Bananizacija Srbije

Ministarstvo privrede objavilo je javni poziv za izbor strateškog investitora za RTB Bor. Za razliku od prethodne tri neuspešne, ovu privatizaciju karakteriše prisustvo budućeg rudnika Čukaru Peki u neposrednoj blizini Bora. Iako RTB i Nevsun Resources LTD, vlasnik Čukaru Pekija, nemaju nikakve vlasničke veze, značajan je odnos postojećih rudnih resursa kojima ove dve kompanije raspolažu. Nevsun Resources LTD je samo za otkup prava vlasništva, i to nad samo jednim delom rudnog resursa, uložio skoro 400 miliona dolara, a za otvaranje i eksploataciju tog dela ležišta planiraju da ulože još milijardu dolara. I glatko je odbio da eksploataciono pravo proda švedsko–kanadskom konzorcijumu Lundin i Euro Sun Mining, koji je prvo ponudio 1,2 a potom i 1,4 milijarde dolara. Ukupni prihod od eksploatacije samo jednog, gornjeg dela ležišta, prema preliminarnim studijama, iznosiće oko 5,5 milijardi, a profit više od 2,5 milijardi dolara. Ukupan profit od eksploatacije kompletnog rudnog ležišta Čukaru Peki se na osnovu iskustva i raspoloživih podataka procenjuje na čitavih 10 milijardi dolara. RTB, osim u najvećoj meri već iscrpljenih rudnih ležišta, poseduje Borsku reku, koja je po svojim karakteristikama (količini i kvalitetu raspoložive rude za eksploataciju) vrlo slična ležištu Čukaru Peki. Po potencijalu je čak korak ispred, jer je ruda bliža površini a lažište bliže važnim infrastrukturnim objektima. RTB, nažalost, nije umeo da prepozna potencijale Borske reke i nikada nije ozbiljno razmatrao mogućnost eksploatacije ovog ležišta. Tako je i danas. Apsurd je da na samo nekoliko kilometara postoje dva vrlo slična rudna resursa, od kojih se jedan - u stranom vlasništvu - vrednuje milijardama dolara, a drugi - u državnom vlasništvu - poklanja u bescenje. Potencijalni strateški partner RTB-a dobiće za mizernih 350 miliona dolara postojeću infrastrukturu, objekte, postrojenja, opremu i vrlo kvalitetnu radnu snagu sa iskustvom, ali i pravo na eksploataciju svih rudnih resursa, pa i Borske reke, koji mu mogu doneti nekoliko desetina puta veći profit. U revitalizaciju rudničkih i rekonstrukciju metalurških kapaciteta u RTB-u je od 2011. do 2015. uloženo oko 600 miliona dolara. Bila je to investicija uz garancije države, a umesto predviđenih 80.000 tona bakra godišnje se proizvodi jedva 30.000 tona, a gubici iz tekućeg poslovanja se gomilaju i od 2014. do danas su dostigli oko 400 miliona dolara. Tako su ulaganja u RTB postala najveća propala investicija u novijoj srpskoj istoriji. Za to su, osim generalnog direktora RTB-a Blagoja Spaskovskog, direktno odgovorni i svi predsednici vlada Srbije od 2010. do danas, a najodgovorniji je Aleksandar Vučić. Od jeseni 2016. u RTB je na snazi Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), koji se nije uspešno realizovao jer je kompanija nastavila da posluje sa gubitkom. No, umesto da se proglasi bankrot, krenulo se sa prikazivanjem lažnih poslovnih rezultata, tako da je u trenutku objave tendera javnost obasuta informacijama o uspešnom poslovanju. To izaziva podozrivost i sumnju u iskrene namere države da strateškog investitora za RTB izabere po poštenim uslovima. Pogubni proces rasprodaje vitalnih nacionalnih resursa predstavlja najkraći put u bananizaciju države. Svaka ozbiljna vlast bi učinila sve što može da takve strateške resurse zadrži i iskoristi za dugoročni prosperitet građana. Vlast u Srbiji čini suprotno – upropašćuje budućnost svojih naraštaja zarad lične i partijske koristi. Rezultat svega je da Srbija ubrzano postaje sve siromašnija zemlja jeftine radne snage, iz koje beže ne samo stručni, mladi i sposobni, već i svi oni koji imaju prilike da pobegnu.