Novi srpski poreski raj

Firma Agro-tehnolodži, koja je u javnosti prvi put pomenuta s kraja prošle godine kada je subotička policija uhapsila odgovorno lice tog preduzeća zbog sumnje na utaju poreza, i dalje je aktivno privredno društvo. Prema podacima koji se trenutno mogu naći u registru privrednih društava koje vodi APR, ovo društvo sa ograničenom odgovornošću, u vlasništvu državljanina Mađarske, od 2014. ne dostavlja APR-u svoj finansijski izveštaj. Nema nijednog zaposlenog, vodi se kao mikropreduzeće, nema ni dinara poslovnih prihoda i rashoda, ali je zato februara 2016. sedište iz Subotice prebacilo na adresu u Prištini. Očigledno ne sa namerom da sokove od voća i povrća, jer je to njegova zvanično upisana delatnost, umesto u severnoj, počne proizvoditi u južnoj pokrajini, već da, kako je to policija posumnjala, od države Srbije utaji pozamašan porez i time ošteti budžet. U konkretnom slučaju, prema saopštenju MUP-a, radilo se o ilegalnoj prodaji alkoholnih pića, sa idejom da se izbegne plaćanje akciza i PDV-a u iznosu od nekoliko stotina miliona dinara, a sumnjalo se i da je budžet Srbije zakinut za gotovo tri miliona evra. Prema saznanjima do kojih je došao NIN, ali i razgovora sa poreskim stručnjacima, trend premeštanja sedišta nekog preduzeća sa adrese u Srbiji na neku adresu na Kosovu, nije nov, a firma poput ove koja je nekada bila adresirana u Subotici, a poslednjih godina u Prištini, zapravo je recept kojim se vešti „privrednici“ služe kako bi izbegli da plate porez, pobegli pravosudnim organima ili pak na neki drugi način prevarili državu ili svoje poslovne partnere. Prema podacima koje je APR dostavio NIN-u, samo tri preduzeća su u poslednjih godinu dana sedište prebacili na teritoriju Kosova. Sa druge strane, sumnja se da je u poslednjih nekoliko godina preregistrovano više od 100 firmi iz centralne Srbije, pošto je u istraživanju Insajdera, još pre dve godine, ustanovljeno da je na samo tri adrese u Prištini - koje se očigledno iznajmljuju za ove svrhe - registrovano 80 takvih firmi. Pritom, podaci Agencije za registraciju biznisa, koja radi u sastavu Ministarstva trgovine i industrije Kosova, govore da je na toj teritoriji registrovano 339 firmi iz Srbije, od čega 14 u prvoj polovine ove godine. S obzirom na nesređene odnose, verovatno je i da neka firma postoji i u registru APR Srbije, ali istovremeno i u sličnom registru u Prištini, jer je preseljenje sedišta u Prištinu ili bilo koji drugi grad na Kosovu za Srbiju isto što i seoba iz Zaječara u Beograd. Ali, za vlasti u Prištini nije. Po tamo važećem zakonu, prijavljivanje sedišta neke srpske firme u bilo kom mestu na Kosovu tretira se kao selidba kapitala i preduzeća iz jedne u drugu zemlju, iz Srbije na Kosovo. Usput, nije poznato da je barem neka od tih firmi i odlučila da svoj biznis zaista preseli u severni ili južni deo Kosova, zbog čega i poreski stručnjaci sa kojima je NIN razgovarao smatraju da su u pitanju klasične utaje ili prevare, zbog činjenice da postoji pravni i poreski vakuum. Uz to, ranije istraživanja Insajdera pokazala su da su pojedine firme na ovaj način varale i svoje dobavljače, seleći sedište firme na Kosovo, kako bi izbegli da plate dostavljenu im robu, odnosno kako bi izbegle sudski postupak koji bi se protiv njih vodio u Srbiji zbog toga. Iako Srbija ne bi bila jedina zemlja na svetu koja ima više od jedne poreske jurisdikcije na svojoj teritoriji, očigledno je da poreski tretman i poreska politika nisu bili predmet razgovora Beograda i Prištine, te nerešenu situaciju pojedini privrednici godinama koriste kako bi premeštanjem sedišta svoje firme pobegli od poreskih ili nekih drugih organa. Prema podacima Poreske uprave, firme koje su aktivna privredna društva sa sedištem na teritoriji Kosova duguju za porez