Fuzije celog sveta

Egzit festival je prošle godine proslavio punoletstvo kao Summer of Love u sećanje na Woodstock, a ove se, pod sloganom Freedom, osvrnuo na sopstvenu istoriju i okupio skoro 200.000 ljudi, kako kažu organizatori. Bilo je ludo i nezaboravno. Međutim, više od obaranja rekorda posećenosti i takmičenja sa drugim festivalima po broju zvučnih imena, Egzit ove godine insistira na svojoj originalnoj priči. Vrlo pretenciozno, ovogodišnjim sloganom Freedom popularni festival referiše na svoje početke, kad možda nije bio toliko popularan, ali je zapravo bio mnogo više od muzičkog festivala, kad je bio izraz bunta mladih kroz muziku, kad je bio simbol bitke za slobodu. Ali, šta je od tog Egzita danas ostalo? U godini kad ponovo nosi titulu najboljeg evropskog festivala, kada dovodi zvezde kakve su Grejs DŽouns i Dejvid Geta, kad na hiljade Britanaca, ali i fanova iz celog sveta pristižu u Novi Sad jer je jeftino a kul… Na kraju, i kad cela priča ima za cilj da privuče što više ljudi iz najrazličitijih krajeva sveta. Može li Egzit danas opravdati reputaciju festivala koji izražava stav mladih ljudi ove zemlje u odnosu na aktuelnu politiku? Na prvi pogled – teško, jer Egzit definitivno nije ono što je bio pre 18 i kusur godina. A ni mi nismo isti. Razmazili smo se, zaboravili smo se. Mrštimo se na detaljno pretresanje na ulazu, na sve to obezbeđenje. Nerviraju nas svi ti previše opušteni stranci sa svojim festivalskim navikama. Čini nam se previše komplikovanim plaćanje karticama. Čini nam se preterano ambicioznim ispratiti više od 15 stejdževa gde se non-stop nešto dešava. Čini nam se preterano komercijalizovanim festival gde na svakom ćošku imamo da kupimo suvenire, hranu, gde nas non-stop saleću promoterke sa specijalnim akcijama, gde se svi nekako trude da osvoje našu pažnju… I onda kažemo, nećemo više na Egzit, ne odgovara nam program, gužva je, nije to više to… A ipak odemo. Zašto? Zato što je to naša priča od početka, a pritom je Egzit dovoljno porastao da dovede najveću pop zvezdu današnjice i najpopularnijeg di-džeja na svetu na isto mesto. Zato što su njihovi nastupi događaji koji se priželjkuju, sanjaju, potajno iščekuju uz blagi osećaj da tako nešto ne može da se dogodi kod nas. E, Egzit iz godine u godinu pokazuje da može. Ceo Novi Sad živi drugačijim ritmom tokom tih nekoliko dana. Sumrak je i dalje najlepši s mosta, uz poznat miris uzbuđenja, koji se oseća široko oko Petrovaradinske tvrđave, i dalje najneverovatnijeg mesta koji jedan festival može da poželi. Gužva pred kapijama nagoveštava veliko veče. Sistem obezbeđenja je detaljno razrađen, nema više ni provlačenja, ali ni momenata gde nema ko da reaguje ako se nešto desi. Ulazimo, pred nama se otvara vašarsko šarenilo, ali osećamo se dovoljno slobodno, dovoljno svoji da mu se prepustimo. Uspešno prolazimo promo-štandove, vidimo da glavni stejdževi izgledaju spektakularnije nego ikada, sa novim video-bimovima i efektima, ali „stari duh“ Egzita tražimo u drugim stvarima. Upoznajemo neke ljude koje verovatno nikad ne bismo ni sreli da se Egzit ne dešava u Srbiji, čujemo neverovatne priče, hvatamo trendove i gledamo u budućnost. S druge strane, srećemo neke ljude koje godinama nismo videli, a zajedno se prisećamo prvih izdanja Egzita na kojima smo ginuli i za svaki stejdž pamtimo kakav je nekad bio. Obrnemo krug kroz Explosive, Reggae i onaj malecki Tunel stage, čisto zbog misterioznosti i tog fantastičnog prizora gde gomila mladih fluoroscentnim bojama iscrtanih po telu pleše u istom ritmu… Odemo zajedno na Fusion da čujemo novu nadu regionalne scene, a da posle na brdašcetu sumiramo utiske i proučimo mapu koju smo dobili na ulazu. Planiramo samo da dočekamo to čuveno svitanje na Dens areni. Gledamo na sat kad će Grejs DŽouns na Glavnoj, jer to se ne propušta… A onda, izgubljeni u masi sa desetinama hiljada ljudi, gledamo tu ženu kako sa svojih 70 godina menja ekstravagantne kostime i vrti hulahop 20 minuta, i izgleda i peva svoje najveće hitove kao da joj je poslednji put. I to je taj „detalj“ koji Egzit razrađuje od samih početaka, kad smo iščekivali da vidimo KUD Idijote i Darka Rundeka, nadajući se da ćemo time ispeglati lošu energiju minulih ratova. Kad smo se nadali da će buka s Petrovaradina nadglasati sirene. Kad smo sticali prijateljstva za ceo život i potpuno se isto provodili uz mnogo manje zvezde. Ali tad nismo smeli ni da zamislimo ono čemu smo prisustvovali na proteklom Egzitu. Jedna fenomenalna Grejs DŽouns je na scenu izašla posle Bajage i Instruktora, sa pola sata kašnjenja, ali zato je planirani koncert produžila za dodatnih 45 minuta govoreći da ne želi nikad da ode sa Egzita. Nekoliko puta se presvlačila, pošteno preznojila i priredila šou koji se pamti zauvek. Zbog velikog Dejvida Gete noćima se skupljala snaga, kako bi se odgovorilo na njegove fuzije tako da je nastup završio uz: Egzite, volim te! Zigi Marli je doneo duh rege revolucije uz svoje hitove i hitove svog oca, legendarnog Boba Marlija. LP je stigla kao nova LGBT ikona, a Lost on You je ispratilo horsko pevanje. Migos su koncert posvetili Ofsetu koji nije došao jer mu se rodilo dete. Frenč Montana je odao počast preminulom di-džeju Aviciju uz Wake me up. Nina Kravic se rasplakala pred prizorom koji ju je dočekao u svitanje na Dens areni. Anastasija Kristensen je izašla na scenu u danu kad joj je otac preminuo, jer je to za nju bio, kako je navela, „najvažniji nastup u životu“… Na toliko nivoa je ovogodišnji festival ušao u istoriju i vratio jednu zaboravljenu, zapostavljenu, zanemarenu Srbiju makar na muzičku mapu planete. I baš u tim trenucima Egzit dokazuje svoju veličinu i svoj smisao zacrtan još onomad. Pred sobom imamo imena svetskog kalibra koja daju sve od sebe da nas zabave, oduševe, fasciniraju. Nas, „razmaženu“ publiku Egzita. I u tim trenucima shvatamo da - pobedili smo, čuje se naš glas. Osvojili smo tu Egzitovu slobodu. Kroz njega jesmo postali deo sveta, a i svet je postao deo nas. Takav tretman smo priželjkivali pre 18 godina, zar ne…