Sa zlom nema kompromisa

Ovakva prvostepena presuda o odgovornosti za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije (JSO) i uvod u atentat na Zorana Đinđića imaće stravične posledice po naše društvo. Upravo taj haos u interpretaciji činjenica, negiranje relevantnih dokaza i serija političkih ocena koja ne dolikuje sudu vode ka potpunoj relativizaciji odgovornosti za ubistvo premijera. Da bude jasno, presuda nije samo neznanje i namera određenog dela javnosti da negira umešanost političkog državno-bezbednosnog mehanizma u ubistvo Đinđića, već i pokušaj pranja i sakrivanja činjenica – baš kao što su u svemu dosad i radili. Ova presuda je strašna i zbog činjenice da petnaest godina od Zoranove smrti nijedna institucija nije ozbiljno sagledala ceo slučaj, već se i sudije gotovo rugaju njegovim najbližima negirajući njihovo pravo da traže istinu i pravdu. Podsetiću vas da smo završne reči Zoranovih ubica slušali i čitali kao da su događaji od izuzetnog značaja za planetu, a samo su bile set novih pretnji i stvaranja straha kod ljudi koji bi mogli da ne odustanu od borbe za istinu; ili poruke onima iz njihovih redova koje je stigla savest pa postoji strah da ne progovore. Pozivamo se na ideje i viziju Zorana Đinđića, a njegove ubice oslobađamo odgovornosti za događaje koji su doveli do atentata i zaustavljanja promena čiji je simbol bio. Legija je sredinom maja u završnoj reči rekao da bi opet sve uradio. Ta izjava i celo ovo suđenje mogu samo da plaše one koji danas misle da kontrolišu sistem, taj isti sistem čiji su ti ljudi deo. Sa ovakvim zlom nema kompromisa. I to je ključna poruka i za vlast i za opoziciju. Ne mogu nam sumnjivi advokati, sudije, pomagači i druge sorte biti kandidati na izborima pod parolama građanske i evropske Srbije, a onda da budemo zgroženi nad činjenicom da rade sve da podrže zločinačko udruženje. Jataci na sve strane moraju da znaju da se neće zaboraviti sve što su uradili i govorili. I to je ta linija koja se ne sme preći. Istina o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića nikada nije interesovala ovu državu i društvo. Postojalo je samo nas nekoliko koji smo se time bavili. Sve ovo što smo slušali prethodnih nekoliko godina i to bedno sudsko obrazloženje dokazuje izostanak države. Ovaj izostanak je posebno važan jer se tada nije radilo samo o sukobu unutar jednog sistema, o zloupotrebi Jedinice za specijalne operacije u navodnom hapšenju navodno bezopasnih lica koja su se nalazila na poternicama Haškog tribunala, nego i o kriminalizaciji čitavih državnih struktura, što je na kraju i dovelo do 12. marta 2003. godine. Niz događaja, od kojih je pobuna samo jedan, a sam po sebi u direktnoj vezi sa namerama kriminalne grupe i njenih nalogodavaca. Radilo se o organizovanom oružanom otporu državnom sistemu i direktnoj podršci dela sistema tom otporu. Đinđića nema, a da li ima ičega od naše vere da će se utvrditi činjenice pred institucijama ove zemlje? Ne samo o političkoj pozadini ubistva premijera, već o bilo čemu? Državni aparat je ostao pri odluci da i dalje koristi svoje položaje i da uništi i potpuno izbriše sa lica zemlje svaku mogućnost da će se u ovoj zemlji prekinuti lanac zla i tog kriminalno-ratnog nasleđa u kome živimo. Ovaj sudski spor pokrenule su majka i sestra pokojnog premijera, preko svojih advokata. Čak i ta činjenica nije naterala Đilasa, Lutovca, Jankovića, Jeremića ili bilo koga od tih „opozicionara“ da bilo šta kažu ili urade. Valjda su svesni svoje odgovornosti pa zato ćute. Sramno je da nema nikakve reakcije, kao da se radi o bilo kojoj presudi i bilo kojim ljudima. „Veliki opozicionari“ sa naše javne scene, ovi što su bili Legijini prijatelji, na ovu temu nemaju mišljenje. Na tom tragu umesto da sudi, ili bar da ćuti, tako se nesrećni sudija uključio čak i u međunarodnu politiku, tumačeći, na najgluplji način, događaje u Turskoj. Ako je Đinđić Erdogan, onda moramo da živimo sa činjenicom da imamo postpetooktobarske sudije sa ovolikom derogacijom smisla, etike i odsustva bilo kakve svesti da sudska presuda nije tabloidni članak kojima je ovaj sudija inače sklon. Ali neće Srbija dobiti svoj mir tako što će tročlano sudsko veće, sedamnaest godina nakon pobune JSO-a, nešto tu reći. Sam po sebi, taj proces je morao da bude pokrenut mnogo ranije, odmah posle pobune. Zašto nije bio pokrenut? Zato što smo bili sami. Sa kojim sudijama? Onima što su odbili da sprovedu vladinu odluku i isporuče Slobodana Miloševića Haškom tribunalu? Onim sudijama što su, nakon „Limesa“, pustili Bagzija iz pritvora jer kao trgovački putnik mora da hrani decu? Ili tzv. nezavisnim sudijama koje su sve to doživele kao sačekušu za pravosuđe? O teorijama zavere, raznim Božama Prelevićima i sličnima ne vredi ni govoriti. I jedini problem ovog sudskog procesa je bio samo zebnja i strah da će neko pozvati Koštunicu na svedočenje ili možda odgovornost. NJegova „naknadna sećanja“, kako je okarakterisano moje svedočenje, nismo mogli da čujemo. Jer Koštunica je, i danas i kada je proces pokrenut, bio i ostao – ništa; sakriven iza svojih saradnika, i onih čiji je saradnik bio u zaustavljanju mogućnosti da se ovo društvo promeni. Samo jedna stvar tu ne može da bude sporna. Ako zlo ne sasečete, ono će vam se vratiti u još gorem izdanju u lice. JSO nije imala problem s Vladom, nego je mafija imala problem s nama. Legija je izveo JSO na Gazelu, u strahu da će biti uhapšen u Palati pravde tokom svedočenja za Ibarsku magistralu. Zato je izveo JSO. Oni su bili njegova privatna garda, obezbeđenje, prijatelji, saveznici u svim krvavim poslovima. Kakva braća Banović. NJima bilo „teško“ da uhapse braću Banović? Nisu imali problem kad im država kaže da ubiju Stambolića i bace ga u kreč. Ali, eto, strašan problem je hapšenje braće Banović. Na kraju, ostaje da vidimo šta će uraditi Tužilaštvo i kako će se dalje odvijati čitava stvar. Nama je potreban mehanizam koji će obezbediti da se puna istina o ubistvu Zorana Đinđića sazna, a nalogodavci, podržavaoci i drugi prateći zločinci suoče sa odgovornošću. To je valjda minimum oko koga nema potrebe da se dogovaramo. Ponavljam, sa porukama ubica ne smemo se olako nositi. Valjda nas je Zoranova smrt tome naučila. Predsednik Liberalno-demokratske partije