oko 170 miliona dinara poreza, ali samo slučaj pomenute subotičke fantom firme dokazuje, ako se i u sudskom postupku potvrde sumnje, da se radi o višestruko većim iznosima. Prema srpskim propisima, i poreskim i o registraciji firmi, Kosovo se tretira kao i u preambuli Ustava, kao deo Srbije, pa je, shodno tome, isto da li će sedište nekog preduzeća biti premešteno, primera radi, iz Beograda u Valjevo ili u Prištinu, odnosno Severnu Kosovsku Mitrovicu. Razlika je, međutim, u tome što poreski i drugi organi posle seobe na Kosovo nemaju mogućnost bilo kakve kontrole. Kako je, po sopstvenom priznanju pojedinim medijima, njihov rad „ograničen“, tendencija premeštanja sedišta firmi na teritoriju Kosova postala je sve učestalija. Poreski stručnjaci sa kojima je NIN razgovarao o razlozima zbog kojih bi neko premestio sedište preduzeća na Kosovo, gotovo isključuju mogućnost bilo kakvog legalnog poslovanja, odnosno poštenih namera, poput one da se, na primer, smanje poreski troškovi. Dva stručnjaka koja su za NIN analizirala ovu situaciju, smatraju da su argumenti o tome da se kapital seli tamo gde su porezi manji, odnosno da je razlog za selidbu činjenica da su poreska opterećenja rada tamo trostruko manja nego u ostatku Srbije, klimavi, odnosno da bi u tome slučaju bilo evidentno da se na Kosovo seli i celokupna proizvodnja, a ne samo sedište preduzeća. Pritom, od nadležnih organa NIN nije dobio odgovore čime se ta preduzeća koja menjaju sedište, a ostaju aktivna privredna društva u Srbiji, zaista i bave. Koja je njihova delatnost, koliko imaju zaposlenih i slično, ali pretpostavke stručnjaka su da su to uglavnom školjka firme, te da njihove stvarne privredne aktivnosti i ne postoje, potvrđeno je NIN-u i u Poreskoj upravi Srbije. „Prema raspoloživim podacima, osnovni cilj preregistracije sedišta na teritoriju AP KiM je izbegavanje plaćanja poreza nastalih poslovanjem na teritoriji Srbije i uglavnom se radi o krivičnim delima poreske utaje“, navodi se u pisanoj izjavi Poreske uprave za NIN. U tim odgovorima stoji i da je Poreska uprava još pre tri godine uočila ovaj trend i da je podneto više od 100 krivičnih prijava protiv odgovornih u tim firmama, kao i da su prijave podnete nadležnim tužilaštvima u centralnoj Srbiji, prema sedištu koje je ta firma imala u vreme kada je pokušaj utaje izvršen. U Poreskoj upravi kažu i da prema njihovim saznanjima, privredni subjekti nisu prebacili svoje poslovne aktivnosti na teritoriju KiM, kao i da je u saradnji sa APR-om u poslednje tri godine sprečeno oko 100 firmi da svoje sedište preregistruju na adrese na Kosovu. „Reč je o kanalu prevara svih vrsta, ali po sumi poreza koji Poreska uprava navodi da se duguje, ne bi se reklo ni da je poreska prevara prevashodni motiv. Poreske stope na KiM jesu niže nego u ostatku Srbije, ali imajući u vidu ostale uslove, poput pravne sigurnosti, teško da su dovoljno niže da se normalna firma samo zbog toga preregistruje dole“, kaže jedan naš sagovornik, uz opasku da gotovo i da ne postoji razlog zbog kojeg bi neko iselio biznis iz centralne Srbije na Kosovo, da bi optimizovao, odnosno smanjio svoja poreska opterećenja. „Poreska optimizacija podrazumeva i pravnu sigurnost, a u ovom slučaju ona gotovo ne postoji“, tvrdi jedan od naših sagovornika. I drugi ekspert kaže da ne postoje nikakvi dokazi, niti potvrda da se u ovim slučajevima radi o selidbi iz poreske jurisdikcije sa većim poreskim opterećenjima u onu sa manjim, kako bi se uštedelo na troškovima oporezivanja. Naglašavajući da se ovde zapravo radi o činjenici da postoji deo teritorije nad kojom Srbija, iako je smatra svojom, nema faktičku, pa ni poresku kontrolu, privrednici koji bi da utaje porez ili na drugi način da prevare državu Srbiju, jednostavno koriste postojeće propise koji