Žuta podmornica potapa svet

Ništa ne govori tako jezgrovito o progresu Kine koliko napredak fraze „mejd in Čajna“. Nekada su te reči povezivane sa majicama sa kojih se boja spirala posle prvog pranja, a danas spiraju šminku sa oznojenog lica Donalda Trampa. I nije to samo zbog dva i kusur triliona dolara izvoza u 2017, koji Kinu čine ubedljivo najvećim izvoznikom na planeti, jer pare donose uticaj, koji donosi još više para. A podaci o rastu kineskog uticaja zbog kojih kompjuteri i analitičari zapadnog sveta pište na uzbunu nižu se brzinom proizvodne trake u kineskoj silikonskoj dolini. Evo ih iz Afrike – na kontinentu je aktivno preko deset hiljada kineskih firmi. Gde su firme, mora da bude i obezbeđenje, pa je prošle godine Kina u DŽibutiju otvorila prvu inostranu vojnu bazu. NJeno je oružje, doduše, već dugo u blizini, jer se kineska ratna mornarica mačuje sa gusarima u Adenskom zalivu. U Zimbabveu možda rabe šaljiv izraz „žing-žong“ za traljave kineske proizvode, ali rabe i te proizvode, a Bi-Bi-Sijevo istraživanje kaže da 83 odsto Nigerijaca i 63 odsto Kenijaca kineski uticaj smatra pozitivnim. Po dozu panike za Trampa možemo i do Latinske Amerike, jer se obim trgovine ovog komada Zemlje sa Kinom u 21. veku udvadesetostručio. Podrazumeva se da je sa tom robom razmenjena i politika, pa su Panama (prošle godine) i Dominikanska Republika (u aprilu) prekinule diplomatske odnose sa Tajvanom. U Latinskoj Americi umeju da kažu da je bog previše visoko, a SAD previše blizu. Kina je barem daleko. Iz perspektive SAD, a po rečima Duška Dugouška, jasno vam je da to znači rat. „Eskalirajući trgovinski rat SAD i Kine odgovor je na tri brige koje su američke vođe odavno definisale – gubitak poslova, nadmetanje za tehnologiju i navodna kineska pretnja američkoj nacionalnoj bezbednosti“, sumira Ving Taj Vu, profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornije i član Kineske akademije društvenih nauka. Bitka za tehnologiju jeste najžustrije bojno polje sadašnjosti, a prošli su dani u kojima je Kina mogla samo da proizvodi jeftinije. Sada može da proizvodi i jeftinije i jednako kvalitetno. „Već decenijama, a naročito od sredine devedesetih, Kina kao uslov pristupa svom ogromnom tržištu postavlja prenos znanja putem zajedničkog ulaganja. Sada se mnogi američki poslovnjaci tome protive, žaleći se kako su ’primorani’ da svoju tehnologiju dele. Hor žalbi tako je bučan da je ’krađa’ tehnologije Amerikancima možda i veća briga od trgovinskog deficita.” Taj trgovinski deficit, prema podacima Biroa cenzusa, skupa glavnih američkih statističara, prošle godine je iznosio 376 milijardi, a u prvoj polovini ove 152 milijarde dolara. Tramp o tome grmi li grmi, međutim ta je grmljavina holivudskog tipa, kao što je u velikoj meri i ona o „krađi tehnologije“. Malo ko sumnja da se Kinezi bave i industrijskom špijunažom, ali „krađa tehnologije“ na granicama Kine već je sumnjiva, jer – podvlači Vu – na nju „žrtve“ pristaju. „Uzimajući u obzir da američke firme u tome učestvuju svojevoljno, reči poput ’primorani’ i ’krađa’ navode na krivi trag. Štaviše, proizvodi tih zajedničkih ulaganja obično u Kini imaju monopolske cene, što je dobit koja dodatno slabi američke argumente.