Delija sa Andrićevog venca

Nije neka tajna da je Aleksandar Vučić u mladosti bio vatreni navijač Crvene zvezde, da je visio na šipci na Severu, pa i da je važio za žestokog momka. Valjda, otuda i taj sentiment prema huliganima sa tribina, đavo bi ga znao. Samo što je tih dana vođa Zvezdinih navijača bio Arkan, koji je komandovao svima, šta i kako će se urlati i, što je još važnije, kojim tonalitetom. U međuvremenu, za ovih tridesetak godina mnogo toga se promenilo - Arkan više nije živ, nestala je zemlja koja je porodila jedinog srpskog klupskog šampiona Evrope, a Vučić je postao vođa navijača, samo je šipku zamenio predsedničkom foteljom. Prirodno, sada slogane i decibele navijačkog huka određuje novi vođa. Arkan je, budimo pošteni, bio roba sa ograničenim rokom trajanja, opasno je to što sada novi vođa ima neograničenu moć da spušta i podiže reglere i to ni manje ni više nego na javnom servisu koji plaćaju građani Srbije. Osetljivo uho mu je zaparalo to što su komentatori javnog servisa sa nedopustivim viškom emocija komentarisali golove hrvatske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Rusiji, poglavito na utakmici sa Englezima, pa je jedino podnošljivo rešenje bilo da „pridavi“ daljinski. Stvari su postale ozbiljne do te mere da je postojala opravdana bojazan da finalni meč između Francuske i Hrvatske pratimo uz rekvijem umesto da slušamo komentatora. Srećom po njih, shvatili su da je spasonosno rešenje da nam objasne kako Francuzi igraju u teget opremi, a Hrvati u tradicionalnim, za ovu priliku pažljivo prekrajanim kockastim kafanskim stolnjacima. I da, u drugom poluvremenu su Hrvati napadali s leve na desnu stranu. Problem je, međutim, to što nije dozvoljeno komentatorima RTS-a jeste „mentalnom bolesniku“ Novaku Đokoviću, kako ga je nazvao jedan naprednjački poslanik i vođin intimus. Maler, jebiga, Vladimir Đukanović, taj nosilac svih mudrosti od kulinarstva do astronomije „nemestio se“ samo par dana pre nego što će Đoković osvojiti Vimbldon. Sreća za Đuku da je tako dobar s vođom navijača pa je samo dobio blagi ukor, umesto da negde malo odmori glavu gledajući u zelenilo. Može biti i da se vođa navijača opsetio davnašnjeg mladalačkog sna o granici Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, koji bi - samo da se ostvario - Luku Modrića, rođenog Zadranina i najboljeg igrača Svetskog prvenstva, čisto po geografskoj liniji, a bogami i komandnoj, svrstao u srpski tim. Pa bi Vučić umesto hrvatske predsednice bio u poziciji da bude u mokroj majici, da Putina, bez kišobrana razume se, još jednom slaže da je cilj Srbije vojna neutralnost, da Makronu objasni kako Srbi i dalje vole Francusku onako kako je ona volela njih, iako nam je ovaj poručio da se skoro ne nadamo Evropskoj uniji pa makar i bez referenduma, ukazom i potpisom predsednika, urgentno priznali Kosovo. Čudo jedno, koliko za vođu navijača može da bude frustrirajuće kada njegovom timu pređe u naviku da gubi. Opet, nije da nema boljih igrača na klupi za rezerve, problem je što im nije menadžer, pa ne može da se ugrađuje. Ima tu još jedna interesantna stvar. Kad nas je ono kosovski Albanac Đerdan Šaćiri, koji igra za Švajcarsku, poslao kući golom u zadnjem minutu, uz gest koji je simbolizovao albanskog orla, vođa navijača nam je poručio, doduše sa neuobičajeno spuštenim reglerom, „da je ponosan na građane, jer je naša nacija bila ujedinjena u tuzi i teško da smo ikada bili tužniji“. „Ali nikoga nismo vređali i bili smo tužni zato što volimo svoju zemlju, a ne što mrzimo nekoga drugog“, zaključio je vođa. Bože, da li je on ikada čuo, recimo, za pogrom nad Srbima 2004? Pitanje glasi: da li nas to prvi navijač Srbije priprema za informaciju da je u Briselu još davno izgubio meč ili uvrede čuva samo za sopstvene građane koje je više puta nazivao ološem i kretenima. Možda bi sva ova