravila koja čine da bude svejedno ko će trenutno biti lider. Kakve posledice na srpsko društvo je ostavilo sve ovo što nam se godinama dešava – od razaranja institucija i opozicije do vladajuće retorike i gušenja medijskih sloboda? Sociolozi će imati mnogo posla da to opišu. Treba imati u vidu dve stvari. Jedna je da se srpsko društvo već 30 godina transformiše, raslojava, redistribuira resurse, rešava krupna pitanja i tome se ne vidi kraj. LJudi su izmrcvareni, mnogi kapaciteti potrošeni, institucije obesmišljene, a neke smislene perspektive zatvorene. Druga važna stvar jeste mehanizam kontrole koji je uspostavila vladajuća garnitura. Oni su prodrli duboko u društvo i zatvorili većinu kanala za delovanje koje je nezavisno od njih ili ne ide njima u prilog. Ukoliko se bunite, sledi provlačenje kroz blato, gubitak posla i prihoda, prijave a često i otvoreno nasilje. Stvorena je neka vrsta klopke. Svi problemi su rešivi, sve je dozvoljeno i moguće ukoliko napravite jedan laki potez čija cena jeste odricanje od ličnog integriteta i ulazak u mašinu koja melje svaki pokušaj dostojanstvenog života. Taj laki potez je učlanjenje u odgovarajuću stranku ili davanje iskaza lojalnosti koje počinju sa čuvenim „prepoznao/la sam energiju i odlučnost...“ Ova klopka podseća na onu u kojoj se nalaze zavisnici na lečenju, narkomani na primer, koji lakim potezom mogu da reše trenutne muke, ali produžavaju zavisnost. Iz ove perspektive svi su ili zavisnici ili otpadnici -plaćenici, lenjivci i džabalebaroši, lopovi, secikese... Analizirali ste proces disciplinovanja demokratije kroz istoriju, jesmo li se pokazali kao šampioni? Knjiga je o tome kako je istorija demokratije prepuna nastojanja da se kontrolišu ishodi demokratskog procesa odlučivanja. Pojam demokratije vremenom je usisavao različite prakse koje su prethodno smatrane nedemokratskim. Onda kada je postalo moguće sve što vam odgovara nazivati demokratijom problem vladavine rešavao se na uobičajen način. Vladali su oni koji raspolažu resursima i oni koji su spremni da političku vlast podrede njima. Knjiga nije o Srbiji jer su to problemi koji opterećuju i takozvane stare demokratije, ali je u velikoj meri crpela inspiraciju iz njenih neuspeha da se demokratizuje. Nigde to nije vidljivije nego na periferiji, do koje problemi duže putuju ali jače udaraju. Srbija je u ovom pogledu među šampionima. Ona pokazuje da je demokratske institucije moguće toliko isprazniti a javnost toliko obesmisliti da vlast može da čini šta hoće i to naziva kako hoće.