im dozvoljavaju da na tom delu teritorije registruju sedište firme, kao da je ono registrovano bilo gde u Srbiji. Sedište se, naime, po srpskim propisima može promeniti samo u okviru poreske jurisdikcije, odnosno u okvirima države, dok je registracija u inostranstvu nemoguća, objašnjava sagovornik NIN-a. Firma iz Srbije ne može imati sedište u inostranstvu, već je potrebno da tamo osnuje preduzeće, posluje po tamošnjim zakonima i poreski je rezident te zemlje. S druge strane, po našim propisima Kosovo nije inostranstvo, već deo Srbije, ali istovremeno nadležni nemaju poresku jurisdikciju na toj teritoriji, već tamo postoje lokalni propisi, lokalni organi i lokalna poreska politika. Na pitanje NIN-a kome neka firma plaća porez, pod uslovom da posluje u centralnoj Srbiji, a da je sedište iz nekog razloga premestila na adresu u Prištini, naš sagovornik odgovara: „Kada je neka firma registrovana, primera radi, u Bugarskoj, dakle poreski je rezident Bugarske, ima poslovne aktivnosti u Srbiji i ostvaruje ovde neke prihode i profit, onda ona ima stalnu poslovnu jedinicu u Srbiji i shodno profitu koji ostvaruje na našoj teritoriji, ona će za taj deo porez na profit platiti u Srbiji. Dakle, plaćaće deo poreza u Srbiji, iako nije rezident, a kao poreski rezident plaćaće poreze u Bugarskoj, shodno njihovoj poreskoj politici i propisima. Ako ovo prebacite na slučaj Kosova, nastaje vakuum zbog problema nerešenog poreskog tretmana Srbije i Kosova i činjenice da je to deo teritorije Srbije i da nema tog jasnog razgraničenja kome i kada plaća koji porez“. Ovaj sagovornik napominje da je upravo to razlog zbog kojeg je teritorija Kosova, bilo severni ili južni deo, očigledno pogodan teren za manipulante, odnosno one koji bi da utaje porez ili postanu nedostupni poreskim organima, pa zbog toga premeštaju sedište. Slično je tumačenje i NIN-ovog drugog sagovornika. „Ako pođemo od toga da KiM ima fiskalnu autonomiju, doduše samoproglašenu i neuređenu propisima centralne države, ova situacija bi mogla da se tumači tako da mesto proizvodnje u centralnoj Srbiji predstavlja stalno mesto poslovanja (stalnu poslovnu jedinicu) čije su poreske obaveze uređenje poreskim propisima centralne države (kao i bilo kog drugog obveznika), te bi, između ostalog, ono moglo da bude predmet poreske kontrole Poreske uprave Srbije. Ali suština problema nije u tome da lice promeni sedište a ostavi svoje poslovanje u centralnoj Srbiji, već je, najverovatnije, suština `poslovanja` šverc i prevara. To najverovatnije znači da nije reč o firmama koje bilo šta proizvode niti stvarno pružaju usluge, već je reč o fantomskim firmama koje na opisani način koriste neuređenost situacije i nesposobnost organa da se sa njome nose.“ Komentarišući navode Poreske uprave da se oni protiv ovog trenda bore zahvaljujući promenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji od kraja aprila ove godine onemogućava APR da iz registra obriše ili promeni adresu firmi koja je u procesu poreske kontrole, ovaj NIN-ov sagovornik navodi da to nije ni približno dovoljan mehanizam da se predupredi utaja, šverc ili bilo kakva druga prevara. „Ova odredba u sličnom obliku postoji u zakonu od sredine 2014. sa ciljem da onemogući poreskog obveznika da `pobegne` tokom kontrole, ali ne mislim da je ona dovoljan mehanizam.“ To što u Srbiji, bar sudeći po godišnjim izveštajima dostavljenim APR-u, ima na hiljade fantomskih firmi, bez prihoda i bez zaposlenih, i što je sve primetniji trend da neke od njih sedište pre ili nakon što počine neki prekršaj, premeste na teritoriju koju Srbija smatra svojom, ali nad njom nema kontrolu, samo je još jedan dokaz da su takvi uvek korak ispred države. Sa razlikom što u ovoj situaciji ta država, na toj teritoriji, gotovo dve decenije, ne postoji.