patologija koja plavi javni prostor u Srbiji nekom i bila zabavna da nije toliko nekrofilna i jasno nas podseća ko su oni i kako prolaze svi oni koji imaju nešto protiv njihovih starleta – političkih i onih dugih, protiv tajnih ugovora i javne perionice para, sumnjivih investitora, digitalizacije septičkih jama, bestijalne pljačke lažnih doktora nauka, kičerajskih fontana i doslovno burazerske ekonomije. Ta maligna plitkoća vučićevske histerije samo je vrh decenijama preuzimanog narativa o Srbiji kao velikoj i moćnoj balkanskoj Pruskoj. Videli smo kako se to završilo i to ne samo na fudbalskom terenu. Ovaj odurni koncept namerno previđa najvažniju stvar – svaka naznaka normalnosti je nenormalno opasni, klizavi teren na kome mogu okončati njihove karijere. Ne para im uši to što se otac četvoro dece ubio zbog duga za struju od 11.000 dinara, što je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, što su kod nas socijalne razlike najveće u Evropi, što sveštenici diluju drogu, a vladike se čupaju za brade, što neki ministri u najavi imaju decenije zagarantovane robije zbog besramne pljačke, što mladi i obrazovani beže iz zemlje. Ne smeta im ni rat narko-kartela na ulicama Beograda. Ali je zato nepodnošljivo čuti da komentator RTS-a kaže da Hrvatska igra odlično. U čemu je problem reći da Hrvati igraju bolje fudbal? Srbi igraju bolje tenis i košarku. Pa, šta? Na kraju krajeva, nismo čuli ko će odgovarati za to što naši mladi fudbaleri, koji su pre pet godina bili prvaci Evrope, a pre samo tri godine i šampioni sveta, uz par izuzetaka, uglavnom nisu ni turistički videli Rusiju. A sve to zbog činjenice da su ih partijski bumbari kojih se onoliko zapatilo po klubovima, a koji bi da je ikakve pravde trebalo da gledaju samo komad neba, prodali budzašto pre nego što su stigli da se formiraju i kao ličnosti i kao sportisti. Za smešne pare i ozbiljne provizije. Uostalom, zar nas vođa svih navijača nije reklamirao kao zemlju jeftine radne snage? Pa što bi onda fudbaleri bili izuzetak? Ovako, ispalo je da je najveći uspeh srpskog reprezentativnog fudbala poraz Hrvatske u finalu. A da je bilo malo više pameti i malo manje lopovluka sad bi Vučić bio Kolinda. Kockasti, pardon karirani sako već ima. Šta to praktično znači? To, kako navodi portal Indeks, znači da je hrvatska predsednica u svetskim medijima pominjana čak 25 odsto više nego Luka Modrić, najbolji igrač Mundijala. To, takođe, znači da se za Hrvatsku saznalo u i najzabitijem kutku sveta i da bi politički gledano njen uticaj u Evropi mogao i te kako porasti, ali da bi mogla i ekonomski da profitira. Hoće li Hrvatska sve ovo kapitalizovati ostaje za upit, ali van svake sumnje je da bi našem vođi ovakav marketing „seo ko kec na desetku“. Posebno u trenutku kada namerava da pita građane šta da radi s Kosovom. Pa što ih ništa nije pitao kada im je smanjivao plate i penzije? Naposletku, nije da ni Hrvatska nije imala svoje momente sa ispadima jednog od ključnih igrača Domagoja Vide i pomoćnog trenera Ognjena Vukojevića. Ovaj drugi je urgentno poslat kući zbog provociranja Rusije, a Vidi se uz izvinjenje progledalo kroz prste. Ili sa Tompsonom u autobusu sa hrvatskim fudbalerima. Ako misle da je to normalno, onda ništa. Svejedno, kolumnista londonskog Gardijana Aleksandar Holiga navodi da je Hrvatska propustila da se na konto fudbala pozicionira kao ozbiljna država još pre dvadeset godina kada je na Mundijalu u Francuskoj bila treća. Sada su dobili drugu šansu, ispravno zaključuje Holiga. Što se nas tiče, ta šansa se bar za sada ne nazire. Možda, ako jedna nova generacija rođena krajem prošlog ili početkom ovog milenijuma, lišena svih iluzija, shvati da fudbal nije najvernija simulacija rata, već samo igra u kojoj je svrha lepota po sebi. A rezultat nekad dođe, a nekad ne. Uostalom, pitajte Brazilce, oni o tome znaju najviše.