“ Svejedno, nastavlja Vu, jedan od glavnih razloga zbog kojih su Amerikanci sada agresivni u Trampovom stilu – a to nema nužne veze sa Trampom – jeste taj što Kina sada od stranih kompanija citira poslednje reči tehnologije, a ponekad ih izgovori i sama, što potvrđuje i Kenet Rogof, nekada glavni ekonomista MMF, danas profesor ekonomije i javnih politika na Harvardu. Kina možda nikada nećete postati pravi globalni hegemon, kaže Vu – a u tu hegemoniju ne veruje ni Rogof, čemu ćemo se posvetiti docnije – ali Amerikanci ipak zebu od već pomenutog geostrateškog napretka Pekinga. „To nas vodi trećoj američkoj brizi – nacionalnoj bezbednosti. LJutnju zbog tehnologije podstiče uverenost da će američki genij jednog dana biti upotrebljen protiv američkih interesa.“ Kada je u junu objavio da uvodi deset odsto carine na dvesta milijardi dolara kineskog uvoza, što je bila druga runda trgovinskog boksanja koje na ivici sedišta prati cela planeta, Donald Tramp je izdvojio plan „Mejd in Čajna 2025“ kao primer „nepoštenja“ i pretnje po američke interese. „Mejd in Čajna 2025“ strateška je direktiva kineske vlade iz 2015, koja postavlja pet prioriteta. Sumarno, kineski režim namerava da podstiče i ubrza inovacije, proizvodi bolja dobra i usluge, uloži u „zelene“ ili barem održive tehnologije i razvija domaće talente. Taj spisak lepih želja, koji na prvu loptu deluje kao ekspoze koji bi se dao prepisati od Amerike do Australije, dovoljan je, međutim, razlog za uzbunu u svetu koji se još nije navikao na multipolarnost. Pogotovo kada tim svetom dominira ideologija po kojoj je državno upravljanje privredom razlog za anatemu. „Nema sumnje, ’Mejd in Čajna 2025’ suštinski je industrijska politika. Industrijske politike, međutim, nisu nužno ’nefer’ ili nekompatibilne sa pravilima Svetske trgovinske organizacije. Sam koncept razvoja pod paskom države praktično su izumele SAD pre više od dvesta godina, kada je Aleksander Hamilton tražio veću podršku proizvodnji putem carina i sličnim potezima. Od tada, američke vlade su prosledile ogromne podsticaje kroz ministarstva finansija, odbrane, energetike. Strategija nemačke vlade izravno je inspirisala kineski plan“, objašnjava Šang Đin Vej, profesor finansija i ekonomije na Univerzitetu Kolumbija. Šang Đin Vej dodaje da direktiva naglašava kako „tržište treba da vodi, a vlada da usmerava“, kako tržište treba da ima odlučujuću ulogu u raspodeli sredstava, kako vlada mora da stvori povoljno poslovno okruženje za firme, ne navodeći da te firme moraju da budu kineske, i tako dalje, ali čak i kada bi sve to bilo iskreno – a verovatno nije, jer nije nikad i nigde – za zvaničnu Ameriku Kina bi ostala horda milijardu i kusur opakih komunista koji tuđe hoće, a svoje ne daju. O „žutoj pretnji“ Zapad rasistički bulazni barem od 19. veka, ali značajna je razlika u tome što su tada Kinezi bili „kuliji“ koji su povremeno linčovani a redovno umirali gradeći američke železnice, a danas… Pa danas bi mogli da kupe američke železnice kada bi im to bilo dopušteno, i tu je sukob neizbežan. „Mnogi Kinezi zato shvataju američke optužbe o ’nepoštenim trgovinskim praksama’ kao izgovor Sjedinjenjih Američkih Država da urade ono što bi uradile svakako – da blokiraju kineski uspon ka globalnoj ekonomskoj dominaciji“, dodaje Šang Đin Vej. U takvoj postavci nema iznenađenja. Donald Tramp je u petak objavio da je spreman da zalepi carine na celokupan kineski uvoz. „Dosta nas je Kina pljačkala“, rekao je, dodajući karakteristično da mu se predsednik Si Đinping inače „baš sviđa“, bez obzira na to što ga je istovremeno optužio – kao i Evropsku uniju – da manipuliše valutom namerno je obarajući, što Kini daje izvoznu prednost, o čemu je Tramp trubio još u predsedničkoj kampanji. U istoj toj kampanji predložio je carine od 45 odsto na kineski uvoz, rekavši maja 2016. „Gubimo 500 milijardi u trgovanju sa Kinom. Koga, dođavola, briga ako bude trgovinskog rata?“ I bi rat, kojeg bi, ne treba ni na trenutak zaboraviti, bilo i kada bi Amerikom predsedavala manje odurna pojava. Zanimljivo je, međutim, pitanje koliko su strahovi Amerike, a sa njom i Zapada, od kineskog čuda opravdani. Pomenuti Kenet Rogof, harvardski profesor, iznosi zanimljivo mišljenje o tome zašto nisu sasvim. „Mnogi ekonomisti uzimaju zdravo za gotovo da će Kina kad-tad postati globalno ekonomski dominantna, šta god se sada dogodilo. Najzad, sa četvorostruko više žitelja od SAD, i odlučnim programom nadoknade vekovne tehnološke stagnacije, nije li to neizbežno? Nisam tako siguran da jeste. Često se isti oni stručnjaci koji ogromnu kinesku radnu snagu smatraju odlučujućom prednošću brinu da će roboti i veštačka inteligencija naposletku oteti većinu poslova. Pa šta je od ta dva? Ko će dominirati, kineski radnici ili roboti? Ako roboti i veštačka inteligencija budu udarna igla proizvodnje sledećeg veka, možda će prevelika populacija – a pogotovo ona koja se mora kontrolisati ograničavanjem pristupa internetu i drugim informacijama – pre biti klip u kineskim točkovima. Izazov otežava brzometno starenje kineskog naroda. Neće Trampovo huktanje i puftanje i blefiranje vratiti mnogo proizvodnih poslova u SAD, ali Amerika ima potencijal da razvije proizvodnu osnovu nezavisno od toga, makar obimom proizvodnje, ako već ne poslovima. Današnje visokotehnološke fabrike proizvode daleko više sa daleko manje radnika.“ Naravno, dodaje Rogof, kineski uspon nije varka, i njen vrtoglavi uspeh nije utemeljen samo u masovnoj radnoj snazi. Indija, primećuje, ima sličnu brojnost, ali daleko zaostaje. Problem Kine, međutim, vidi u tome što je njen rast uglavnom zasnovan na dirigovanom trčanju za drugima. „Kina jeste pokazala daleko više sposobnosti da bude inovator od Sovjetskog Saveza. Kineske kompanije već predvode u sledećoj generaciji 5G mobilnih mreža, i njena sposobnost sajber ratovanja potpuno je ravnopravna američkoj, ali biti blizu poslednje reči tehnologije nije isto što i definisati je. Kineski napredak i dalje u velikoj meri počiva na usvajanju zapadne tehnologije.“ Rogof smatra i da u ekonomiji 21. veka drugi faktori, poput vladavine prava, pristupa energiji, obradivoj zemlji i čistoj vodi mogu postajati sve važniji. A tu se Kina za sada dvoji od ostalih tehnološki naprednih. „Kina sledi svoj put, i možda će dokazati da se centralizovani sistemi mogu razvijati dalje i brže nego što je iko zamišljao. Da bi se bilo hegemonom, međutim, nije neophodno biti najvećom svetskom zemljom, inače Engleska ne bi vladala većim delom sveta više od veka.“ Sve u svemu, zaključuje Rogof, Kina bi mogla da povede u digitalnoj budućnosti ako SAD posustanu, ali na to se ne treba kladiti. Svejedno, nema sumnje da je od Bokserskog ustanka do ravnopravnog trgovinskog boksovanja sa Amerikom Kina prešla ogroman put, i da etiketa „mejd in Čajna“ na Zapadu više nikad neće izazivati podsmeh.